Полицијски гласник

СТРАНА 2(1

110ЛМЦИ ЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ Л п 4

мплмупа. Алн од тмх новаца јс само двндеоет пет милиома отишло у државну касу. Куд је отпгмао остали новац, нмје се могло дознатм. Фустели-Босколд бмо је такође посредник код овога зајма, алм он је ммао м другог посла. Тако оп је продавао конаулате, постапл>ао у конзулатнма чмновнмке м продавао земл.е у Хондурасу. Он је ммао документа на језмцима, којп се нис-у дали превести, којмма је дбказмвао да је ммпистар Хондураса; м свм ти документи били су лаасни. Обојица су имали агенте, кОји су вршили њихове послове, а м.ихог.е везе бмле су такве, да су по каткад били у стању да набаве праве ордене. У министарству унутрашњих дела, у свима могућим копзуллтмма имали су своје л.уде. Човек сс мора дивити дрскости ових авантуриста, кад узме на ум, да је Фустели Босколо, м пошто је извршена преметачина, која га је компромитовала, ппак упорно тврдио да је гроФ н мннистар и протествовао кад је нсграаши судија дошао да га притвори. Он је ухапшен, а припц нобегао. Пађен је и списак одлмковапих. И Александар Днма син добио је еиирскп орден, алп не за паре, веК из симпатија. Внћина оштећених није хтела да тужи варалицу, јер нмко није хтео да тмме призна, да је кумовао ордене и конзулате. У околини тог принца м тог гроФа налазило се много ,-фугих нустулова, тако неки краљ Патагоније, који је такође продавао ордене п земл.е ; пекн јерменски прмнц ио имену Останик од Маркајшанца, чију су издашност и научну способност новине у звезде ковале; он је у нол.оприиредном друштву изабрат као Либигов наследник; неколико одличнијих новинара, као Жирарден и Л. Улбах бнлм су му пријатељи; пређ. миннстар спољних послова увео га је у друштво; „Журнал де Деба® и „Ле Вијен Пиблик® иевали су му хммне; већ је био на путу да се вепча с једном жепском која је носила шест ммлиона мираза. Па ипак није био ништа друго до варалпца, који је сам себи дао име. Сличан тин је гроФ Черњадијев, који је давао соаре-а, на које је долазио цвет Париза. У ствари то је био бегунац из сибирских тамница, који је осуђен због превара. Писац износи још читав низ заннмљивих тнпова. То је чудан свет. Такви л.уди мграју улоге принчева, министара, милионара тако савршено м смело, да није никакво чудо што се публнка заведе. Њихова природа је исто тако загонетна као и у генпја, и онм с правом заслужују назив „генијални пус.толови".

Шввдека жигица криминална, нрича Антона Чехова 1. Зором 0 октобра 1885 дође један млад, мристо јно одевеи човек у канцеларију полицијског комесара у С. и јави, да је убијен његов господар, бивши заставиик гардијског пука Марек Ивановић Клаузов. Докле је то саопштавао, младм човек био је врло блед и узрујан. Руке су му дрхтале, а очи бмле нупе суза.

С ким имам част? упита комесар. Ја се зовем Псијеков; ја сам коД Клаузог.а управник добара, економ и мехапнчар. Комесар и жандарми, који су с Нсијековом одмах отмшлм на место где је извршен злочин, нашли су ово : Гомила света тискала се око оног крила куће, у коме је становао Клаузов. Муњевитом брзином пронео се глас о том догађају по околини, а како је био празник свет је дојурио тамо пз свпх околних села. Причању и разшвору не беше краја. Овде онде могао си вмдетм бледа, уплакана лица. Врата на Клаузовл.евој соби нађена су закључана, кључ је бмо у брави изнутра. — Вероватно да су лоповп ушлн кроз прозор, рече Псијеков кад су разгледали врата. Они отидоше у врт, у којп је гледао прозор. Окна беху тампа и претсказивала су р1>ав догађај. Прозор беше застрт зеленим застором, од кога беше један крај посувраћен те ее могло видетм у собу. — Је ли ко од вас гледао кроз прозор? упита комесар. — Нико, молим, ваше благородије, одговорн Јеврем, малн седи старац којн се држао као какав нодоФпцир у оставци. Ко бм још смео да погледа, та свм укућани дрхте од страха! — Ех, Марек Ивановић, Марек I Јвановић! уздахну комесар, погледав на прозор. Говорио сам ти ја, да ћешти рђаво свршиги! Да, душо, говорио сам ти, алм ти ниси с-лушао! Бес не водп ничему добром! — Имамо да захвалимо Јеврему што смо то сазнали, рече Псијеков, без њега не бп знали ништа. Он је био мрни који је посумњао, да се овде морало десити нешто иеобично. Јутрос дође он к менн и рече: »Зашто још тако чврсто спава наш господар? Већ је недел.а дана како не пзлази из собе«. Кад сам чуо те речи, као да ме је гром ударио... Мени сину у главн мисао. Одпста он се није од прошле суботе показнвао, а даиас је већ недеља! Седам дана — тако што смешно је и казати! — Да, смромах... уздахну коМесар, и опет био је тако паметан, тако образован и тако добар ! Може се рећн да је то у друштву јединм човек. Али распуштен, Бог да му душу простм? Ја сам све то предвиђао. Стеване, рече он окренув се једном жандарму, отидм одмах до моје канцеларије н ношаљи Андрију окружном чмновнику, кажи, да је убијен Марек Ивановић! А ти сам отиди што брже можеш к истражном судији Николи Јермолаићу и кажи му, да дође овамо! Стани, написаћу му два три реда. Вомесар ностави стражу око кућиог крила, написа једно пнсмо истражном судији а за тим оде ка уиравнику иа чај! После десет минута седео је он већ удобио у наслоњачи, грицкао полако шећер и пио чај. — Чудновато,... рече он Исијекову. Молнм вас... племић, богат човек... љубимац богова, могло би се рећи, као што се обично изражавао Пушкин... па шта се збило с њим? Ништа! Опијао се, проводио бедни живот, а сад... убијен је! Два сахата доцнмје дође истражни судмја. Никола Јермоланћ Чубнков (тако се он звао) крупан, коштуњав старац од својих

шездесет година, који је већ од четврт столећа бпо на том месту, познат је у целом округу као часан, наметан, енергичан човек, кога су нарочито ценили због његове марљивости у вршењу дужности. С њим је дошао на лице места м његов нераздвојни друг, у исто време помоћник и секретар, Дијуковскм, стасмт млад човек од двадееет и шест година. — Ама зар је то истмна? узвикну Чубнков, улазећп у Псијековљеву собу и пружајући свима руке да се рукује. Марек Пвановић мргав? Не, то није могућно, није могућно! — Ходите овамо... рече комесар уздахнув. Воже мој! Та видео сам га прошлог петка на вашару у Тарабаикову. Тамо сам још с њим пио ракпје! — Разиђите се! викиу чиновник народу. Ушавши у кућу, петражни судија се пре свега интересовао за врата, која су водила у собу за сиавање, и стао је да их тачно разгледа. Она беху од боровпне, жуто офарбана и нигде неопггећена. Не беше никаквих особитих знакова, који би дали ма и најмањег новода за сумн.у да су отварапа. Дакле пређоше иа обијање врата. — Молим ону господу, која су овде излишна, да се удаље, рече иследник, кад напослетку врата попустише. —• Молим у интересу мстраге... Гоеподине чиновннче! Не нуштајте никога! 2. Чубиков, његов помоћник и комесар отворише врата и несигуриа корака уђоше један за другим у собу за спавање. Пред њиховим очима "указа се ово: У близини прозора била је велика дрвена постелЈа с огромним душеком који беше нагњечен а тако исто био је изгужван п огртач. Узглавље, које је такође било јако изгњечено, лежало је иа поду. На сточићу покрај постеље стојао је сребрн сахат и један сребрн новац у вредиости двадесет копјека. Поред тога беху ту још и сумпорне жигице. Осем постеље, с.точића и једне столице у соби није било никаквог другог намештаја. Пстражни судија погледа под постељу и ту нађе неких двадесет празних боца, .један сгари сламни шешир м четврт кварта ракије. Под сточмћем је била једна нрашињава цииеЛа. Судија баци још један испитивачки ноглед по целој соби; тада се намршти његово лнце и он порумене. - Лонуже! грмну он и стеже иеснице. — А где ли је Марек Иваиовић? унмта тпхо Дијуковски. — Молим вас не мешајте се! одговорп Чубиков сурово. Погледајте у патос! То је већ други случај у мојој пракси, ЈевораФе Кузмићу, рече он, окренувшн се комесару, већ мало мирније. У години 1870 имао сам потиуно сличан случај. Ви се извесно сећате убиства трговца Портретова. Тада је било тачно тако. Допуже С у га убиле а за тим леш одвукле кроз прозор. Чубиков приђе к прозору, смакну застор II прптисну полако. Он се отвори. — Отворио се! то значи, да пије био затворен!... Хм! Под прозором су свежи трагови. Видите ли! Ох! Трагови од колена!... Пеко је овде тако ушао... Морамо разгледати прозор.