Полицијски гласник

СТРАНА 352

одједаред разговарати о томе, да није случајно вашар у М. отказан због какве говеђе заразе и како би било, да ое о томе распитају у селу, које лежи у страну од друма. Т. им је на то казао, да за такво мишљење нема ни најмањег разлога, а осем тога да се о томе могу распитати у свакој гостионици на друму; па онда људи на друму знају боље такве ствари него они по селима; осем тога тако губе у времену, јер имају вазда да обилазе пут, ако иду у село, рекао је Т. Али Сп. и Б. остајали су тако упорни при своме мишљењу, да је Т. почео сумњати, да они у селу имају неког гајног посла — вероватно какву трговину са стоком, о којој не би требало да зна он, Т., и тако им он рече, да иду у село, а он ће полако наставити пут, докле они не дођу из села и не стигну га. Они нису дуго дошли, а он је сео на један камен поред друма, да их причека, и то окренувши леђа друму, пошто је дувао јак ветар и наносио му у очи прашину. Одједаред је добио позади јак ударац по глави, и ту се свршава његово сећање; новца за куповину волова нестало је. После неколико дана. умро је Т. услед новреде на глави, и од њега се није могло дознати ништа тачније. Сп. и Б. изјавише прилично једногласно, да они одиста нису у селу имали други циљ, до ли да питају за вашар. 0 томе су питали и неке непознате госте у једној гостионици а за тим су се кренули да стигну Т., али га на друму не нађоше, а нису ни на врх памети имали, да би он могао лежати онесвешћен у јендеку. Помислили су да није отишао до Ф. или Ст. а кад га нису нашли ни ту, другога дана отишли су на вашар у М. — Тек у повратку чули су за једног премлаћеног човека. Позвали су их, да га виде у једној сељачкој кући, јер га нико не познаје, и ту су они познали свога друга Т. Што га нису видели кад је, без сумње већ повређен, лежао крај друма у јендеку, објашњује се тиме, пгго је онда кад су они пролазили поред места, где је дело извршено, било већ мрачно (било је то у позну јесен. Даља истраживања довела су до схватања, да је Сп. и Б. дошла мисао, да у смркнуће нападну Т , да га убију и одузму му новац; да би се поразговарали о подробнијим околносгима, употребили су изговор, да иду у село да питају због вашара, јер су знали, да ће се Т., који је био рђав пешак, уплашити од тог пута. Наравно да они нису могли знати, да ће Т. седети на камену и окренути им леђа и вероватно да су за извршење дела били одредили шуму, кроз коју су имали да прођу тек кад се смрачи. Али пошто су га видели у повољну положају а и пошто је ту пут био потпуно пуст, то су се одмах користили том приликом, те су га нанали позади, оборили га и опљачкали. У корист оптужених говорила је само та околност, што је догађај, како су га они причали, био и могућан, да је Т. убио и опљачкао какав странац и да га они. пролазећи, нису могли видети, јер је тада већ било мрачно. На име саслушани су многи људи из околине и сви су једногласно уверавали : да кад се у то доба године пође у 3 сах. по подне из Л. и учини

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

околишни пут ггреко оног села, да се при лаганом темпу уморних људи, као што су тада били Си., Б. и Т. — стиже на место извршеног дела тек кад се смркне потпуно. А да је при поласку из Л. било тачно 3 сахата, нису потврдили само њих тројица поменутих, већ и више људи, с којима су они седели у гостионици, јер је један од њих рекао: ^Сад изби три, морамо ићи, још мам је далеко путовати." И поред те слабости оптужбе, Сп. и Б. су осуђени. У пролеће затражигпе осуђени да се парница понови. Њима одиста испаде за руком, да уздрмају понешто од доказног материјала. Они скренуше сумњу наједног озлоглашеног дерана. који се налазио у близини места извршеног дела, а пошто је још постојала поменута околност, да они тешко повређенога Т. нису могли видети, било је на. реду, да се ухвати тај деран и да се понови парница противу Сп. и Б. Иследнику сад паде на ум, да ствар још једном сам осмотри. Он затражи од университегског астронома да му нађе онај дан у пролећу (наравно да се није могла чекати позна јесен, у које је време дело извршено) који по исходу и заходу сунца одговара дану, кога је у јесен извршено дело, и тако се назначенога дана крену с државним тужиоцем на лице места. Они се кренуше тачно у 3 сах. из Л., иђаху лаганим кораком, како су морали ићи уморени Сп., Б. и Т., обиђоше преко поменутог села, задржаше се у њему колико је требало и приспеше напослетку на место извршења дела док је још био иотауно јасан дан. Ту су учинили све могућае иокушаје: наизменично су легали час један, час други у јендек на оно место, на које се скотрљао Т. одмах по удару и на коме је сутрашњег дана нађен ; затим су наизменично ишли друмом, враћали се и констатовали, да се, идући ма с које стране, још из велике даљине безусловно морало видети, да у јендеку крај друма лежи човек и да се то апсолутно није могло превидети. Тек по довршетку тих покушаја почело се смркавати, те тиме је констатовано, да су искази свих саслушаних сведока били на погрешну схватању и да тај једини моменат, који је говорио у корист осуђених, кад се тачно испита, просто није постојао. Таквих примера могли би много набројати и сваки криминалиста их је доживљавао. Па баш за то што их је много, ја и препоручујем највећу пажњу приликом стварања операционог базиса. (Наставиће се)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО Циганеки пазар. ПРИЧА Максима Горвог Вашар. Силна кола стоје у дугим редовима једна до других. Хоре се хиљаде гласова и шуме по ваздуху који је пун прашине. Људи се препиру и ценкају, а у свему томе чују се и оштри, отегнути женски гласови.

БР0.1 4:»

Малоруски језик може се упоредити са топом, јеврејски са пушком репетирком, а цигански са митраљезом. Цигане је ласно расиознати у гомили света по њиховој мркој ооји, црној светлој коси и белим зубима, који су као у грабљивих животиња. Њихови оштри грлени гласови као да ти парају уши, говор им је тако брз, да их можеш с муком разумети. Кретање им је врло живахно, али треба обратити пажњу на њих. Крупне светле очи одају их као лукаве и препредене људе. Циганин ти је умешан и окретан, личи на ону лисицу из басне, а зубима шкрипи као изгладнео курјак. Четири Циганина су сковитлала једнога Малоруса. Употребили су сву своју вештину и упели се из петних жила да га обрлате за нешто. Јадном Малорусу бучи глава од њиховога брбљања. Забленуо се у Цигане, чеше се по глави и неодлучан нешто премишља. На улару држи младога коњчића, кога су обади спопали, као њега Цигани. Око њих се искупио свет, живо прати овај пазар, и чека да види како ће на крају бити. —- Та причекај мало... вели Малорус. — А шта имам да чекам ? — вели Циганин. — Од чекања немам ништа, братац! На моме коњу могао би сам губернатор да се воза чак до Петрограда, Бога ми, брате! Такав ги је мој коњ! А шта вреди твоја мрцина? Твој коњ и мој коњ у толико су слични што и твој коњ има четири ноге и реп! Али какав само реп! Па то је омут сламе, а не реп ! Циганин непрестано вуче коња за реп, тапше га по сагшма, загледа му у очи и без престанка говори. Они други Цигани презриво говоре: — Остави га до ђавола, море. Изгубићеш, ако се будеш мењао. — Нека сам у штети, шта је вас то стало? Зар ја нисам господар свога коња и свога новца? Овај ми се човек много допада, па баш хоћу да му учиним доброту! — Но, куме, сада смо свршили — помоли се Богу. Малорус скида своју капу и обоје се крсте са побожношћу. — Нека је срећно и благословено, каже Циганин. Ево ти коња, али за то благодари само моме доброме срцу. Води коња, али дај ми још пет рубаља приде... Не, више но пет рубаља. Но, руку овамо. И онда силом докопа Малоруса за руку и пљесну по њој својом руком. Малорус ће на то: — Даћу ти две рубље! — Четир и ио! — Не дам толико. Даћу ти две! И Циганин удари својом руком тако јако руку Малорусову, да овај узвикну од бола и загледа се у длан да види да ли му је остао читав. — Дај четири рубље, чујеш ли ! — Дајем ти две ! — одговори Малорус. Циганин се наљути: — Иди дома и кажи жени да си магарац, велики магарац! —• Даћу ти две и по рубље ! — рече Малорус. — Хајде да се помолимо Богу ! И понова се крсте, те се онда рукују.