Полицијски гласник

СТРАНА 220

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 28 и 29

Адвокат Аегафер. По хиљаду пута опростите. (Оставља сервиету, приближује се судском столу, и не знајући на речи о ономе шго је било ире његова доласка, иочиње одбрану.) Господо. Ако је икада било непотребно образложити и подупрети једну одбрану, то је одиста ова због које ми је данас пала у део та част да говорим пред вама. Тек што је изишао из нежнога доба детињства, човек кога имате ви данас да судите, — и кога ћете ви осудити, ја сам у то уверен, са свом строгошћу коју вам ваша правичност налаже, — давао је нимало несумњиве знаке једне природе која је била без икаквога човечног осећања. Он је батинама обасипао своју јадну мајку и отимао јој њену уштеду коју је носле расипао кунујући шећерлеме и цигаре од чоколаде: кобни предзнаци будућности која је имала још гора да посгане... Хоћу ли вам сликати, господо, дирл>иви бол који је парао срце те жене ?... Не!... И када бих хтео, ја не бих могао, толико ми се узбуђење прелива у влажне сузе и зауставља мој глас у гњевном гнушању... Председнин, запрепашћен. Ах, тако! ви тражите да се оптужени осуди ! Адвокат Легафер. Ван сваке сумње, и то највишом казном. Председник, који ништа пе разуме у свему томе. Али ви сте адвокат !!!... Адвокат Легафер, тргнувши се. Адвок... По хиљаду пута опростите, господине председниче; проста расејаност.... мислио сам да сам још државни тужилац... (Мења тон). Нека суд изволи моје закључке усвојити, мога клијента од сваке кривице ослободити и иротивну страну на нлаћање свију судских трошкова осудити. (Врани.) Господо. Ако је икада праведна ствар једнога невиног човека била као сунце јасна у очима честитих људи, то је случај — ја се усуђз јем то прокламовати, — у а®ери која нас занима. Унук једнога пуковника из доба Наполеонова који је оставио своје кости на Јени за славу мајке отаџбине и триумф наших слобода; син једнога гренадира у гарди који је, под бедемима Севастопоља, стекао почасни орден врхом свога бајонета; — шта велим, син једнога грепадира ?.,. син својих дела, боље је рећи... који се борио 1870 у првим редовпма оне храбре војске лоарске чија ће успомена остати неизгладива у свима истински Француским срцима, — Буњас, господо, јесте частан човек, у најширем, највеличанственијем смислу те речи!.... Још из најранијега детињства он је показивао неодољиве склоности ка врлини, и својом приљежношћу, својом трудољубивошћу, својим поноситим презирањем нигптавних уживања у животу, он је знао да задобије поштовање својих наставника и љубав својих родитеља. Да срећне породице, господо!... Нека ми буде допуштено да за часак бацим један поглед на дирљиви призор: господин и госиођа Вуњас, отац и мати, грле својим нежним рукама, и очима пуним слатких суза, сина (понос његових старих дана) који... Председиик, запрепашћен. Ама, господине ЛегаФере, ви то тражите да се Буњас иусти испод суђења? Адвокат Легафер. Свакако. Председник. А ви сте адвокат Петенов!... Адвокат Легафер. .. .Петенов?... По хиљаду нута онростите, госиодине председниче!... Једна проста. омашка. Чудо то да се преварим у клиенту. (Мења тон). Нека суд изволи примити моје закључке, нека усвоји жалбу Петенову и осуди Вуњаса на годину дана затвора и три хиљаде динара новчане казне, саобразно члану 373 кривичнога законика. (Брани). Један пуки случај (за шта ће ме ваша правичност већ извинити) учинио је те сам мало час казао о Буњасу оно што најобичнија праведљивост налаже да сада кажем о Петеиу. Ако је икада право једнога човека својим сјајем засленљивало очи гтросвећених судија, то је ово) које... • ■ «■ !

ВОЛТЕР И КРИМИНАЛНЕ АФЕРЕ ЊЕГОВОГА ДОБА Од Е. Ноела.

.... Волтеру је шесет година; у то доба што га највише заиима то је једна страховита литија која се прославља сваке године у Тулузи, за успомену нокоља четири хиљаде хугенота који су иогубљепи у овој вароши десет година пр.е ноћи светог Вартоломија 1562. Година 1762 била је престуина и говорили су да је прославе са великим свечаностима. Волтер је у напред задрхтао и спремао се да јавно жигоше ову варош. Да би припремио што достојнију прославу, тулуски суд отиоче вешањем једног протестантског свештеника, чији се злочип састојао у томе, што је ван вароши, у нољу, извршено неколико крштења и венчања. Али ово варварско дело било је само увод: 9 марта исти суд разапе на точак једног иротестанта по имену Жана Каласа, кога су свештеници осудили за то што је у својој шесет деветој години удавио свога сина од двадесет осам година, јер, као што се говорило, овај је син хтео да пређе у католичку веру. Да ли је овакав злочин био могућан? У историји је било само два примера да је отац био оитужен за убиство сина, радп вере, и зар то нису била два свеца? Волтер иоче да истражује, нише у Тулузу, упознаје се с појединостима, поиова исиитује сведоке, упоређује рапорте и успева да изнесе пред лице целе Евроне ове ствари : Жан Калас, стар шесет и осам година, био је трговац у Тулузи више од четрдесет година, и сви који су живели с њиме знали су га као доброг оца. Ои је био протестант, као и његова жена и сва деца, осим једнога сина, који се био вратио у католицизам, и коме је отац давао мало издржавање. Изгледало је да је он био далеко од оног глупог Фанатизма који кида све везе друштвене, да је одобрио иокатоличавање свога сина Луја Каласа, а осим тога, служавка, која је код њега слулшла Тридесет година, и која је васпитала ову његову децу, била је ревносна католичкиња. Један од синова Жана Каласа, по имену Марк-Антоаи био је књижевник; он је био увек забринут, мрачан и наирасит. Овај младић није могао да ступи у трговину, јер није био зато снособан, нити је могао да постане адвокат, јер су му биле иотребне сведоџбе католичке цркве које није могао добити ; он онда одлучн да сврши са животом, и ову намеру. иовери једном свом пријатељу. Он се у својој намери утврди читајући све оно што се икад писало о самоубиству. Најзад, једног даиа пошто је изгубио свој новац у игри, он изабра баш тај дан за извршење своје намере. Један пријател 3 његов и његове породице, беше приспео из Бордоа у очи тога дана (12 октобра 1761 год.) Тај младић звао се Лавес, имао је деветнаест година, био је син једнога славног адвоката у Тулузи, и био је познат са свога искреног и благог понашања; он случајно руча код породице Каласа. Отац, мати, Марк-Антоан, њихов најстарији син, и њихов други син ручали су заједно. После ручка повукоше се сви у један мали салон; Марк-Антоан се изгуби; најзад, пошто млади Лавес. хтеде да пође, и када сиђе с Пјером Каласом, нађоше доле поред магазина Марк-Антоана у кошуљи; обешена на вратима, и његову одећу савијену на контоару. Кошуља му је била са свим у реду; коса лепо очешљана; на телу му није било никакве ране, никаквог убоја. Суседи зачуше болне узвике оца и матере; Лавес и Пјер Калас, извап себе, потрчаше да траже лекаре и полицију. Док су они ово чинили, док су се отац и мати гушили у сузама и јецању. Становници Тулузе искупишо се око куће. Тамошњи свет је пун предрасуда и ватрен; он сматра за чудовишта оиу своју браћу која су друге вере. У Тулузи се још и сад носи литија и нале ватромети оног дана када су пре два века поклана четири хиљаде јеретика. Неки Фанатик из те гомиле новика да је Жан Калас обесио сам свога сина Марк-Ангоана. То се одмах понови једнсгласно; други додадоше да је мртвац требао сутра да се пскатоличи и да га је млади Лавес и његова породица обеси.а из мржње према католичкој вери. Кроз један тренутак, више се у то није ни сумњало. Цсла варош била је убеђена да протестанска вера налаже да ота( и