Полицијски гласник

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК ВРОЈ 32

СТРАНА 24(5

чвора у четвртој димензији било могуће без новреде крајева конца. Тако дакле објашњава Целнер на врло ирост начин под претпоставком реалитета четврте димензије Феномене тако зване пробојности материје, без повреде основног Физикалног аксиома непробојноети материје. На исти начин објашњава Целнер и друге многе Феномене пробојности материје, који су у тесном сроству са Феноменима тако зване материјализације и дематеријализације објеката. Ми ћемо у другом одељку опширно описати ове чудне Феномене, а сада ћемо само споменути, да се они састоје у тако званом јављању објеката са оног света у овоме и ишчезавању њиховог са овог света у опај. У многим случајевима ове материјализације и дематеријализације објеката констатовано је, да су се објекти који су се тобож јавили са онога света, налазили просто у близини саме собе у којој је седница држана. Тако је се Целнеру једном десило, да је утицајем Следовим почела да пада читава киша у соби у којој је седница држана ма да у њој воде није било ; међу тим констатовано је да се она налазила у соби до ње. Исто тако констатовано је, да је и камење, цвеће и други предмети који се јављају у седницама дошло споља јер је исто тако влажно и хладно и исте оне врсте које и оно на пољу. Нредмети су дакле увек земаљског порекла, и у најбољем случају има да се претпоотави за ове као и за све друге Феномене пробојности материје оно већ поменуто објашњење индијско, а никако не Целнерово. Логички узев, као што смо већ видели, простор од четири димензије није немогућан. Али из разлога, који се у овим више мање популарним чланцима не могу изнети, реални простор поред свега тога не може имати више од три димензије. Свет је могао бити створен и у простору од четири, пет и т. д. демензија, али он је створен у три демензије, а да није створен у више демензија, разлог је најглавнији — да га се само дотакнемо (в. Спиритизам стр. 78—9) — што би морали имати нреставу о њему. Према томе Целнерова теорија четирдимензионалног простора, ма како духовито изгледала, и ма како елегантно да се њоме дају објасниги сви речени окултни Феномени, ипак је погрешна, јер четврте димензије простора нема. Ако постоје појаве пробојности, које је Целнер посматрао, онда се оне дају објаснити само овако како је то у Индији учињено, т. ј. претпоставком да је снага медијума у стању, да мења агрегатно стање тела врло брзо. Појаве Физикалне које се осим побројаних јављају често при седницама јесу још: лупњаве, које почињу са нечујним пуцкарањем (као код електричне машине) па се појачавају каткада до тешких удара; те се лупњаво често чују из столова, столица, ормана, зидова, из малих предмета а каткада и из масивних стена; затим бацање камења које изненада наступи и и полупа све прозоре на соби у којој је седница; затим особито светлосне појаве које се јављају готово увек у седницама: ' обично су те светлосне појаве тако слабог интензитета, да их само сензитивније личности могу да виде, али кадкада постају тако јаке, да их сви виде. Ове светлосне појаве по чувеном спиритисти (и хемичару) Рајхенбаху продукт су тако зване снаге ода; одом назива Рајхенбах саму снагу медијума, и њена је главна одлика у томе да производи светлост, и да у виду пламена извире из људског тела (као што су то тврдиле многе сензитивне личности које опалгају оне слабе светлосне нојаве). Према томе од би био светлосна снага, чији су светлосни таласи невидљиви, али који играју главну улогу у природи ствари (кад се претпостави, да се у окултним Феноменима маниФестира најдубље дно природних Феномена), На сличпост ових хипотетичних зракова Рајхенбахове снаге ода са новопронађеним невидљивим Рентгеновим зрацима указао је чувени сииритист Карл ди Прел. (Наотавиће ое)

0 СТРАНЦИМА И ПАСОШИМА Д. Ђ. Алимпић (Наотавак) б) ванобласности, која се састоји у независности од власти месне државе. Независност ова, пак, оличена је у ивузетности од грађанског и кривичног правосуђа, као и у ослобођењу од дужности сведочења.

И ванобласност, као и неповредимост, проширује се и на породицу посланикову, његово службено особље, а у многим случајевима и на неслужбено. Само онда, кад би која од побројаних лица учинило злочин против државе, може га месна власт притворити, али је дужна о томе одмах известити његову државу и довољно образложити свој поступак. Ни у ком случају месна власт не може судити страном заступнику, већ једино власт његове државе, којој се он, ради тога, предаје по свргпеној истрази. Помињемо још, да влада страног заступника може, у појединим случајевима, одузети поменуту изузетност може заступнику и његовом службеном особљу као год што је сам посланик може одрећи своме неуказном особљу. У оба ова случаја, месне власти биле би надлежне за вођење истрага и суђење кривица, или грађаноких спорова, ових лица. Последице изузетности од грађанског правосуђа огледају се у немогућности подизања ма какве тужбе против страног заступника, чије се ствари у стану или згради посланства, никад не могу узаптити, нити он лично може бити затворен због дугова. Са свим је, пак, друга ствар, ако би страни заступник притежавао какве непокретности, или покретне ствари ван свога стана и зграде посланства, које нису намењене његовој личној употреби, већ привреди, трговини или радиности. Изузетности у овом случају нема по што се је застуиник, ступајући у послове овакове природе, ње прећутно одрекао, па, следствено, и ове се ствари могу узаптити. Помињемо још и то, да заступник стране државе не може уживати ни неиовредимост ни ванобласност, ако је иоданик државе код које је акредитован. То исто важи, у овоме случају, и за његово неслужбено особље, које, као што смо видели, може само у толико уживати независност, у колико му заступник хоће или може да да. Треба још знати и то, да се неза висност (имунитет), о којој смо говорили, односи само на дипломатске застунпике или посланике, али не и на консуле, сем ако им она није, путем уговора, изрично призната. Ово се правда тиме, што консули, немају дипломатског обележја, већ им је, као што је познато, дужност да штите трговачке и економске интересе своје државе. Ну, и поред свега овога, ипак се нризнаје, да је архива консулства неповредима, те се, према томе, она не може ни претрести ни узаптити. Што се осталих консулских повластица тиче, оне, као што нагласисмо, зависе у главноме од уговора дотичних држава. *) На завршетку говора о домицилираним странцима дужни смо још изјавити, да је њихов положај у већини данашњих држава детаљисан међународним уговорима, који, као што се зна, имају силу закона. Међународни уговори које је Србија до данас закључила са страним државама ови су: а) С Аустро-Угарском: Трговински уговор од 28 јула 1892 (зборн. 48), Нонсуларна нонвенција, Конвенција о наслеђима и Конвенција о узајамној аомоИи и у судским делима. — све од 24 априла 1881 год. (Зборн. 37). Трговинском уговору истиче рок 19—11 децембра 1903 год.; б) С Белгијом: Трговински уговор и Консуларна конвенција, обоје од 17 јануара 1885 (зборн. 41-ви); в) с Грчком: Трговинска иогодба па начелу највишег иовлашИења од 1 јула 1895 год. (зборн. 50); г) С Инглиском: Трговински уговор од 28 јуна 1893 (зборник 4 9); д) С Италијом: Привремена иогодба за уређење трговинских односа од 26 априла 1874 год., која је доцније продужена изјавом од 28 анрила 1880 (зборн. 35) и Конвенција о консулству и настанив&њу од 28 октобра 1879 год. (зборн. 5-5); ђ) С Немачком: Трговински уговор од 1 августа 1892 (зборн. 49) и Консуларна конвенцијаа , од 25 децембра 1882. (зборн. 39);

*) Види конвеицију о праву ииунитета и привилегија консуларних агената, закучену 3 —II, 1882 год. између Србије и Сједињених Америчких држава (Збр. 38).