Полицијски гласник

№0Ј 45

— Ево ти коња, те га води. Ти ћеш ое користити са њиме, а ја ћу штетовати. Знам и тако да си сиромах човек, иа нећу да те оштетим. — Но нећеш ли дати приде четири и по рубље ? Малорус дрма главом и гледа у Циганово кљусе. — Три и једну четвртину, а? — Не дам. — Да Бог да ти жена по сто нута рекла: не дам, када будеш гражио од ње тањир чорбе!... Дај три рубље, па је коњ твој! Зар ни то ? А ти дај онолико колико си обећао, па ма ја штетовао. Најзад се трампише, и Малорус отиде, водећи за улар риђушу, која је уштапљеним предњим ногама мирно гегуцала за њиме. Тавним очима жалостиво је гледала на свет, који је такође испитивачки посматрао кобилу. Не прође дуго време, ево Малоруса где се враћа. Убрзао кораке да коњ једва може да га стиже. Гледа око себе стидљиво и смешно. Цигани га мирно чекају и говоре својим смешним језиком. — Ствар није текла у реду, трампа ништа не вреди — вели Малорус када дође до њих, и затресе главом. — Какватрампа? рече један Циганин. —- Ево ова... Та ви сте мене... — Шта смо ми гебе ? — Ама чекајте!.. Ви сте мене... — Но, шта смо ми тебе? — Та пустите ме да изговорим. Цигани се цинички смеју с њиме, а и светина га исмева. Преварени Малорус у својој муци обраћа се на светину. — Савета ми дајте, добри људи ! Дали ми кобилу без зуба за моје добро коњче које има све зубе. Али свет слабо мари за невеште људе, као и за немоћне. И он приђе на страну Цигана. — А где су ти биле очи ?.,.. пита Малоруса један сед старац. — Тако ти и треба, када имаш посла са Циганима! рече други човек. Преварени Малорус прича да је гледао у горње зубе. Коњ нема три горња зуба. Јамачно су их Цигани избили бичем. Шта му сада вреди такав коњ? Не може да једе — то се види по надувеном трбуху... Два: три сељака држе страну Малорусу и настаје све већа граја. Али Циганин надвикује цео свет. — А што се ти дереш, братац? Зар ти не знаш како се коњи купују? Коње треба загледати као и девојку што ћеш да је узмеш за жену, јер је то исто гако важна ствар... Чуј само. Хоћу нешто да ти испричам. Било једном три брата. Двојица били мудри, — онај један био луд. Видиш, један од те двојице сам ја, а грећи си ти!... И други Цигани се деру и држе страну свом другу. Гомила бива све већа и већа. — Па шта сада да радим браћо ? пита очајно Малорус. — Иди у полицију ! викну неко из гомиле. — И отићи ћу, рече он одлучно. — Чекај, чекај само! рече Циганин; Зар хоћеш да ме убијеш? Хајд, нека ти буде!... Али ако ми платиш три рубље,

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

врнтићу ти твога коња. Нећеш ? А ти онда иди у полицији па ме тужи! Малорусу није било до полиције и поче да се премишља. Сваки му по нешто саветује, али он стоји као кип... Најзад се реши ! — Чујеш ли, Циго, рече он, меланхолично. Нека ти Бог суди ! Дај ми натраг коња, задржи све три и по рубље што сам ти дао приде.... Нека те ђаво носи; отимај, кради и варај и од сада. Тако је Циганин преварио Малоруса, а при томе се претварао као да му чини неко добро. — Ти се знају наћи ! говорили су Малоруси, и отидоше дивећи се циганокој умешности. ИЗ СТРАНОГ СВЕТА Учитељ и чегрнаест учеиица његових. —• У угарској престоници, која се тако радо назива Малим Паризом, избила је на јавност особита љубав развратних људи, — нарочито међу великом господом, према малој женској деци. Ови чудновати ловци нишане само на дивљач између пет и десет година, а има доста плаћених керова, који тај лов терају. Пре месец два дана се пештанска штампа у иначе мртвој новинарској сезони, прилично забављала неколиким сензационим случајевима те врсте, међу којима је било појава, од којих се диже човеку коса на глави. Кад се открио један део ових срамних нрестоничких тајана, изгледало је, да ни провинција није хтела далеко да изостане иза своје престонице, јер су с дана на дан стизали отуда слични страшни гласови. Епидемија је, дакле, прешла из главнога града прво на околину, па се онда ширила постепено све даље и дал^е. Од тих провинцијских случајева споменућемо овде само један, који је изазвао најјачу сензацију, кад се за њ чуло, и који је у толико отрашнији, што је, с једне стране, главни јунак образован и школован човек, од кога се могло очекивати, да ће укротити животињу у себи, а с друге стране опет, што је овде у питању читава гомилица колико толико разумне женске деце из релативно добрих кућа. Ствар је у овоме : Игњат Мочари, учитељ девојачке грађанске школе у Керменду, био је крајем јула ове године од стране тамошње полиције због неморалних дела пригворен и предат суду у Сомбатељу. Криминал Мочаријев састоји се у томе, што је као учитељ отпочео и одржавао забрањене односе са већином поверених му девојачких питомица од 13 до 14 година. Учитељ је успео био, да девојчице, које су биле тек у развоју, одликовањем, поклонима или и дисциплинским казнама дотле доведе, да су се његовим животињским прохтевима послушно предавале. Велики део неразвијених питомица постао је на тај начин жртвом својега учитеља, међу осгалима нарочито три девојке, код којих овај однос није остао без природних последица.

СТРАНА 353 У току истраге су четрнаест девојака признале своје односе са учитељем; али се као насигурно држи, да их има још, ну које се и стиде и боје да признаду нанету им срамоту. Хапшење Мочаријево изазвало је прави дар-мар. Нанетом срамотом до крајности озлојеђени родитељи окривљују школске старешине као посредне проузроковаче овог бестидног дела. Окривљује се и надзорна власт у Сомбатељу за небрежење, пошто је један учитељ истога завода још пре више месеци нријавио Мочарија због његових блудних авантурица. Директор је услед тога добио и наредбу, да поведе истрагу; али ствар није ипак била изведена до краја, него је сасвим напуштена. Пред истражним судијом, нред којим је Мочари изложио опширно признање о односима са својим питомицама, бранио се је на овакав, прилично циничан, начин: — Ја нисам ни ирема једној својој иитомици употребио силу, нисам се чак ни једној јединој удварао. Није моја кривица, што су ме све волеле Сваки други би на мојем месту неоспорно исто тако поступио. Мочари је католичке вере, нежењен, има му двадесет и девет година, а у ову је школу дошао пре две године. Он је изванредно леп, симпатичан плав човек елегантнога понашања, и умео је свуда задобити за себе и начинити се вољеним и поред тога, што је његово несразмерно лакомеслено лсивљење било опште познато. Тек што беше постављен у девојачки институт, одмах је бацио мрежу на неразвијену женску децу, коју је умео на најпрепреденији начин принети на жртву својим пожудама. Само у последњој школској годипи одржавао је он љубавне односе са четрнаест питомица трећег и четвртог разреда, а два случаја са још сасвим нежном, неразумном децом. Жртве причају ток нанетога им срамоћења на овај начин: С времена на време Мочари је одликовао понеке девојке пажњом и очигледном наклоношћу. Давао им је боље оцене и старао се да се овима у сваком погледу допадне. У својој дужности, као учитељ мађарског језика, давао им је писмене задатке и био је знак његова нарочита задовољства, што је увек једној од одликованих ученица поверавао дужност да писмене радове донесе у његов стан. На тај начин су му блуднички атентати испадали за руком увек без изузетка. Ту је учитељ говорио бедноме детету о љубави, помућивао мозак јадној жргви и онда су сироте девојке остављале стан својега учитеља увек осрамоћене. Магистратски комитет одржао је смесга изванредну седницу, чији је задатак био, да свестрано проучи оптужбу. Резултат ове седнице је било предавање Мочарија државноме тужиоцу у Сомбатељу. Директор инсгитута буде са свога положаја уклоњен. Мочарија ће постићи тешка али заслужена казна, а његовим жртвама остаје, да оплакују својега учитеља и за њих судбоносне школске дане.