Полицијски гласник

СТРАНА 172

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 22 и 23

Пре неколико година седео сам једно по подне у своме стану, кад ми пис-моноша донесе два писма. Као што можда знате, на мене се обраћају за савет она лица, која се налазе у каквом врло тешком положају. Оба писма која сам имао у руци, садржавала су такву молбу, и у томе нисам нашао ништа особито; само је било комично, да ме сваки писац писма у извесној ствари убеђује противу другога. Једно је писмо било од херцога Вилдермера, а друго од његове жене — херцогиње! Био сам у недоумици, коме да помогнем, или да обоје одбијем, када на капији зазвони звонце, и неко, и поред протеста моје служавке, уђе на врата моје собе. Ја скочим и изађем на сусрет лепо одевеној дами, која је за руку водила лепог, осмогодишњег дечка. Пре но што сам био у стању ма шта рећи, у највеКем узбуђењу рече дама: »Ја сам херцогиња Вилдермер — јесте ли добили моје писмо ? сс »Баш сада светлости!« одговорим ја поклонивши се. »Хоће ли ваша милост да седне" — и пружим јој столицу — »и његова светлост херцог ми је писао. Као опарена, скочи херцогиња са столице, на коју је тек била села. »Ви га нећете примити! к узвикну она готово заповедајући, а из очију јој сипаше одлучност. Да бих је умирио, почнем ја са шалом: »Та, можда ме нико не би могао приморати на то ! <с »0, молим Вас, ие примајте га, не слушајте тога бедника!® У њеноме је гласу било нечега бескрајно жалоснога, али ипак свеснога што се циља тиче. Место свакога одговора, насмејем се ја и рекнем служавки, која је улазила на врата: „Ако би херцог Вилдермер запитао за мене, ја нисам код куће. Служавка оде. Лице се херцогињино разведри, с пуно захвалности ми стиште руку, и гледајући свога сина, рече: »Сад смо спасени." »Молим вашу светлост, да се не радује и сувише рано, јер ја ни најмање не познајем целу слвар, а нисам свемогућ — што буде до мене стајало, ја ћу вам помоћи.« »Онда ће све добро ићи! Мој сиромах муж, често је говорио о вама, да сте ви најпаметнији човек међу криминалистама, те сам баш тога ради и дошла директно вама. сс » — — Ваш сиромах муж — —? сс Али херцогиња једва да је и обраћала пажњу на моје питање, већ метну своју Фину руку на раме свога сина, аристократе од главе до пете, и рече: »Харолде, захвали се овоме господину, он нам је обећао, да ће нас узети у заштиту. сс »У колико до м,ене стоји. сс »0, ја више не страхујем,® одговори херцогиња смејући се. »Молим само не заборавите, да ми можда губимо скупоцене минуте, ако је ствар до открића каквога злочина. сс »Свакако да је таква ствар, али ипак ништа не губимо. Ја сам данас тако рано изашла од куће, да ништа нисам ручала, па бисте ми учинили велико задовољство, када бисте са мном ручали, јер бих вам при јелу могла све мирно причати. Ја сам —• као и увек — одсела у Савојском хотелу, а кола ме чекају доле иред капијом. Харолд може вечерас ићи у циркус; ви ћете ваљда имати какво поуздано лице, које ће га тамо пратити, и после представе довестп у хотел?® »То ће учинити моја потнуно сигурна служавка,« одговорим ја. Позовем је, и кажем јој задатак, те и она, по жељи херцогињиној, мораде отићи колима са нама у хотел, где је, пре циркуске представе, у засебној соби јела са дечком. Дотле је херцогиња спремила засебан салон, где смо заједно јели. За време јела причала је стотину разних ствари, али ни једном речи не дотаче се узрока нашега састанка. Француски нас је келнер послужио десертом и кад нам је сервирао на сребрноме служавнику ка®у, тад му рече херцогиња: »Молим вас, да нас сада оставите, јер бих желела да нас нико не узнемирава." Келнер изађе и затвори за собом врата салона кераге.

»Хоћете ли можда да запалите једну цигару, сс обрати ми се тада херцогиња, »ја волим мирис добре Јтрог1-цигаре, а и — људи пажљивије слушају, када могу да пуше, сс рече шалећи се и пружајући ми одмах сервис за пушење. »Ја сам сав уво, светлости," одговорим ја заиста и сувише љубопитљив, да чујем најзад у чему је ствар. »Ја сам кћи познатога американскога краља железница Волвертона,« поче она, »и пре девет година заљубим се у херцога — и то у њега самога, не само у титулу« — додаде она, давајући значаја тим речима. »То је баш што ме у овој ствари ужасава." »Па каква је то ствар? 8 упитам ја љубопитљиво. »Молим вас, пустите ме да даље причам, па ћемо доћи до тога. Били смо обоје млади када смо се узели. Тако смо живели седам година, као да нам је био први месец, а тада отпоче херцог бивати хладнији. То ме није уплашило, и нисам се тужила. То је много за једнога човека од темперамента, да буде седам година у оковима једне исте жене. Ја се нисам ништа љутила, када је херцог куда путовао —■ већином у лов — куда га је увек пратио његов лични ловац Вили Штубо, којега је он баш тада и узео и који је постао и његов повереник. Тај је ловац био осам година војник у Јужној Африци, по том буде због неке ствари отиуштен и отуда је дошао моме мужу. Он је био истих година као и мој муж, и цео је свет тврдио, да они по спољашности тако личе један на другога; ја сам само врло добро знала разлику, јер и ако су се колосално разликовали. Сва је ствар била у сличности лица и по величини. Штубо је био изврсан стрелац, и то је веома имноновало моме мужу, те га је узео за свога личнога ловца и најзад је био са свим под његорим утицајем. Мој муж тада није ни знао ни за шта друго до ли лов, и најзад се реши да иде у једну ловачку експедицију у АФрику, а на том га је путу наравно пратио Штубо. сс »Растанак му је био ипак тежак, плакао је и да сам му само једну реч рекла, он би остао, али сам се уздржала — ми Американке имамо друге назоре, и тако он оде. сс »Од тада га више никада нисам видела, сс продужи херцогиња после извесне почивке са дубоким уздисањем, за тим заплака, бришући сузе фином марамом. Оставим је за тренутак њеноме болу, па за тим најблажим тоном речем: »Дакле, госпођо херцогињо, пошто ми је херцог иисао, то бих можда могао бити посредник, да се помирите. сс Ја сам у истини мислио, да се цела та ствар тиче обичне брако-разводне парнице, те сам се већ љутио, што сам се трудио због такве ситнице. Али те речи брзо доведоше к себи херцогињу. Још ме један тренутак погледа, и тада узвикну: »Да се помиримо? Молим вас, чујте ме даље! Кад је отпутовао херцог, писао ми је у почетку редовно и увек са изразима задовољства. По том на један пут прекиде са свим кореспонденција и мене обузе неизмерни страх. После пеких три месеца добијем једнога дана у крстоплету једне јужно-афричке новине из Кимберлеја, у којима је једна вест билацрвеним плајвазом обележена. Молим вас прочитајте је. сс При том извади она из џепа једне новине. Вест је гласила: Повратак херцогов. — Пре извеснога времена отишао је у унутрашњост одавде херцог Вилдермер са својим личним ловцем, у ловачку експедицију, и дуго се времена ништа није знало о њему, кад на мах стигоше вести да је херцог убио свога слугу и да су лешину овога нашли са куршумом у срцу. Херцог, чим се јуче вратио, јавио је суду, да се његов ловац у једноме лову одвојио и да је тек на неколико дана по том нашао његову лешину. Херцога ухапсише, али је он ипак сведоџбом неколиких урођеника могао да утврди, да на њега не може пасти никаква сумња, те је тако јутрос опет пуштен. »Ја сам мислила да ћу полудети, када сам прочитала ту вест, сс продужи херцогиња, »јер сам безгранично љубила свога мужа, као што вам у почетку рекох, те спакујем ствари, да путујем своме мужу и спасем га од тако опасних авантура, које га доводе чак, и до затвора. Али сутра дан добијем писмо од њега, да првом лађом долази.