Полицијски гласник

СТРАНА 222

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 28 и 29

једна жена, и прођоше поред два жандарма и једнога ноћнога стражара. Жена је страшно грдила свога друга који је изигравао гшјанога човека, и жалила се, што због 8 пијане животиње" неће стићи довољно рано на пијацу. Мати у одбрани свога сина. — У Краснову, у руској Пољској,'ј.ожени се пре тако годину дана Иван Коновски једном дамом из Варшаве. Коновски је био човек ексцентричан, тиранин, и поступао је врло рђаво са својом супругом. Сирота је жена трпељиво сносила то, докле је могла. Кад ]е новорођени им син био тек од три месеца, Иван Коновски покуша и њега да злоставља. На то му је жена рекла: »Иване, ја сам издржавала твоје несносно понашање, али

дете моје не мора трпети твоју тиранију: радије ћу се одвојити од тебе". Сутра дан побегне она у Вилну и подиже бракоразводну парницу. Ова буде свршена у њену корист, и дете јој би досуђено. Али је Иван Кановски осећао одсуство своје супруге, дође к њој и хтеде јој силом отети сина, коме је тада било годину дана. Мати је баш имала у наручју дете, када је Коновски то хтео учинити, те извади револвер и опали на свога бившег мужа, који се простре по патосу. Кановски је био тешко рањен, а госпођа Кановски изведена пред поротнике, који је једногласно огласише невином.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕДА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 21 IX. ИСАЈ ФОМИЋ. - ТОПЛО КУПАТИЛО. ПРИПОВЕТКА БАКЛУШИНОВА. Приближавао се Божић. Осуђеници су га очекивали с иекаквом свечаношћу, па, гледајући на њих, и ја стадох очекивати нешто необично. На четири дана пред празник одведоше нас у топло купатило. За моје време, нарочито у прве моје године, ретко су водили осуђенике у купатило. Сви се обрадоваше и стадоше се припремати. Било је одређено да се иде носле подне, а тада носле подне већ није било рада. Највише се од свију радовао и ужурбао из нашега казамата Исај Фомић Вумштајн, робијаш Еврејпн, о којем сам већ спомињао у четвртој глави мога романа. Волео је да се пари до отуиелости, дон есвестице, и сваки пут, кад год ми се сада деси, претурајући по старим успоменама, да се сетим и нашег робијашког купатила (а оно је вредно, да се не заборави), одмах на највиднијем месту у слици изиђе преда ме лице блаженога и незаборављенога Исаја Фомића, друга у мојој робији и мога становника заједничког казамата. Господе, што је то био комичан и смешан човек!.... Ја сам већ казао неколико речи о његовој Фигурици: било му је педесет година, слабуњав, зборана лица, са најгрознијим жиговима на образима и челу, мршав нејак, са телом као у нилета. У изразу његова лица опажало се непрекидно, ни чим неусколебано самозадовољство, па чак и блаженство. Изгледа, да ни мало није жалио, што је допао робије. Лошто је био јувелир, а јувелира није било у вароши, он је непрекидно радио за господу и за власти варошке само јувелирски посао. За то су ипак ма колико плаћали. Није оскудевао, живео је шта више богато, али је новац штедио и давао га на залоге под интерес целој тамници. Имао је свој самовар, добар душек, шоље, и цео прибор за ручак. Варошки Ввреји нису га напуштали својим познанством и својом заштитом. Суботом је ишао под стражом у своју варошку богомољу (што се законима допушта) и живио је потпуно весело и срећно, очекујући у осталом, с нестрпљењем, да

издржи свој дванаестогодишњи рок, да би се „зенио*. У њему је била најкомичнија смеса наивности, глупости, лукавства, дрскости, простодушности, гшашљивости, хвалисања и бестидности. Мени је било врло чудновато, што му се робијаши нису ни мало подсмевали, него се само шалили ради забаве. Исај Фомић је очевидно свима служио за разгаљивање и непрестано забављање. »Он је код нас један једини, не дирајте Исаја Фомића«, говорили су осуђеници. А Исај Фомић, ма да је и разумео у чему је ствар, ипак се очигледно поносио својим значајем, што је веома забављало осуђенике. Он је дошао на робију на најкомичнији начин. То је било још ире мене, али су ми причали. Једнога дана, пред вече, у нерадно време, иаједанпут се растури по тамници глас, да су довели Вврејина, да га бријају у стражарници и да ће одмах ући. Тада није било на робији ни једнога Еврејина. Осуђеници су га очекивали с нестрпљењем, и одмах су га окружили, чим је крочио кроз врата. Тамнички подоФицир увео га је у грађански казамат и показао му место на даскама. Исај је Фомић имао у рукама торбу са датим му државним, и својим властитим стварима. Он спусти торбу, попе се на даске и седе, подметнувши ноге пода се, не смејући да погледа ни у кога. Око њега се разлегао смех и тамничке шале, које су имале у виду његово еврејско норекло. Наједанпут се кроз гомилу прогура неки млад осуђеник, носећи у рукама најстарије, најпрљавије и најпоцепаније своје летње панталоне, а као додатак још и заводске обојке. Седе поред Исаја Фомића и пљесну га по рамену. — Ех, драги пријатељу, већ је шеста година како на тебе чекам. Ето, разледај, хоћеш ли много дати? И он разастре пред њим донете дроњке. Исај Фомић, који се при уласку у тамницу толико био уплашио, да чак није очију смео подићи на ту гомилу подругљивих, унакажених и страшних лица, која га збијеним редовима окружише, и од страха још није доспео рећи ни речи, — спазивши залогу, наједанпут се отресе, осоколи и стаде брзо прстима испитивати дроњке. Он их чак подиже и ирема светлости. Сви су чекали, шта ће рећи. — Шта је сребрну рубљу јамачно нећеш дати ? А толико би баш вредило ! настављао је заложник, подмигујући Исају Фомићу. — Сребрну рубљу — није могуће, а седам копејака може.

И ето првих речи, што их је Исај Фомић изустио у тамници. Сви да попуцају од смеха. — Седам ! Па, дај макар и седам; твоја је срећа! Али пази, чувај залогу; главом ми јамчиш за њу. —- Интерес три копејке, биће свега десет копејака, настави Еврејин испрекидано и уздркталим гласом, ћушнувши руку у џеп за новац и бојазљиво погледајући осуђенике. И бојао се страшно и опет је хтео да сврши посао. — Три копејке интереса? Је ли то за годину дана? — Не, није за годину, него за месец. —• Тврдица си ти, Чиво. А како те титулирају ? — Исај Фомиц. — Ну, Исају Фомићу, далеко ћеш код нас дотерати! С Богом. Исај Фомић још једном разгледа залогу, сави је и брижљиво је мету у своју торбу, уз непрекидно смејање осуђеника. Њега су одиста сви некако чак и волели, а нико га није вређао, ма да су му готово сви били дужни. Сам он био је питом као кокошка а, видећи опште расположење према себи, стао се шта више куражити, али са тако простодушном комиком, да му се то одмах праштало. Лукица, који је у своме животу познавао доста Евреја, често га је задиркивао, али никако не из пакости, него тако, ради забаве, исто онако, како се забављају са кученцетом, с папагајем, изученим животињама итд. Исај Фомић знао је то врло добро, ни мало се није осећао увређеним и знао је врло вешто одшалити шалу. — Еј, Чиво, хоћу да те бијем ! — Ти ћеш мене ударити један пут, а ја ћу тебе десет пута, јуначки одговара Исај Фомић. — 0, Шуго ироклета! —■ Нека буде ја шуга. — Чиво шугави! — Нека јесте и такав ја. И ако шугав, ама богат: мам гроши. — Христа продао. — Па добро, нека и то. — Дивота, Исају Фомићу, јунак си ! Не дирајте га, он је наш јединац! вичу осуђеници, смејући се. —- Еј, чиво, добићеш бичеве, у Сибир ћеш отићи. — Па ја сам већ и тако у Сибиру. — Још ће те даље послати. — А шта, има ли тамо Господа Бога? — Да, оно има га и тамо,