Полицијски гласник

БРОЈ 28 и 29

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 221

мати морају убити свога сина, ако овај хоће да преврне вером. Узбуђени духови никако се не заустављају. Измисли се да су се у очи тога дана сакупили протестанти из Лангедока; да је већииом гласова решено да се избере један џелат из њихове секто; да је избор пао на младога Лавеса; како је овај младић за двадесет четири часа добио вест о овоме избору и дошао из Бордоа да помогне Жану Каласу, његовој жени и његовом сину Пјеру, да удаве једног пријатеља, једног сина, једног брата. Кмет тулуски, подстрекнут тим гласовима, хтео је да се нокаже ревносан у дужности. Он поступи нротиву свију правила и закона. Породица Каласа, и служавка католичкиња бише оковапи. Објави се решење не мање неосновано но поступак кметов. Ишло се још даље: Марк-Антоан је као калвинист, и ако је сам себе убио, требао да буде однесен у гробље на плетзру, по тадашњим законима о самоубиству. Њега сахранише са највећим почастима у цркви Светог Стевана у пркос свештенику који протествоваше против ове проФанације. У Лапгедоку има четири реда братства покојника: бели, нлави, спви и црни. Фратри носе велику кукуљачу са. маском од чоје, на којој су само две рупе да би могли видети. Ред белих покајника одслужи Марк-Антоану свечану службу као неком мученику. Никад ни једна црква није прославила светковину првог мучеиика са више свечаности. Али ова свечаност била је ужасна: изнад величанственог катафалка подигли су један скелет кога су иокретали и који престављаше Марк-Антоана Каласа, у једној руци држи палицу а у другој перо којим је требао да потпише одрицање јереси, а које је у истини писало смртну пресуду његовом оцу. Још је требало несрећном самоубици само да га посвете; сви су га сматрали за свеца; неки га иризиваху, други су ишли да се моле на његовом гробу, неки су га молили да прави чуда, други су приповедали о чудима која је већ починио. Пеколико судија били су из реда белих покајника. Смрт Жана Каласа била је неизбежна. Што је нарочито припремало његову смрт, то је то што сс ириблшкавала оиа једииствена светковина коју Тулужаии славе сваке године у сномен покоља четири хил.аде хугенота.... У вароши се чиниле прииреме за ту свечаност. То је још иећма узбуђивало загрејану машту народа. Јавно се говорило да ће точак на коме ће се распети Жан Калас бити најлепши украс свечаности. Говорило се да само Провиђење шаље те људе да би били принесени на жртву светој вери. Тринаест судија скупљаху се сваког дана да доврше процес. Нису имали, нису могли имати никаква доказа против породице, али довољан је био доказ што су ти људи били оставили праву веру. Шест судија наваљиваху дуго да Жана Каласа, његовог сина и Лавеса одмах разапну на точак, а жена Жапа Каласа да се спали на ломачи. Друга седморица, умеренији, хтели су да их бар испитају. Дебатовало се дуго и много. Један од седморице умерених судија (из обзира који му чине частј држао је за дужност да се повуче, и Жан Калас буде осуђен већином од једнога гласа. Изгледало је немогућно да Жан Калас, старац од шесет осам година, са одавно слабим, отеченим ногама, да је он могао сам да удави и да обеси свога. сина који је имао осамнаес/г година и био необично снажан; било је апсолутно потребно да га у томе потпомогне његова жена, његов син Пјер, Лавес и служавка. Они су били заједно цело вече кад се тај несрећни догађај десио. Али та претпоставка била је исто толико глупа као и остале, јер како је једна служавка ревносна католичкиња могла трпети да хугеноти убију једнога младића кога је она васпитала, и кога убијају да га казне што воли веру те исте служавке? Како је Лавес могао тако брзо доћи из Бордоа да удави свога пријатеља, кад он није знао за његово измишљено мењање вере? Како је једна нежна мајка могла да дигне руку на свога сина? Како су могли с.ви заједно убити једног младића, снажног као сви троје, без дуге и жестоке борбе, без ужасних крикова који би привукли све суседе, без икаквих удараца, без и једног убоја, а да се и хаљине не поремете?

Било је очевидно, ако је злочин извршен да су сви оптужени подједнако криви, јер се нису растављали ни једног тренутка; било је очевидно да сам отац то није могао учинити, а међутим пресудом осудише само оца да се удари на точак. Побуде пресуде биле су исто тако непојмљиве као и све остало. Судије које су се решиле да погубе Жана Каласа убедише оне друге да овај слаби старац неће моћи одолети мучењу, и да ће под ударцима џелатовим признати свој злочин и своје саучеснике. Но они се збунише када се овај старац, умирући на точку, мољаше Богу, сведоку његове невиности. Од бесмислице у бесмислицу. После смрти очеве осудише сина, Пјера Каласа, на прогонство. Прво су почели претњом у његовој ћелији да ће с њим поступити као са оцем, ако се не одрекне своје вере. Пјер Калас, излазећи из вароши, сусрете се са једним свештеником који га врати натраг у 'Гулузу; затворише га у један доминикански манастир, и ту га принудише да врши све обреде католичке. Од матере одузеше кћери и затворише их у један манастир, ова жена коју је скоро попрскала крв њеног мужа, која је држала у својим рукама мртво тело најстаријега сина, која је видела другог сина прогнаног, којој су одузели кћери и отели сво њено имање, та жена била је сама у свету, без хлеба, без наде. ■— — — — — — — —• — — —■ — —• — — — — _

— — — — — — —• — Кад је невиност била осведочена неиобитним доказима, за Волтера нема више мира, нема филозоФије, нема књижевних радова; он треба да скине мрљу са успомене погубљенога, да обори пресуду, да врати част његовој удовици, његовим синовима, и кћерима, и да им понова врати њихова добра. Зар није доста, што су изгубили оца? Породица Калас без уточишта је, без помоћи и без хлеба. Волтер их доводи у Фернеј. (Наставиће се)

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Убица матере и сестара. — Из Иетрограда јављају овај необичан случај. А. Кар, млади човек, који је скоро свршио гимназију у Москви, ушао је у великоварошки вртлог, имао је лакомислено друштво пријатеља и веселих дама, али је имао мало новаца, пошто га је отац дрлсао у великој стези. Кад се једнога дана налазио у великој новчаној неприлици, реши се да покраде оца, који је баш донео повећу суму новаца кући. Тако и изврши план, али се бојао, да су га у крађи могле видети мати и две сестре, па га издати. Хладнокрвио убије он матер и обе сестре па побегне са писмом. Злочин се брзо откри и ухватише младога убицу. Ових је дана била сахрана несрећних жртава; ирисутна су била два сина, који имају у унутрашњости Русије једну Фабрику. Отац није био присутан, пошто још није ни сазнао, да је његов рођени син убио своју матер и две сестре. Убица се осећа са свим добро у својој ћелији, не показује никаква знака кајања, већ само моли, да му се не досађује толиким многим питањима, јер намерава »да напише све детаље страховитога злочина (( . У капуту су му нашли очеву ФотограФију и његову адресу ; из кога је изведен закључак, да је хтео да најми једнога младића, који би убио његовога оца, и да га је у томе спречило само брзо лишење слободе. Због крађе затворена радња. — Таква се цедуља могла пре неки дан читати на једној касапници, која је продавала већином живину, у Берлину у Шмит-шграсе. Лопови су ушли у дућан ноћу, из авлије, ушав на врата, која су била затворена двема гвозденим полугама. Из дућана су узели небројено гусака и патака, гушчијих груди и батака, велики казан гушчије масти, једну колевку, неколико комада одеће и неке друге ствари, па су све то лепо изнели па сокак и наговарили на једна кола; то је нриметио један касапин, који је преко пута становао. За тим се одвезоше лопови, међу којима је била и