Полицијски гласник

СТРАНА 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 5

личио на орангутана. Израз му је лица био мрачан и непрестано је трапао око стола; кад га је ко посматрао, он је убрзавао ход, а кад је ко покушао да га Фиксира страшно се плашио и трчао унаоколо као згранут. Храну, па чак и чорбу, узимао је руком, направивши од длана облик кашике, а и иначе се"понашао као каква животиља. Ма да ништа није говорио, већ је још једино гроктао, и ма да; је свакога Фрагшрао својом баснословном неуморношћу, ипак је било очевидно његово симуловање, и најзад, после неколико недеља, би окончанаГта жалосна игра — одузиман.ем хране. Осуђеник је_ напослетку г тотално погружен молио лекара за опроштај, [^извињавајући се, да се није умео на други начин помоћи, пошто му иредстоје десет година робије, а он их неће^моћи издржати. Чини ми се, да сам највећу снагу воље, коју^сам икада у^животу видео, нашао код једнога окорелога лопова, који је на супрот своме занату имао са^свим контрастне илемените карактерне црте. Исти је терао занат са једним својим другом и обично^је} драговољно,, са пуно пожртвовања, узимао сву кривицу на себе. Кад га је полиција опет ухватила и суд" га на вечиту робију осудио, латио се спасоиосног средства да се направи као мртав. Читаве је иедеље дана лежао на леђима иепомично на својој сламњачи, са избеченим очима и ни на шта није реаговао. Брзо га је снага изневерила, омршавео је, осушио се, почео добивати ране, добио је запаљење очију, дебеле красте у носу е1;с. Млеко, које су му сипали силом у уста да га хране, гутао је само онда, када би му пало право у ждрело, иначе га је пљувао.^Ипак је изгледао сумњив тај тешки болесник, јер је преко ноћ нестајало неприметно измерене воде и намерно на парчиће исеченога хлеба. — Иошто су сви покушаји и сва строгост остали без успеха, Зшотребљен је електицитет за надражај мишића на рад. Ну ни после више таквих иокушаја није се усиело да болесник прима храну, нити да се чисто држи. Кад је однесен на претрес, за све је време седео потпуно нем и без икаквога учешћа. Друг је његов употребио ту прилику, те сву кривицу свалио на њега, и чак се у томе узбуђењу усудио даизговори реченицу: » Да сам могао и слутити, какву опасну змију храним на својим грудма, заиста..." еЈс. Ну овај и у пркос свему томе ненапусти своју улогу, ма да се мени учинило да сам му на^лицу приметио, да му је у грудма беснила ужасна душевна борба. Осуђен-и враћен у затвор прекиде на степеницама своје ћутање, управивши апсеничкоме надзорнику неколико тако карактеристичних и трнвијалних речи, да је ствар постала са свим јасна. Од тада је осуђеник постао здрав и разуман. Није никаква велика реткост, да праве злочиначке природе осећају јаку ревносг у дужности, драговолзно пожртвовање, љубав према ближњем. правдол.убље итд., а да напротив људи, који никада пређе нису имали грехова, на један пут извршују најодвратније злочине. Један ми је старац на последњем часу са захвалношћу и с бескрајним болом причао, даЈе из нужде и невоље постао злочинцем, да је пређе био човек

без ногрешака, као и то, да сигурно ни- Ј када не би постао убицом, да му је икада у животу ишло тако добро као сада у затвору. Да би дошао до неколико Форината убио је једног невиног човека и његово дете, а да га остали чланови породице не би издали, закључао је кућна врата и запалио кућу, која је имала прозоре са гвозденим решеткама. Коме је познато, како може да буде ужасна невоља, томе ће бити појмЛјИво , да од поштених љ>уди ударом неумојвиве судбине могу иостати најзад и животиње. — (Наставиће се)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО Слике из Јабланице. од Д. С. К. II „М У Ш А" Имао сам да извршим једну забрану у В—су, скоро на самој граници Турској. Како сам из Лебана пошао мало доцније, то сам у В—се стигао скоро пред сами мрак. Намучен сунчаном жегом и јахањем од иеколико сати по врлетном и незгодном путу, једва самЈчекао да се прихватим оне злехуде вечере, што је могао да спреми Наћа механџија, па да легнем да се одморим. Истина, место кревета и душека беше нрострто сено у једном углу собе, преко којега је бачена једна шареница, али је за уморна човека и то доста. У осталом, служба полициских чиновиика таква је, да се они брзо свикну са свима незгодама, што_их пружају наше неуређене друштвене прилике. Легао сам у овај кревет наших праотаца са"намером, да одмах заспим, али ми се то никако није дало. И ако сам био јако уморан, опет ме сан нијеЈхватао. Пријатан мирис од свежег планинског сена, на коме сам лежао, мешао се са прилично хладним ноћним ваздухом, који је струјио кроз отворен прозор, и освежавао ме и појачавао моју уобразиљу. У мислима сам прелетао далеку прошлост српскога народа; сећао се славнога доба СЈЗпске моћи и величине; сећао се српских великана, који су некада господарили овим крајевима, па то поредио са садашњошћу, и скоро заплакао, пред јавом, коју гледам. Да, од оних хероја, што су некада дизали и проносили славу Србије кроз балканско полуострво, ропсгво је начинило туђинце и по вери и по језику — све је то данас Арнаутии. Неколико села, кроз која сам прошао, све су сада сами Арнаути, и ако и данас многе куће чувају као реликвијуј! по какву поповску капу, која је сведок, да су далеки претци били Срби, па још свештеници. Мислећи о прошлости, са свим природно, мислио сам н о будућности нашега народа. Уобразиља је стварала Велику^Србију I Душанову; ја сам гледао Призрен као пре-

стони град Србије, сањао о сретним данима, који Српству предстоје, кад се на пољу зачу громки пуцањ нушке, који ме истрже из ове сањарије. Скочим из ностеље и пођем у механу, да видим шта је. Чим сам отворио врата од собе, кроз коју ми је ваљало проћи до механе, ја чух један ужасан жагор у механи, кроз који се нробијаше један танак, скоро детињи глас, узвикујући: Мушо, о Мушо, јеси ли жив чоче ? Кад уђох у механу, онај се свет притаја и размаче у страну, а на средини механе стајаше човек у арнаутском оделу, са белим ћулавом на глави. Изненађен мојом појавом, он се обазре лево и десно, па учини један корак натраг и опет стаде као укопан. И сам се незгодно осећах, јер не знађах у чему је ствар, те се окретох општинском писару, који се беше издвојио из гомиле и пошао к мени, и питах: одакле је овај Арнаутин и ко је пуцао. »Није Арнаутин госнодине" зачу се глас овију присутника, то је Мушо, наш Мушо, одолен из В—са. Па добро, рекох, кад није Арнаутин, што је у овом оделу? На ово питање не добих одговора. Сви се они људи згледаше међусобно, па онда у Муша и он у њих, али нико ништа не говори, да ја незнађах, шта се све овде може радити. Понових питање и самом Мушу, али он погледа редом оне људе, па ће рећи: „не умијем ти казати господине ни ја". Цело држање Мушино и збуњеност оних људи казиваше ми, да има нечега, што су ради да прикрију од мене, па да бих сазнао шта је, ја рекох пандуру: »терај Муша у апс, па ће сутра казати шта је". »Не, тако ти Бога господине, нијесам ништа крив", рече Мушо чисто јужним наречјем јсви су скоро били досељени из Ц. Горе). »Хтели су ови људи дувана, па мене нашли манита, те у мало не изгубих главу". Моја се радозналост појача, и ја са више озбиљнооти него дотле заповедих да каже у чему је ствар. »Е кад се мора казаћу ти в , и онда поче причати: »Нестало, господине, дувана овим сељанима, а нестало и пара. Стругасмо симсије (велике луле) и иушисмо онај гар, што се по њима беше нахватао, на се и то истрошн. Секосмо ' после чибуке, докле год беху дуваном надимљени и пушисмо, па и тога иестаде. Што ћемо сада, питасмо један другога? Од некуд наде на памет ономе Јагошу Ђуровићу луда мисао и узвикну: да продамо Арнаутима нашега Муша за дуван. Ето, рече, он зна арнаутски, па ћемо казати да је био заробљен од Москова, па пуштен и дошао међу нас. Казаћемо е је учинио трошак стотину гроша, па ћемо им тражити толики откуп, и Арнаути". ће га дати, да им само овај не робује. Ако немају пара, рећи ћемо да нам даду товар дувана, па ће бити целоме селу. Али (хоћеш ли) Мушо, питаху ме сви, па ти је отуда лако побећи? Мени се, господине, учини овај предлог згодан и ја га примих од речи.