Полицијски гласник
№0Ј 85 и 36
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
СТРАНА 279
оавести... така и така ствар, он узима вашу кћер само ради новца... Срам те било, баћушка, окрену се на један мах младина мајка младожењи, а очи јој се нанунише сузама. Ја сам је лепо васпитала и одгајила, сачувала је чисту као драги камен... а ти је ето узимаш због новца! — Дакле и ви верујете тој клевети? упита младожења, устаде љутито са столице и прође руком брзо своју ретку и накострешену косу. — Најлепша вам хвала... Драго ми је особито. Хвала вам на таквом мишљењу. А вама, господине Паршицеву, и ако сте ми пријатељ, не могу никако допустити да у туђој кући изазивате такве скандале ! Зато изволите напоље! Напоље! — Шта-а? — Напоље, иначе ћу Желео бих вам да сте толико ноштен човек као ја. Једном речи: Напоље! Напоље! — Та пусти га, мани га, — утишавају сви младожењу, — Шта ти је, Бога ти? Мани га!.... Седи!... — Не, ја нећу да он остане у праву! Ја се женим из љубави, само из љубави ! А да ви мирно седите, ја го не појимам. Изволте напоље ! Напоље ! — Та ја ништа не велим... ја само... промуца збуњени Наршивцев и устаде. — Шта више, ни ја ово не појмим... Молим, одмах ћу отићи! Само ми прво вратите оне три рубље шго сам вам их позајмио да купите венчани прсник. Испићу још ову па ћу отићи, само ми најпре вратите оие три рубље. Младожења ое поче сашаптавати са својим пријатељима. Они му између себе искупише три рубље у ситном новцу, он их узе и срдпто баци пред Паршивцева, који дуго тражаше капу, па кад је нађе. поклони се и оде. Ето, како се по негда може да сврши невини разговор о електрицитету! Али, ево, свршава се и ручак. Наступа ноћ... Добро васпитани писац ставља својој машти јаке узде и покрива будуће догађаје тамном копреном тајанствености... Румена Аурара затекла је још Химена у пјатособачјој улици, но у том настаје рано јутро које писцу пружа богат материјал за II и последви део Рано јесењско јутро... Нема још ни осам сати, а у пратособачјој улици већ је неки необичан жагор... Тротоарима трче људи и полицајци. На клупама се скупљају сањиве служавке и нешто се много чуде. Са свију прозора гледе жене и људи. На отвореном прозору виде се две главе... — Не, то није снег, није.... па ипак не можеш разабрати шта је — чују се разни гласови. У ваздуху, од земље до кровова, лелуја се нешто бело врло слично снегу... Сва је улица бела, бели и Фењери, и сви кровови, и сви пролазници. — Шта је то било? питају жене, слуге и полицајци, а ови само машу рукама и грче напред. Ни они сами не знају шта се догодило. Али ето једва једном једног момка, који долази лењо, маше рукама и говори сам са собом... Сигурно је био на месту догађаја и зна све. — Шта се то, рођени, догодило? — питају га жене с прозора. — Неспоразум — одговара им момак. — Мирминовна, која је јуче удала кћер, преварила зета... Место хиљаду рубаља дала му само девет стотина.... — А шта је он учинио ? — Наљутио се... Ја, вели, онај вели.... Расекао по среди перину и бацио перје кроз прозор... Иогледајте шта је перја? Као да пада снег. Воде га! воде! — повикаше многи. Од куће удовице Мирминове кренула се читава литија. Напред иду два полицајца забринутих лица. За њима иде Апломббв у спаваћем оделу с цилиндером на глави. Са лица као да му читаш: Ја сам пошген човек и недам да ме варају.« — Суд ће већ показати какав сам ја човек, — гунђа Апломбов тихо и обзире се на све стране. За њим, опет, иде Татјана Петровна са Даженком, која плаче. Литију завршује полицијски чновник с књигом у руци и гомила дечурлије.
— Зашто плачеш млада? питају је жене. — Жао јој перине, — одговара им њена мајка. Ах, како је била дивна! — Ето, што ти је муж рече једна. — Што су ти жене, жене! рече један човек. А литија полицијска кретала се даље, док на првом углу не сави ка полицојској згради. — Штега за онако лепу перину! — Штета тако млади људи; јуче се венчали па...
К И Б И Ц Е Р (Из аабелеиеагеа једног полицајца) Било је то једног септембарског вечера год. 189. Излазећи из гл. полиције после дугог и уморног рада, бејах прилично изненађен, кад на вел. Тргу смотрих мога некадањег школског друга и пријатеља а сада већ капетана 1-ве класе М Н , који ми журно приђе и изјави: да ме већ читав сахат очекује. Изненађење моје постало је још веће када ме М...., по што смо се срдачно поздравили, позва, или боље рећи умоли, да свратимо код »Империјала« на по чашу пива, којом ће ми приликом, вели, испричати једну веома важну, а по мене, као полицајца, и врло интересантну ствар. Како мој пријатељ беше познат као велики каваљер по београдским салонима, и још као већи „кибицер" и хвалисавац на рачун лепог женског пола међу својим друговима, што му, у осталом, није ништа сметало да буде одличан официр, — то закључих одмах, да ће се његова »ваа/сна и интересантна сгвар" тицати неке љубавне авантуре, па с тога једва сачеках да уђемо у „Империјал" и седнемо за један удаљени сто у дну сале. По што нам је још келнер донео наручено пиво и по изузетку, удалио се од стола по својој сопственој иницијативи, капетан ме премери једним озбиљним погледом и, рече: — Пре свега, кажи ми, али искрено, могу ли рачунати на твоју потпуну дискрецију у ствари коју ћу ти поверити, и која се тиче и моје и гуђе части? — Полицајац сам. —• А на помоћ? — Зар ниомо стари другови и пријатељи? — Хвала ти; томе сам се и надао од тебе али.... — Шта али ? — Ако буде потребно, да у ствар коју ћу ти поверити, умешаш неког и од твојих дедектива, мора ли се и њему све саопштити, или само у неколико ? — Зависиће од његове акције. — Она ће, по свој прилици, бити велика. — У том случају мора му се поклонити и велико поверење. — А имена личности? — Гледаћемо да то избегнемо. — Још нешто, молим те. — Да чујем. —■ Можеш ли ти ову ствар прећутати од твог управника? — Зависи од њене важности. — Она је чисто приватне природе и ни мало не ремети јавни мир и поредак. — Како стојимо са јавним моралом ? — Он у овом социјалном случају није ништа претрпео. Шта више, он је тиме необично много добио. — Доста јак разлог да се огрешим о дужност према своме старешини, али ти ипак не могу, у напред, ништа позитивно обећати. Главно је, да можеш потпуно рачунати на мене и моје пријатељство. — Онда остављам све твоме нахођењу. По свршетку овог дијалога запалисмо по једну цигарету и повукосмо добро из пуних чаша, после чега капетан, по што ме предходно умоли да се не смејем за време његовог говора, отпоче причати ово: — Ти си стари Београђанин, те према томе познаваћеш, нема сумње, госпођу Ј.... Л.... С...,