Полицијски гласник

БРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 43

осам година робије. Њега је означио лекар једнога казненога завода као неизлечимог блесана и тешког болесника кичмене мождине, те је за то поднет предлог за његово помиловање. Ношто је то стање више месеца остало стално и осуђеник је скоро дан и ноћ седео као Турчин на кревету, нравећи непресгано аутоматске животињске покрете; оба је ока увукао у себе до максимума, језиком пуцкао, ни на шта није реаговао, а свако је приближавање одбијао бруталним аФектима љутње, то би мени поверено, да донесем свој суд о томе случају. Испит се над њим није могао предузети, пошто се силом опирао томе. Кад је био дигнут с кревета и приморан да стане и иде, избацивао је ноге као да болује од сушења кичмене мождине, и одмах је за тим падао на земљу. Поред свих лукавстава и вештачких покушаја није се могло успети да што год искаже или да му се на што год скрене иажња. Кад се после шестомесечнога рока није могло приметити на њему никаквих промена, морало се казати, да му нема лека. Осуђеник би тада пренесен у општу болницу на психијатријску клинику. После више месечнога посматрања транспортују неизлечимога болесника у једну чешку лудницу. За време посматрања на клиници константована је на њему епилепсија, болест мокраћне бешике, секундарна блесавост, стално опадање снаге е(;с. Након неколико дана по доласку у лудницу поче човек да говори, да чини покушаје хода и да ради. Напади су му бивали све ређи и иосле неколико недеља узела га је родбина к себи на неговање. Пре но што је прошао и месец дана ухватише га у неком парохијалном дому, у једној од најра<1>ириниранијих и најдрскијих крађа. Он се одмах понова нанрави блесав, тешко оболео, и након поновних посматрања кривична истрага би прекинута над њим. Како се бојало за његов грешни живот, то се са решењем о ирекиду истраге морало пожурити, не би ли тај пропали човек бар последње своје часове провео у болници. Не потраја дуго, кад апсенички надзорник доби од њега једно нисмо пуно захвалности, ма да се за њега држало да је већ давно међу мртвима. После неколико месеца чуло се опет о разним покрађама код духовних лица. Приликом једне такве крађе покрадене су и неке харгије од вредности и лозови. Полицијски чиновник, из места у коме је та крађа извршена, телеграФским путем извести разне новчане заводе о украденим бројевима тих хартија и лозова. Деси се, да је једноме банкару у Грацу хтело неко лице продати баш те озвачене украдене лозове Бечке општине. Банкар га задржи, али он баци кривицу на друго лице, које је напољу стајало, а он побегне. Кад су га ухватили, покушао је да баци у канал корпус деликти те крађе. У полицији су одмах у њему унознали осуђеника, помилованог због неизлечиме блесавости, те су утврдили, да је он у слободи потпуно здрав и врло паметан. Кад је доведен иред кривични суд доби опет једно за другим еиилептичне наступе, указа се на њему конвергентан страбизам, узетост ногу, секундарна блесавост екс.

И у пркос лудачкој кошуљи, ускраћењу хране осетним дисциплинским казнама, апсеник остаде непроменл.ив кроз читав низ месеца. Ма да су лекари одлучно изјавили, да је он швиндлер, ипак је било струје, која га је сматрала за душевно ненормалнога човека. За то је упућен Бечкоме Факултету, да овај донесе свој суд о њему, и он се сагласио са мишљењем судских лекара. Апсеник је и поред тога остао увек нем, без икаква учешћа, блесаст, и само се један пут преварио да напусти своју улогу, а на име: Остао је сам у ћелији са једним дечаком, који је дао суду неке податке о њему, па је на један пут скочио на овога да га удави. На главноме судскоме претресу јако је потресао лекаре апсеников бранилац, који је огласио свога сиротога клијента као суманутога. И један је апсенички лекар делио то мишљење, јер је сам нокушавао да вештачки храни тога апсеника, који је четири дана одбијао сваку храну, ну овај је и то без захвалности одбијао. Дан после тога покушао је да га храни кроз цев на уста, али он је и то хумано сгарање с подругљивошћу одбио, а после је опет сам јео. Кад је нремештен у затвор, осуђеник је остао при своме; ну и иоред тога што лекари никако нису одустајали од дисциплинских кажњавања, ипак се на успех морало дуго чекати. Најзад је највећа стега сломила гвоздену вољу осуђеникову, и после толиких дана закуца он на врата и замоли да га нусте на рад. Од тада се повиновао кућњем реду, а изгледао је да се стиди од осталих осуђеника. Да се тај осуђеник после толиких осетпих жртава разболео, не би било заиста никакво чудо. Колико је то био интересан случај, ипак лекар, и иоред све добре воље, није поштеђен извесие горке и постидне обмане. Хуманост треба увек да буде полазни мотив лекару, али она никада не сме да превлада хладно разумевање, које је нрема искуству израчунато, јер код већ и претеране људске покварености добро срце обично пада као жртва јавнога подсмеха. Пре извесног броја година извршена су огромна ФалсиФиковања депозитних аката и књига новчаних завода за штедњу у разним местима Немачке, Аустрије, Угарске, Швајцарске е (;с. Како је дотични ФалсиФикатор и варалица располагао великом глумачком умешношћу и вештином преоблачења, а знао је повише језика, никако ннје полазило за руком да се ухваги, јер се сваки сведок лако варао у њему. Најзад га ипак у Бечу узеше на одговор за више кривица. Ну и он у скоро поче да показује знаке лудила и тога ради је кривична истрага морала бити обустављена. Због халуцинаторног наступног лудила доведоше га у лудннцу, и најзад, после више месечнога посматрања, за које је време онемогућио свако испитивање својим дрским понашањем, послаше га у завичај, у један маџарски завод, као неизлечивога болесника. Кад је доведен у завод одмах је нестало свих лудачких идеја, и пацијента пустише као здравога. Из захвалности је за то усрећавао прво завичај својим неделима, а за тим Немачку, на и Швајцарску. У Грацу превари једнога банкара Јеврејина; овај се нада за њим у хватање,

и заиста га нађе на једној станици. Варалица се одмах говором, оделом и понашањем иоказао као чист Мађар, и банкар се извини, као да се у њему упознао. Дуго времена по том зкивео је злочинац спокојно у Бечу, и осећао се са свим сигурним, ма да су га сви судови и полиција потерницама тражили. Један стари Јеврејип, кога је та варалица скоро рујинисао, сретне га једном на улици и обеси му се о врат ужасно се дерући п вичући полицију. Поред свих нротестовања њега везаше и спроведоше у Грац, пошто је отуда стигла прва иотерница. Већ при првом лекарском прегледу тако ми је пао у очи тај човек, да сам морао скренути пажњу. суду на њ. Апсеник се понашао као прави паралитичар. Мнох^и су знаци говорили за то, да су се на њему појавиле последице старога сиФилиса. Кад сам се упознао са актима његових кривица и са истрагом, одмах је нестало код мене сумње да је он заиста душевни болесник. Веома добро обучени швиндлер тумарао је свуда, а своја мистериозна и авантуристична искуства у затвору и лудници уиотребљавао је по могућству корисно. По његовим тајанственим и бескрајно романтичним иричан.има могло се веровати да се има посла са оригиналним лудаком, но ииак је он ускоро извео јако наступно лудило. Ја сам га свакодневно испитивао и све своје паске бележио. Кад сам нрибавио довољно материјала противуречности, издам тајно иаредбу, да при идућем иснитивању пред вратима буде спреман један надзорник, а да се за сваку сигурност склоне са његовога стола сви предмети, који би могли бити опасни. Кад је ансеник приметио да сам га нрозрео, нападе ме на један пут, баци ми на главу све моје забелешке и ужасно се раздера. Одмах му навукоше лудачку кошуљу. Кад сам га идућег јутра обишао, бацао је на мене са свим презрив, ниподаштавајући поглед. Преко ноћ се ослободио кошуље и сву је у крпе исцепао. (Свршиће ое)

Уплив уеамљеног ћелијеког затвора Криминалисти су дб закључка да рецидивисти нреступници појављују се као производ заједничког тамничког затвора и нема сумње да тамница служи као школа за свакојаке пороке. Ван сваке је сумње да окорели нреступннцп имају рђав уилив на слабије и мање нокварене. Да би се помогли у томе злу измислили су систем ћелијског, усамљеног затвора. Али сад су стали све јаче да се дижу гласови и нротив тог система, или у крај њој мери против његове строге примене. У Белгији, поводом неких кредита, који су тражени од парламента за подизање нових тамница, централна секција занпмала се опширно питањем о упо греби ћелијског, усамљеног затвора. Ево шта нитне о томе Лантшеер: „Не желећи ваепоставитм заједпички тамнички затвор, није могуће не сажалити се кад се погледају последице, које се показују услед затворености у уеамљене ће-