Полицијски гласник

СТРАНА 42

ПОЛИЦИЈСЕШ ГЛАОНИК

БРОЈ 6

и да дотична душевно оболела личност потпуно јасно говори. Сумњиве околности су још: дубока безразложна промена у бићу и карактеру, отупелост према раније високо цењеним односима живота (позиву, сталежу, породици), гнев, наклоност према пи1.у која одједаред искрсне, скитња, полни ексцеси слабљење памћења, брзи душевни умор, попуштање у иаравстеним и правним осећајима, раздражљиво понашање, љубомора, жалбе на клеветања, претње с убиством, чак и код суда; жаљење на телесне, нарочито нервне бољетице, страх, немир, главобоља, несаница, нерасположење, меланхолично или раздражљиво нерасиоложење, досада живота и покушаји самоубиства, кад се дотична личност тужи да је киње неке чудне мисли, нретерана побожност, које пре није било, кад се дотично лице жали да зебе да ће му се нешто знатно догодити, кад опомиње околину или јој п(Јети. Даље КраФт-Ебинг наводи да је потребно испитати, да ли је раније у породици окривљенога било можданих, нервних болести, самоубистава, пијанцтва, велике неморалности и злочиначког живота, да се дозна да ли године окривљеникова живота одговарају радњи, н. пр. неморално дело у седим старачким годинама или пре доба пубертета; даље да ли је било трудноће, менструације, климактеријума и да ли се дотична личност иначе у тим стањима ненормално понашала (тако нпр. има жена, које у време менструације раде ствари, које иначе не би радиле.) Имао бих још нарочито да споменем »особени начин писања« код лудака. Тај »особени начин 8 лудака веома је значајна ствар за иследника, јер он ту може лакше да се преда посматрању но психијатар и пре ће у начину писања открити неку абнормалност но у изразу лица. Иследник има непрестано прилике да чита оно што су писала душевно здрава лица, и тако се може веома добро известити, да увек лако разликује оно што је обично од оног што је на свом месту. Осем тога иследник мора скренути нажњу на сумњив начин писања још и због тога што га оно и иначе може довести у врло незгодан положај. Неке врсте умно оболелих лица уопште радо пишу, а нарочито онда ако се плаше људи, јер писањем убијају самоћу. Па онда и лица, која болују од лудила гањања, врло се радо јављају суду, јер мисле да су ту најсигурнија. Редак је суд, који нема по неколико »сталиих лудака," који му се овда онда обраћају с питањима о њиховој парници, њиховом наслеђу, њиховом имању и т. д., али таква лица неће ни за живу главу да лично дођу у суд, јер се боје да их не затворе, не преваре и не одсеку им главу. Према томе она се увек обраћају писмено. Такве нисмене молбе, Јкалбе и пријаве долазе свима судовима и оне су већ небројено пута починиле тушта и тма неприлика и забуна, јер су иследника наводиле, својом по изгледу доста мудром садржином, да се лаћа брзе истраге. Како ће се познати »особени начин писања,® не може се тако лако одредити. То мора сам иследник докучити дугим проучавањем. У том гхогледусе могу нагласити само нека обележја. Пре свега у таквим

писменим саставима пашће у очи да су дугачки и да се непрестано говори о једној те истој ствари; па онда у свему се претерује, тако да много што шта изгледа невероватно (нпр. достављачу је расцепљена лобања, или већ је година дана како није добио ни парчета хлеба). У много ирилика су реченице замршене, неразумљиве и увијене, а кад и кад испрекидане, кратке али неприродне. Најзначајније је пак и најчешће, да умнооболела лица употребљавају сковане речи. Али још нешто. Није неистипито све оно што каже или напише неки лудак, те тако свака пријава, па чак и потпуно полуделог лица, заслужује да се на њу скрене пажња и да се испита у колико је она истинита. Дешава се доста пута, да се понеки људи користе том околношћу што је неки луд, велећи: »Луду се и онако не верује. к На тај начин та јадна створења су изложена пљачки, кињењу и злостављању рђавих и паклених људи, у толико већма кад виде да се жалбама умио болесног лица никако не верује. Иследнику је дакле безусловна дужпост, да сваку пријаву, доставу умно оболелих лица испита, да ли нема нечега истинитог, па и онда ако је истрага неколико пута раније показала да није било ништа у ствари. Овде ћемо нарочито споменути неколико момената на које иследник ваља да скрене своју пажњу. 1. Дешава се више пута, да душевио оболела лица добијамо за сведоке. Њих иикад не треба онако просто без икаква саслутнања отпустити, јер она могу у већини прилика учинити добрих услуга. Неколико пута је констатовано, да су умно оболела лица, а нарочито неке врсте од њих, изврсни посматраоци и да се она не даду тако лако завести као здрава да прикрију истину. Па онда таква лица имају и више прилике, да непгго виде, јер се многи не боје да учине нешто пред „лудаком" што иначе пред здравим човеком не би учинили. Само се пак по себи разуме да ваља нарочито брижљиво испитати стање душевно оболелога пре но што се узме у оцену његов исказ. 2. Довољно је познато да грозничава бунила могу човека подстаћи на све могуће радње. За нас могу бити од важности само оне радње, које су извршили у бунилу она лица која од тога периодично болују. У таквим случајевима можемо чешће пасти у заблуду, јер св болесник обично, нормално понаша а у наступима, који су доста пута врло кратко време трајали, извршује ствари, за које нс може бити одговоран. И у тим случајевима, дакле кад иследник само начује, да окривљени »овда онда пати од делиријума," мора иследник да се обрати лекару. 3. КраФт-Ебинг скреће пажњу, да доста пута врло живахни, некориговани снови могу дејствовати у будном стању, тако да дотични оно што је сањао сматра да је у истини доживео. Тиме се могу објаснити многе неистините доставе, а можда и понека кривоклетства. Такви живахни снови дешавају се код оних чији су претци били еиилептичари. 4. Такође су веома важие радње, које су учињене у сањивом бунилу. Буновна лица већином нападају на предмете који

су им најближи, а нарочито на личиости које им се нагло, одједаред приближе при чем често развију такву снагу какве никад немају у будном стању. То се по правилу дешава код млађих људи у првом дубоком сну и обично онда кад је претходио какав велики душевии или телесни напор. Таква лица се обично после не сећају никако таквих догађаја, или је такво сећање махом магловито. 5. Као год што задовољене разних телесних потреба (једење, пијење, спавање пушење, зевање, мокрење итд .ј дражи човека на подражавање, тако исто могу и радње душевно оболелих лица код сасвим душевно нормална човека пробудити нагон за подражавањем. То видимо у повећаној мери при преношењу хистеричних и епилептичних наступа и код епидемичних исихоза, као што их је на име у изобиљу било у ранија времена. Али може доста пута бити подражавања и једне једине радње душевно оболелог лица, и то код младих л,уди, који су се дуже времена налазили у друштву душевно болеснога. 6. Никад не треба одбити као неосновану доставу, да је окривљени извршио неки тежак злочин да би био погублзен, јер није био кадар да изврши самоубисгво. Тога одиста може бити код мекушаца, код меланхолика. И у таквим приликама ваља се обратити лекару. (Свршиће ое)

Е Р И В Ц И КАО СИМУЛАНТИ ДУШЕВНИХ БОЛЕСНИКА од д-ра Карда Кауцнера 2 Прелазећи на праву тему хоћу најпре да изложим опаске о једнохме симуланту, који није хтео дати о себи никаквих података. То је био доста интелигеитан агенат и посредник за женидбе и удаје. Био је у ћелији друг горе описаее велике варалице и једнога пеизионованога железничкога чиновника, који је доцније такође изгледао сулуд. Овај је агенат изгледао неколико даиа меланхоличан, и за тим се повукао у један кут, згрчио се у њему и сгално је чинио извесне аутоматске покрете руком преко чела, тако да му се ово све орањавило. Гледао је плашљиво и као изгубљен преда се, није ни на шта реаговао, а кад су му укратили те покрете, само се јако раздражио. По неки пут се понашао као са свим бесомучан, цепао је и разбијао све, тако да су му морали навући »лудачку кошуљу". Тако је то ишло неколико недеља, ма да су употребљавана најразличнија принудна средства. Ну пошто је ноћу већином спавао, држао се чисто и овда онда нздавао се савлађајући ситуацију, означен је за с.имуланта, те је преведен ради посматрања у лудницу, и то у.одељење за бесомучне. Ту му ни мало није пријало, те престаде са својим симуловањем. Кад је враћен у затвор, молио је лекара за извињење и ггослужио му више месеца као врло употреблшв писар. Нешто најневероватније пружио је један окорели лоиов, који Је имао да издржи