Полицијски гласник

№0.1 40 и 41

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАПА 321

од себе, од три велике пуне стране, од којих једна и по беше на Француском, а остатак на руском. Писац ми је отворио своју душу и ја не знам шта бих требао највише да похвалим у њему: отменост његова поступка, оштроумност његова увода, или смелост његових идеја. Био сам пажљив да ништа не променим у том књижевном саставу, тако лепо написаним : ево га. „Враћам вам ваше артије, драги господине, писао је он, зато што сте ви удружење Тана. (администрација овога листа оптеретила ме је да му се особито топло захвалим за ово одликовање и уважење); што се тиче новца, извинићете ме што сам га задржао: ја сам лопов, такав је мој позив. Верујте да сам ја очаран срећном приликом која ме ставља у однос с вама. Одавна ја желим да ми се да прилика да могу изложити једном интелигентом човеку, и, надам се, незаинтересованом (?) моје идеје и једном важном питању: начину на који поправни осуђенички заводи поступају са лоповима. Он је за осуду. Допустите ми само да се послужим матерњим језиком. Онда ми је лакше писати." Он дакле нродужаваше на руском: В У главноме, драги господине, желим да вам говорим о тамницама ваше земље. Ја о њима, будите уверени могу са компетенцијом говорити. Ја сам посећивао Мазас, Фресн, Клерво Поасн (Ро18зу). Име ове вароши, славне услед једног разговора, беше написано »Роасу, с< и ова ортографија, оштроумно подражавања, чиниће без сумње радост извесних реФорматора ) Обично се о Фресну говори са великом хвалом. Вели се да та грађевина чини част Француској цивилизацији. То не стоји. Ова тамница, господине, пати од истог зла од кога и цела Француска. Она пати, — један руски поданик има пуно права то да каже

— од тога што сте ви под Републиком. У њој се и према осуђеницима примењује демократски режим. Основ демократског режима јесте једнакост. А шта има различнијег од једног лопова од другог? Ја сам на челу мога позива, јер сам ингернационалан лопов, и говорим 1 све европске језике. Могао бих се тиме користити, и преводити, радити за издаваче. Није се само покушало да се искористе моји таленти. У тој несрећној тамници ја сам остао као без руку, не научивши никакав частан занат. „Ако вас интересују идеје које вам излажем, ја вас молим, господине, да ме извештавате једним огласом у Новом Времену. Био бих срећан ако узмогнем да вам саонштим цео један план реФорама. Очекујући, ја вас молим да изволите нримити уверење мога одличнога поштовања.«

Био сам немарљив и бојажљив. Нисам дао оглас у Новом Времену. Бојао сам се и сувише да овај лопов, с ким је Француска поступала начином који не одговара његовом угледу, не тражи накнаду од моје владе; а у ово доба, ја још не знам да ли ћу познавати кога у новом министарству. Његова екселенција префект иетроградске полиције удостојио ме послати ми једнога од својих агената који ми учини посету саучешћа, која ме врло дирну. Тај ми агент изјави да је та одлична особа која ме је покрала »морала бити неки јерменски јеврејин." Али, ви знате, у Русији се све меће на леђа јеврејима и Јерменима. Готово као у Француској. (1,е Тетрз, 2 јули 1902.)

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА НаПисао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 27 — Та, с дана на дан. А већ ко се празнику радује, тај се рано опије. Ви ми већ нећете замерити! Варламов је говорио певушећи по мало. — И то лаже, све он то опет лаже! продера се Булкин, у некаквом очајању ударајући руком по даскама. Али овај као да се зарекао, да на њега не обрати ни најмање пажње, и у томе је било необично много комичнога, јер се Булкин од ранога јутра привезао за Варламова просто ни због чега другога, него само зато, што Варломов »све лаже", како се њему од некуда чинило. Лутао је за њим као сенка, закачињао се за сваку његову реч, ломио руке, за мало што их није раскрвавио ударајући њима о зидове и даске, и патио је, очигледно патио са убеђења, да Варламов »све лаже"! Да је имао косе на глави, јамачно би је ночупао из огорчења. Као да се примио дужности да одговара за поступке Варламовљеве, баш као да су му пекле савест сви недостатци Варламовљеви. Али је баш то и било смешно, што га овај није чак ни погледао. — Све лаже, све лаже, све лаже! Ни једна једина његова реч не личи ни на шта! викао је Булкин. — Шта се то тебе па тиче? одговоршне му у смеху осуђеници. — Јављам вам, Александре Петровићу, да сам ја био врло лен и да су ме девојке веома волеле... отпоче наједанпут, ни пет ии девет, Варламов. — Лаже! Опет лаже! прекиде га као с неком писком Булкин.

Осуђеници се киКоћу. — А ја се пред њима размећем! На мени црвена кошуља, па сомотске чакшире; лешкарим, као прави граФ Бутилкин, да, то јест, пијан ка о Швеђанин, једном речи — како се Само пожелети може! — Лаже! одлучно тврди Булкин. — А у то време имао сам од оца кућу двоспратну. од камена. Е, а за две године страћио сам два спрата; остала су ми само врата без рагастова. Шта ћеш, новци су као голуби: долете и опет одлете! — Лаже још одлучније тврди Булкин. — И тако ја већ одавде једнога дана пошљем својим рођацима плачевно једно писмо; можда ће ми, као велим, послати коју иарицу. Али ништа... зато, кажу, што сам радио против својих родитеља. Нисам поштовао! Ево већ је седма година, како сам послао. — И нема одговора? упитах ја, засмејавши се. — Јесте, нема, одговори он, наједанпут се засмејавши и сам и све ближе и ближе приближавајући свој нос управо мојем лицу. — А ја, Александре Петровићу, имам овде драгану... — Ви ? Драгану? — Онуфријев ће рећи ту скоро: »нек је моја и богињава, и ружна, али зато она има толико одела; а твоја је лепа, ама сирота, иде с торбом". — Та је ли истина? — Да, она је одиста просјакиња! одговорп и зацени се од смеха. У казамату такође закикоташе. У самој ствари, сви су знали, да се он свезао с неком просјакињом и да јој је давао полугодишње свега десет копејака. — Но, па шта је сад? упитам, желећи, најзад, да га се опростим. Он је ћутао, па ме онда умилно погледа и иаусти нежно;

— Па, ето, не бисте ли благоизволели поводом тога дати ми на чашицу ракије? Видите, Александре Петровићу, данас сам једнако пио чаја, додаде он дирљиво, примајући новац, — и тако сам се тога чаја налипао, ди ми већ и дисање застаје, а у стомаку ми се мућка као у Флаши... Међутим, док је он примао новац, морално огорчење Булкиново изгледа да је дошло до крајњих граница. Он је гестикулирао као очајник и само што није заплакао. — Људи Божји! викао је, обраћајући се као изван себе целоме казамату, — погледајте га! Све лаже! Ма шта да каже, све, све, све он то лаже! — Ама шта се то тебе тиче ? довикујуму осуђеници, чудећи се његовој жестини, — баш си ти неки чудан човек! — Не дам да се лаже! виче Булкин, севајући очима и ударајући из све снаге песницом о кревет, — нећу да лаже! Сви се смеју. Варламов узима новац, прашта се са мном и, кривећи се, хита из казамата, разуме се, крчмару. И ту, изгледа, први пут опажа Булкина. — Е, хајдмо! каже му он, заставши на прагу, као да му је овај баш одиста био за нешто потребан. — Буџо ! додаде затим, с презрењем пропуштајући огорченога Булкина испред себе и почињући изнова да лупара на балалајци. Али зашто да описујем целу ту запару. Најзад се сврши тај загушљиви дан. Осуђеници заспе на постељама тешким сном. У сну они говоре и бунцају још више него других ноћи. Понегдејош седе за картама. Давно очекиван празникје прошао. Сутра је опет радни дан, опет на посао.