Полицијски гласник

СТРАНА 322

Г10ЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 40 и 41

XI. ПРЕДСТАВАТрећег дана Божића, увече, била је прва представа у нашем нозоришту. По свој нрилици било је много претходних брига око удешавања, али су „глумци* узели све на себе, тако да сви ми остали нисмо ни знали : у каквом се стању налази ствар? Шта се управо ради? Чак нисмо добро ни знали, шта ће се представљати. „Глумци® су се за сва та три дана, излазећи на посао, старали да набаве што више костима. Баклушин; кад се сретао са мном, само је попуцкивао прстима од задовољства. Изгледа да је и на мајора наишло ваљано расположење. У осталом, нама је било сасвим непознато, зна ли он о позоришту. Ако је знао, да ли га је Формално допустио, или је само одлучио да ћути, одмахнув руком на осуђеничке ћуди и измишљотине и, разуме се, наредивши, да по могућству све иде, као што ред захтева?... Ја мислим, да је он знао о позоришту, није било могуће да не зна; али није хтео да се меша, схватајући, да ће, можда бити горе, ако забрани: осуђеници би починили лудорије, пијанчили би, тако да је куд-и-камо боље, ако се буду чимегод занимали. Ја, уосталом, држим да је плац-мајор морао тако размишљати само зато, што је такво размишљање најприродније, најверније и најздравије. Чак би се и овако могло рећи: Кад у осуђеника не би било о празницима иозоришта, или ма какве забаве те врсте, требала би сама управа да га измисли. Али иошто се наш плац-мајор одликовао потпуно супротним начином мишљења, од онога, што га има остали део човечанства, лако је могуће, да ја товарим на своју душу велики грех, кад мислим, да је он знао о позоршпту и допустио га. Таквом човеку, као плац-мајору, било је свакад потребно да когагод пригњечи, да штогод одузме, да когагод лиши права, једном речи — само ма где да има шта наређивати. У том погледу је он био познат у целоме граду. Шта се њега тиче, што би баш због таквих ограничења могле у тамници произићи лудорије и разузданости? За разузданости има казне (размишљаји такви, као иаш плац-мајор), а за неваљалце-осуђенике — оштрина и непрекидно вршење закона — то је све, што се тражи! Ти ограничени извршитељи закона никако не схватају, а и нису у стању с-хватити, да само буквално вршење његово, без смисла, без разумевања његовога духа, и води право нередима, нити је икада чему другоме водило. „У законима је речено, па шта ћеш више?« веле они и искрено се чуде, што се од њих још тражи, као додатак законима, здрав разум и трезвена глава. Нарочито ово последње изгледа многима од њих као непотребна и смутљива раскош, као ограничење, нетрпељивост. Ну било како било, најсгарији подофицир није бранио осуђеницима, а њима је само то и требало. Позитивно могу да тврдим, да су позориште и благодарност за то, што су га допустили, били узроком, што о празницима није било ни једнога озбиљног нереда у тавници : ниједне зло-

кобне свађе, ниједне крађе. Сам сам био сведоком, како су наши понеке, који су почели бивати разузданији, или су се свађали, утишавали једино том напоменом, да ће се забранити позориште. ИодоФицир је био узео од осуђеника реч, да ће све бити у миру и тишини, и да ће се владати ваљано. Они су с радошћу пристали на то и свето су одржали своје обећање; много им је и то ласкало, што се верује њиховој речи. Уосталом, треба рећи, да доиуст за позориште ни најмање није коштао управу, није ту било ама баш никаквих жртава. Нису претходно ограђивали никакво место позориште би се саградило и покварило све за иекаквих четврт часа. Оно је трајало по часа, и ако би наједанпут дошла одозго иаредба да се прекине представа, — ствар би се свршила за минут. Костими су били скривени по сандуцима у осуђеника. Али пре него што кажем, како је било удешено позориште и какви су управо били косгими, рећи ћу коју о позоришној објави, то-јест, шта се управо спремало за представу. Нарочито иисане позоришне листе није било. За другу, за трећу представу појавила се, у осталом, једна листа коју је написао Баклушин за г. г. оФицире и уопште за отмене посетиоце, који су удостојили наше позориште још на првој нредстави својом иосетом. Наиме: од господе је долазио обично дежурни ОФицир, а једном је свратио и сам начелник страже. Једном је свратио чак и инжињерски оФицир ; ето, за случај таавих посетилаца издата је позоришна листа. Очекивало се, да ће слава тамничкога позоришта одјекнути и разнети се далеко у тврђави, па чак и по вароши, у толико више, што у вароши није било позоришта. Чуло се било, да се образовао за једну представу од љубитеља, али је на томе и остало. Осуђеници су се, као деца, радовали и најмањему успеху, на су се чак и поносили. „Та ко зна, мислили су и говорили код нас у себи и међу собом, — можда ће сазнати и највиша управа; доћиће и гледаће, па ће онда увидети, какви су осуђеници. То није обична војничка иредстава, с некаквим испуњеним мукама, са чамцима, што пливају, и са медведима и козама, што се крећу. Овде су глумци, прави глумци, што играју господске комедије, таквога позоришта ни у граду нема. Код генерала Абросимова билаје, како кажу, једанпут представа и биће је још ; али могу они, можда, само костимима одмаћи, а што се тиче разговора , хе. Бога ми, ту би се још огледали, и тешко да они не би иза иаших заостали! Може доћи и до губернатора, и — ђаво би га знао, шта још може бити, — може се и њему прохтети да дође и гледа. У вароши нема нозоришта... Једном речи, уобразиља осуђеничка, нарочито после првога успеха, порасла је о празницима до највишег степена, мал те не до помишљања на награде или до смањивања казне, ма да су се у исто време и сами готово одмах отпочињали добродушно смејати самп себи. Једном речи, то

су била деца, права деца, и поред тога, што је нонекима од те деце било по четрдесет година. Ну, ма да није било позоришне објаве, ја сам, у главним потезима, веК знао ирограм спремане представе. Прва је тачка била : »Филатка и Мирошка, супарници*. Баклушин се још на недељу дана пре представе хвалио преда мном, да ће улога самога Филатка, коју је он узео за себе, бити тако приказана, како је нису виђали ни у свего-петроградском позоришту. Ходао је по казаматима, хвалио се немилосрдно и беотидно, али у исто време и сасвим добродушно. А покадшто се дешарало, да наједанпут искаже по штогод »театралио", то-јест, из своје улоге, — и онда се сви церекају, па било, или не било, смешно то, што је исказао. Ваља, уосталом, признати, да су се и у тој прилици осуђеници умели држати и чувати достојанствено: разметањем Баклушиновим и нричама о будућем позоришту одушевљавали су се или само иајмлађи и жутокљуни људи, без понашања, или само најзнатнији осуђеници, чији је ауторитет био несумњиво учвршћен, тако да им више није било потребно бојати се, да своја осећања отворено изражавају, ма каква она била, па макар чак и најновије (то јест, по тамничким појмовима, најнеприличније) врсте. (Наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Иисар оншгине иаруновачке учинио је ова питаља: I. „По тачци 11. § 37 5. кр. законика, казни се онај, који не огради свој део царине, те се, због тога, нричини некоме штета на имању. Могу ли се, према овој законској одредби, натерати појединци, да ограде своја имања као што су : купусаре, сењаци и т. слично, где се највише штете чини." II. „При продаји имања из слободне руке, земљоделци морају имати уверење од општинског суда и три одборника, да им остаје још онолико земље, колико ио § 471. грађ. суд. поступка не могу отуђити. Како ова уверења потврђује и полицијска власт, пошто претходно саслуша одборнике о истиности садржине овога уверења, то одборници морају лично долазити иолицијској власти, којом се приликом излажу дангуби и трошковима. Принада ли им за ово каква награда и од кога?® На ова питања одговарамо : I. Још пре закона о потесу, постојао је обичај, да општине одвајају иоједине крајеве својих атара оградом.