Полицијски гласник

СТРАНА 194

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 25

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић § 19 Једном сам, уосталом, видео, како се он озбиљно наљутио. Нису му нешто дали, некакву ствар ; нешто су му били закинули. С н.име се свађао један веома снажан осуђеник, високога раста, пакостан, кавгаџија, подсмевало и ни мало страшљив човек, Василије Антонов, из грађанског одељења. Већ су били дуго викали један на другога и ја сам мислио, да ће се ствар свршити много горе од обичнога свађања, јер се Петров, ма да и веома ретко, инак покадшто тукао и псовао, као најгори међу робијашима. Али овога се пута није тако десило: Петров наједанпут побледи, усне му уздрхташе и помодреше; поче тешко да дише. Он устаде с места и лагано, врло лагано, својим нечујним корацима босих ногу (лети је врло волео ићи босоног) ириђе Антонову. Одједном у целом шумном казамату, где дотле беше силна вика, на мах заћута све; мува би се могла чути, да је пролетела.. Сви су очекивали, шта ће бити. Антонов му скочи у сусрет; лице му се било сасвим преобразило... Ја нисам могао више да издржим, те сам изишао из казамата. Очекивао сам, да ћу, пре него што стигнем сићи са степеница, зачути крик закланога човека. Али ствар се и овога пута сврши ничим; Антонов, пре него што је Петров могао и доћи до њега, ћутећи и брзо му добаци спорну ствар. (Тицало се некаке најништавније стварчице, некаквих подметача испод ока). Разуме се, после два минута га је Антонов ипак малко испсовао, тек колико да умири своју савест и пгго је тако требало, да би показао, како се није баш сасвим уплашио. Алина псовке није Петровобраћао никакве пажње, није чак ни одговарао: није била ствар у псовци, а свршила се у његову корист; он је остао веома задовољан и узео је стварчицу себи. Кроз четврт сахата он је већ по своме обичају лутао по тамници, са изгледом потпуне доколице и као да је тражио, неће ли се гдегод отпочети разговор о чемугод занимљивом, како би ту забо и свој нос и слушао. Њега је, како изгледа, све занимало; али пошто се некако дешавало, да је према свему већим делом остајао равнодушан и сам је тако лутао по тамници без посла, било га јо свуда. Њега би било могуће сравнити и са радеником, са снажним радником, од којега би нуцао посао, али коме међутим не даду посла, и он, ето, у очекивању седи и игра се са малом децом. Исто тако нисам могао да разумем, зашто он живи у тампици, зашто неутекне ? Не би се он премишљао, да ли-да бега, само кад би му се то одлучно прохтело. 'Гаким људима, као што је био Петров, влада разум само дотле, док штогод не зажеле. А онда на целој земљи нема више препрека њихо-

вим жељама. И ја сам убеђен, да би он умео веома вешто утећи; обмануо би све, могао би по недељу дана седети без хлеба гдегод у шуми или речиом риту. Али по свој прилици он још није пао на ту мисао и није то пожелео из свег срца. Великога размишљања, бог-зна како здравих мисли нисам никада код њега запазио. Такви се људи управо и рађају ради једне идеје, која их целога живота, а да они то и не опазе, ћушка час тамо час овамо; тако се они и потуцају читавог живота, док не нађу себи посла сасвим по својим жељама; али им онда већ и глава није ни зашта. Покадшто сам се чудио, како то, да такав човек, који је заклао свога старешину због ударца, тако мирно и без противљења у нас леже нод батине. Нокадшто су га шибали, кад би га ухватили да ради с ракијом. Као и сви робијаши без заната, он је овда-онда пробао да кријумчари ракију. Али је он и под батине легао као по своме властитоме пристанку, то-јест, као да је увиђао, у чему је ствар; у противном случају ни зашта на свету не би легао, па ма га убили. Ја сам му се чудио и кад ме је, и поред очигледне своје оданости према мени, поткрадао. То га је спопадало некако непадно. Он је то украо од мене св. Писмо, које сам му дао само да пренесе с једнога места на друго. Иут је био од неколико корачаји, али му је пошло за руком да нађе уз пут купца, иа је продао и новац одмах пропио. Мора бити, да му се било веома прохтело да пије, а већ што му се веома прохтело, то је морало бити испуњено. Ето такав ће и заклати човека за ситиицу, да би за то попио гутљај ракије, ма да би га у друго време пропустио и са стотину хиљада. Увече ми је сам и јавио о покрађи, само без икакве забуне и кајања сасвим равнодушно, као о неком најобичнијем догађају. Пробао сам био, да га добро покарам; а било ме је и жао моје библије. Он јеслушао недражећисе, шта више веомамирно; признавао је да је Св. Писмо врло кориспа књига, искрено је жалио, што је сад више немам, али нимало није жалио због тога пгго-је украо; гледао је са таквим самопоуздањем, да сам ја сместа престао карати га. Карање је моје сносио вероватно расудивши, да се то сад и не може бити без тога, да се он не исписује за такав поступак, па онда нека, вели, нек се души одлакне, треба се поутешити, попсовати; али да је, у самој ствари, све то будалаштина, таква будалаштина, да би се озбиљан човек требао стидити и да говори о томе... Мени изгледа, да ме је он уопште сматрао као какво дете, мал те не дечаком, који не схвата ни најнростије ствари на свету. Ако сам, на пример, ја сам с њиме отпочињао разговор о чемугод осим науке и књига, он ми је, до душе, одговарао, али само као из учтивости, ограничавајући се на најкраће одговоре. Често сам се питао: шта је њему стало до тих књишких знања. о којима ме обично испиткује? Дешавало се, да ја за време тих разговора мало-мало па га погледам са стране: да ли се он мени не смеје? Али не; обично је слушао оз-

биљно, пажљиво, ма да, уосталом, не баш сасвим пажљиво, и та последња околност ме је покадшто љутила. Питања је задавао •гачно, одређепо, али као да се није много дивио од мене добијеним објашњењима и шта више примао их је расејано... Још ми је изгледало, да је о мени донео закључак, не лупајући много главу, да се са мном не може говорити као са другим људима, да осим разговора о књигама ни о чем другом немам појма, нити сам чак способан да појмим, тако да ме не треба ни узнемиравати. Убеђен сам, да ме је он чак и волео, и томе сам се веома чудио. Да ли ме је сматрао као недорасла, непотпуна човека, да ли је осећао нрема мени оно особите врсте сажаљења, које инстиктивно осећа свако снажно створење према другом, слабијему, иризнавши и мене за такво —' не знам. И ма да му све то није сметало да ме поткрада, ииак сам убеђен, да ме је, и поткрадајући ме, жалио. »Ах, мислио је он, може бити, пружајући руку ка моме добру, — какав је то човек, који на своју имаовину не може да осигура ! (< Али изгледа, да ме је баш зато и волео. Један пут ми је сам казао, некако неочекивано да сам већ и сувише добре душе човек«, и »још сте тако наиван, тако иаиван, да човека чак сажаљење спопадне. Само ви, Александре Петровићу, немојте то примити за увреду додаде после неколико тренутака, — ја сам вам то, онако, од срца казао. С таквим се људима дешава покадшто у животу, да се наједанпут оштро и силно истакну и иривуку на се пажњу у тренутку каквога значајиог, заједничког предузећа или преврата, и на тај начин одједном западну у свој прави, потиуни иосао. Они нису људи речи и не могу бити подстрекачи и главни вођи у каквој ствари; али су му они главни извршиоци и отночињу први. Отпочињу просто, без нарочита клицања, али зато први прескачу преко главне сметње, не размишљајући, без страха, идући нраво на све опасности, — и сви полете за њима и иду слепо, иду до самог последњег зида, где обично и полупају своје главе. Ја не верујем, да је Петров добро свршио; он ће у каквогод једном лудом тренутку све одједном свршити, и ако за сада још није пропао, значи, да није дошао његов прави случај. У осталом, ко зна? Може бити. да ће дочекати и седе власи па сасвим мирно умрети од старости, без цељи лутајући тамо-амо. Али, опет ми изгледа, да је М. имао право, кад је говорио, да је ово био најодлучнији човек између свих робијаша. (Иаставиће се)

МРТВАЧКА РУКА КРИМИНАЛИИ РОМАН

ГЛАВА 6. »Г-ђа Ласел Тревор препоручује Вам се и моли Вас да је посетите«. Тек што сам био запалио жигицу за моју лулу, кад ми ту вест донесе нови келнер.