Полицијски гласник

ВРО.Г 28 и 29

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА 219

Зуб времена који је млого шта доброга међу нама уништио или накарадио, дотерао је у последње време до тога: да смо у место Немање, Доброслава, Властимира, Југ-Богдана и старина Новака; под утицајем Грчке патриаршије били дотерали до: Онуфрија, Алемпија, Ананија: Хрисанте, Кеве, Јаноке и преблаге Саре. У место: Обилића, Страхинића, до Мите снаша Пелиног, Лазе Гргеча, некаквог Сома, и бог те питао још какви рогоба! Да је само та штета, што ко лично трпи те ружне називе ; што изазива пакосан смеј, и даје материјала за саркастичне списе и спевове; никада нам неби пало на ум да се дотичемо тога питања, али како то звање, или презивање, снажно утиче на развој догађаја, у погледу на наше националне идеале; а у нашем унутарњем развићу ствара заплете, смета судсгву и администрацији, добром војничком уређењу, па и самој трговини; наканилисмо се, да преврнемо један лист из историје најновијег нашег уређења државног, да покажемо шга је у том погледу учињено у првим данима после нашег ослобођења, и шта би требало урадити, те да се очува чистота презимена, те најлепше српске одлике; не дотичући се овом приликом имена, ни крсног имена, да се неби млого удалили од постављене мете, а нарочито још зато, што смо уочили, да неисаравност у ирезимену ствара највеКе иометње и забуне у сваком погледу. Данас, кад је Турчин скоро сасвим престао да турчи, и кад се на северу мађари, а на југу бугари; треба да нам је најозбиљнија опомеиа, да овде на нашем огњишту, све у том погледу доведемо у ред, како би тиме дали импулса раскомаданом српству где год га има, да брани свој понос и своје колено.

Пре четрдесет и шест година послати су у Аустро-Угарску, столоначелници министарства правде: Стеван Груборовић и Сретен Поповић, да провиде тамо вођење баштинских књига, како би се и код нас завести могле. Овај њихов извештај нисмо могли добавити, а и да нам је при руци морали би га обићи, пошто овде није реч о баш•гинским књигама, и тога извештаја дотичемо се само толико, пгго је по њиховоме предлогу донета уредба (од 31. јануара 1851 год. ВЛј 62) о томе: да се чувају и аоштују стара арезимен а као светиња, наводећи, да је то један од битни услова да би се код нас могле завести баштенске књиге. И Сретена и Стевана скрива гробна тишина, и можда њихове породице имају података да су они у том погледу радили и шта више, али главио је да нису усиели у томе, јер и до данас иемамо багптинских књига. Можда би нам о томе могла дати података архива министарства правде, али како је то све важно само за то специјално нитање, ми овим одужујући се њиховим сенима са поштовањем, благодаримо им, што су можда и нехотице учинили једиу велику услугу другој ствари, о којој хоћемо да говоримо, небц ли још кога покренули на рад у томе правцу. Истина поменута господа нису условили као битни услов чистоту презимена, за правилно вођење баштинских књига, али су нагласили: да се чувају стара аородична. ирезимена и да се не арезива сваки на име свога оца; јер би то ио њиховом мишљењу бпла једна велика сметња у овоме раду. И ми то понављамо и велимо, да је горе поменута уредба била у оно времена прека потреба, па и ако је до сада у опште имала мало успеха у погледу на народне идеале, имала је великог успеха и снажног утицаја, на државно уређење у сваком погледу. Да је тако, види се из тога, што је то питање у западном крају наше домовине скинуто скоро сасвим са дневиога реда, а тако исто и у неком делу северног краја. Бесмислице ове зрсте цветају у источним крајевима, и у мањој мери у јужним (еловима. Онај који води рачуна о овој ствари, и има посла са нардом, као што су чиновници у оиште и трговци, мора се често гута запитати: да ли је ово Србија, или је Етиотија?! Слободни смо рећи, да у оним крајевима, које смо у предшм ставовима обележили као свестрано запарложење у томе пгледу, влада нраво вавилонско царство. Наћићете људи, који аоолутно и сами не знају како се презивају и одзивају се гоТОо на свако презиме, а сваки их има по неколико.

Да би у даљем току ове расправе могли објаснити што боље заслуге оних, који су овом корисном подузећу ударили темељ, цитираћемо овде поменуту уредбу. Она гласи: Ђ Да се од стране иравителства нареди, да се у иородицама нашега народа ирезимена једаниут за стална утврде, како би се унаиредак за свагда знати могло једно ирезиме, једна иста иородица, а да би се то удејствовати могло, да све власти, кано грађанске, тако и духовне, а и школске и војене, ио овој наредби ирезимена ио најстарије му у иородици заводе, и иосле свагда да само за ова стално установљена ирезимена расиитују, та у надлежна јавна и званична акта усиисују и на иста своја решења и друге закључке издају. Нарочито иак, да се ири иоиису људства ио овоме ревносно и уредно иостуиа, иа кад се овде једаниут ирезиме иородице установи, онда и код судова и код остали власти за ово да се иита, и ово да се у сваки род јавни и званични уиотребљава. На основу ове уредбе, као природна последица потекла је одма уреддба: како се врши иромена ирезимена, која и данас важи, (од 30 јуна 1851 године В№ 470, Зборник VI. страна 30). И она нрва уредба и данас је у потпуној сили и важности, и да је којом срећом исту: чиновник, војник, учитељ, свештеник, мајка. отац и сваки србин, пригрлио са онолико љубави и жара, са колико је она написана и препоручена, млоге би наше ствари, не само у земљи, но и ван ње, стајале другојачије. Али не само да није још доцкан, но је време да се одма и што пре, у том погледу уради све што треба, те да скора будућност надокнади све оно, што је пропуштено учинити за ирошли педесет година. Пре но што пређемо на саму ствар о томе, шта би требало урадити, да се у овоме погледу осигура успех, који одговара традицијама, сувремености и сјајној будућности, напоменућемо још неке узроке, са којих позната уредба, није дала потпуног успеха. Све наше уредбе, из првих дана нашег државног уређења, носе на себи карактер патријархалнооти, и нису у ствари закони, но лепи и благи савети. Онда кад је и сам престо био на слабој основи, кад је чиновништво регрутовано из простог народа, сва наређења нису носила карактер императиван ; а зна се да закони који немају и принудну клаузулу, и ако им је основа правична и морална, никада по последицама не могу бити оно што треба да су. А да је тако, доказ је то, што је тим поводом потекло оно римско правило : да тачно вршење оиаки и строги закони, даје боље резултате, но клд се не врше и најбољи; а они ирви редовно садрже и иринудне мере, казне. (Свршиће ое)

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕО

ПЕТЕН ПРОТИВ БУЊАСА. Од ЈЖорзва Куртелина Председник, једноме сведоку који довршује свој исказ. Одлазите до врага. . (поправља се) Изволите на ваше место, хтедох рећи. Петене, имате ли адвоката? Петен. Имам, господине председииче. Нашао сам једнога, за три франка. Погодили смо се. Адвокат Буњасов, диже се. То је адвокат ЛегаФер, господине председниче; онај бивши државни тужилац који је отпуштен приликом последње министарске промене, иа се после записао у адвокате. Председник. Добро, где је он?... Ах! ево га... (у томе треиутку улази одиста адвокат ЛегаФер, држећи сервисту са актима испод пазуха). Хајде, господине ЛегаФере, хајде! Суд вас чека.