Полицијски гласник

СТРАНА 292

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ИРОЈ 3? и 38

Шиљаве у манастир Казна одвајања од света, од његових бораба и задовољстава, примењивали су у Европи и духовни и светски судови обично према полним и брачним преступницима — као што су браколом, конкубинат, завођење, а за тим су на ту казну осуђивали и за богохуљење, кривоклетство, убиство, покрађу цркве, кајишарство и т. д. И у оним случајевима у којима су људи осуђивани на галије. Женске су морале ићи у манастир. Духовнике су обично духовни судови слали у манастир на поправку за неколико година и обично су за то бирали манастире који су били што удаљенији сакривенији и у којима је зант био што строжији. Од осталих казни којима еу се људи служили да поправе покварене и заблуделе, лење и грешне људе, да поменемо још домове за за ат и за рад и осуде на јавни рад. Познато је да је дом за заат тешка казна која понижава и срамоти. У старије доба домови за запт нису били казнени заводи, него су у њих слали пропале људе да их јаком стегом и навиком на рад поправе. Они су тиме били више добротворне установе него казнени заводи. Домова за запт није било свуд, као ни данас што их нема. Разлика између некад и сад у томе је што су данашњи домови за запт државни заводи, у које се доводе осуђени и из целе земље, док је пре једно место које је имало такав дом, имало га само за своје људе из места. Нарочито је тих домова било у Нидерландији а највећи је био у Амстердаму. И у Инглеској су они били познати а највећи је био у Лондону. У Немачкој је тих домова било поглавито у слободним градовима Хамбургу, Бремену и Либеку. И у старо доба било је сличних установа, пошто је човеку близу мисао да се земља само тако може ослободити од покварених и штетних људи. Јавни радови Много старија од робије и од домова за рад јесте без сумње осуда на тешке јавне радове. Стара је мисао да се злочинци и читава побеђена и угњетена племена осуђују на тешке јавне радове; те налазимо свуд доказе да је таква казна примењивана још у најстарије доба. Тако су Јевреји у Мисиру сто година били угњетавани и приморавани на тешке, јавне радове под ударцима свима другим могућним злостављањима. Јевреји су морали зидати градове а пре свега носити цигље. Тешко је казати да ли су прво у Египту уведени јавпи, принудни радови. Позната краљица Семирамида узима се да је она прва гонила своје заробљенике да раде у рудокопима и тако се користила радном снагом осуђених. Осуда на тешке јавне радове била је раширена по целом свету; код нас је она позната под именом кулук. Такви осуђени радили су у рудокопима, на грађевинама сваке врсте на пр. при зидању кућа, храмова, купатила, утврђења, друмова, водовода и т. д. Ако није било довољно злочинаца, онда су те радове радили заробљени непријатељи. У старом Риму Хришћани су давали највећи број таквих принудних радника. Најлепше грађевине под римским царевинама извршене су таквим принудним радовима. Да нодсетимо само на величансгвена купатила Диоклецианова. Таквим радницима при јавним грађевинама није било сувише тешко; истина су их тукли, али су се могли слободно кретати, јер нису носили окове. Много је теже било оним несретницима који су морали радити у каменоломима или у рудницима гипса и сумпора; у њима су осућени обично остајали целог живота. Јер су обично на такве радове осуђивали оне који су заслужили смрт, али су их, из ма којих разлога, штедели од погубљавања. У раније доба таквим осуђеницима прво су ударали жиг на чело, пре него што ће их послати на та ужасна места. Од казне јавних радова нису биле ни жене ослобођене; и оне као и људи могле су бити осуђиване на јавне радове. Само што их нису никад слали у подземне руднике него увек на радове на пољу, а нарочито у руднике соли који су били остављени искључиво женским осуђеницима. Казна јавних радова одржала се и до данас, и ако се данас не признаје више као казна, него само као последица казне.

И ако је по разним крајевима света било још каквих посебних, локалних, оригиналних казни, које овде нису поменуте, ми смо у овом делу прешли све оне главне казне које су примењиване код свих народа, и у свима крајевима земље; и из прегледа развитка и опадања таквих казни може се видети поступни развитак хуманости и правде на рачун суровости и животињске освете код човека, те се надамо да смо овим делом дали леп прилог историји људске цивилизације и историји људских појмова и људске дугае.

СКИТНИЦЕ

Американац Жозија Флајнт, заинтересован скитњом као друштвеном појавом, науми да изближе проучи свет „витезова великих путова, 11 тих парија друштвених, које чине главни контигенат тамнички. Скитница и злочинац поготову су синоними, а свет скитница одиста даје највише злочинаца. Отуда је тај свет и за криминалитет засебна интересантност. Али криминалитет проучава злочинца тек онда, када допадне тамнице, у околину која се ни најмање не слаже с његовом природом; отуда пак закључци криминалисте имају неку једностраност. Криминалист не види скитницу у љеговој нормалној околини, не познаје његов живот, и онда његова класиФикација злочинаца не одговара стварности. Флајнт је с тога одлучио да се и сам претвори у скитницу, да аутује, ла тумара, да са скитницама дели све промене њихова живота богата догађајима и злим делима. »У току неколиких година — вели он у својој књизи „Тгагарт:* \уШ1 Тгатра — живео сам каткад читаве месеце у интимној дружби с разним скитницама у Европи и Америци. Добро сам упознат с њима, с њиним карактером, склоностима. Живот скитачки, ма да је везан с недостатцима и оскудицом у многом чему и с јаким променама, ипак има својих привлачности, којих никако нема у животу еиромашна грађанина, у градским јазбинама, који живот је судбина огромног броја сиротиње. Живот у широку пољу, под небом, ван сваких погодаба и сгешњавања цивилизована живога у градовима, без сумње, није без неке поезије. Који окусе тог скитачког живота ретко да не пате од тако зване „ЛУ"апс1ег1и81; с< -а. Пре или после, ко је боловао од те болести, опет се враћа пређашњем животу и тумара великим путевима. Нешто га несавладљиво вуче у широк свет, у неограничене просторије тако, да је ретко у стању одолети. тој жељи. к У Сев. Америци живи сасвим засебита врста скитница, које каткад обузимље »жељезничка грозница," како вели Флајнт. Остављају своје место живљења и свој рад, ако их имају, па полазе на пут најближом железницом. Разуме се, они карту не кунују. Досетиће се ваздан невероватних начина да задовоље страст за иутовањем, пењу се на кровове вагона, смештају се по буферима товарних кола, изложени тако смрти сваки час; али све те опасности и јака осећања не даду им маха да одустану, и докле не оладни та страст за путовањем они живе животом желизничких скитница, пуним опасности и догађаја. Може бити, да имају новаца они би путовали најскупљим возовима, са свима удобностима које железница може дати; али они новаца немају, стога се пењу на кров кола или на буфер товарних вагона, па често и живот изгубе под његовим точковима. Флајнт из искуства вели, да је такво путовање врло заморно и мучно, ужасно. Прашина и ситан песак засипају му лице, и често су га повииге дана болеле очи. »Али ја знам врло искусних и вештих скитница, који увек тако путују (међ точковима вагона итд.), и то врло вешто умеју да се сакрију под колима. Уопште они морају да се усавршавају у томе начину путовања, иначе би се морали одрећи овога задовољства, нарочито по западним пругама (у Америци), јер тамо кондуктер се нимало не премигпља да избаци такве путнике без ка.рте. Што се тиче источних пруга, тамо су цивилизованији обичаји, и скитници кондуктери предлажу: ; в да скочи кад стане воз. 1( Пошто је на западу цивилизација тако заостала скитнице су стога баш и пронашле нарочити начин путовања под вагонима, где удесе себи и нешто седишта.