Полицијски гласник

СТРАНА 44

ПОЈШЦИЈСКИ ГДАСНИК

ВРОЈ 6

лије. Прво рад коме ое он нредаје у ћелији сасвим је далеко од нормалних и правилних услова савременог занатскбг ]»ада. Шта се може казати о Фабричком раднику, који је навикао да суделује у гигантском колективном раду у Фабрици где раде заједно стотине и хиљаде радешжа — и који је после тога на једанпут затворен у тесну ћелију и коме је дат рад који се њему чини бесплодан, пошто он радп усамљен без заједгшчког рада на општем делу? А кад изиђе из тамнице како да се ноново оспособи за живот у великој радионицп тај човек који је услед дуге иавике и средњевековне дресуре, постао тии малог занатлије, који радп код своје куће, за . своје личне потребе, који ради занат који је у својој основи туђ општим потребама крупне индустрије®. Заједно с тим посведочено је с тачке гледишта наравствене и умне дисциплине да дуг усамљен затвор одузпма затвореноме иницијативу и енергију које ће му бити потребне после осдобођења. Таквим начином безусловно се одузима могућност затвореноме, да ношто се ослободи затвора. заузме пређашње место у друштву. Отуда потиче оиасност нових преступа и рецидива. Најзад продужује Лантшеер не говорећи већ о рђавом упливу ћелијског затвора на здравље затвореног, тај систем у многим случајима греши прекомерном строгошћу пошто ставља човека ван нрпродних услова. у којима човек живи, белгијски затвор удаљује човека од друпггвеног живота, од дружења са себи сличнима; он му пе даје да задовољи природну потребу човекову за друштво, и предаје несретника на жртву вечитих размишљања о самоме себи, при чему га грижа савести често доводи до суманитости, до манијака. Једпно срество иротив тих жалосних последица јес/ге организација заједничког рада, уређење радионица и т.д. где би преступници налазили у сред самог затвора живот који је налик на онај живот, из којега су они искључени, и у који ће попово ући после извесног времена. У тим нримедбама резимирана је главна критика којој се обично излаже ћелијски систем затвора и она се скоро редовно понавља. То тугаљиво иитање претресано је и на конгресу кримипалне антропологије у Амстердаму 1901 год. и на иенитенцијарном конгресу у Бриселу 1900 год. и добављеин су пови елементни за расматрање, тако рећи с четири краја света. На амстердамском конгресу дебата није била довољно опширна. Али према предлогу Гауклера „огромна већина" гласала је против ћелијског затвоЈза, на који је нарочито жестоко наиао Ферм, који еуди поглавито с тачке гледишта италијанског сељака, за кога је одузимање сунца и ваздуха нешто страшно. Можда ће преставпици опих земаља у којима је ћелија официјална сгвар, хтети је и бранити. Али само доктор Бер тамнички лекар Илецензес. у Берлину, безусловно је оспоравао све нападе на ћелијски систем. Што се тиче Холандије Хамен је објавио да ће влада у договору с друштвом холандских правника гледати да ублажи строгост ћелијског затвора у својој земљи. А преставник фрап-

цуске генерални инсиектор Гарније предлагао је ублажавајуће прилике и само је молио да се не укипе од једанпут ћелијски систем. Најзад иреставпик Белгије доктор Струмене молио је да се то иитање ие одлучи на само том конгресу и да се питање о ћелијском систему затвора и дебата о томе одложи до будућег конгреса. Тако је и било решено ћелијски систем затвора може се штитити само таквим арагументима којима су штитили у оггатте варварски начип општења са затворенима до Бекарије. Према овоме, дакле, изгледа да су нанш казненп заводи у Србпји таман такви како сад научари траже.

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕО Глае Божји — Ауербах Веома су чудновато и необјашњиво често испрекрштани и спојени односи и путеви човечјега живота. То су чворови и замке, које ни једна човечја рука, па ма како била вешта, не уме да удеси. То су заплети, које не може да размрси ни најопггрија памет... Наравно све при том иде сасвим при))одно и то је управо чудо, што је све обично, из чега необично произлази. Како се то лепо огледа и у овој причи. Баш онде, где се деле атари двају села, усред шуме, извршено је једне пролетње ноћи, у доба иунога месеца, ужасно дело. Један је човек клечао на другоме, који је ту лежао мртав. Облак је један заклонио лице месечево; славуј је уставио своје звучно појање, док је онај, што је клечао, претресао убијенога, и све, што је налазио, трпао код себе... Сад га упрти на рамена и хтеде га снети до реке, која из далека жубораше, да га тамо утопи. Наједанпут застаде, стењући под мртвим теретом. Месец се беше појавио и бацао своју нежну светлост кроз шумска стабла, и изгледало је, као да месечеви зраци разносе звуке некакве до крајности тужне песме. Негде сасвим близу разлегала се из поштанске трубе мелодија оне песме: »Помишљаш ли на то ?...." Злочинцу је било, као да је лешина на његовим плећима оживела и да ће га удавити. Брзо збаци терет н нагне бежати, све даље и даље. Најзад се на реци заустави и ослушну. Све је било мирно и само таласи одмицаху брзо, као да су хитали испред убилца Овај се љутио, пгго није поништио трагове свога недела и што је подлегао чудноватоме етраху, те утекао. Зато сад похита натраг, лутао је тамо-амо, уз брдо и низ брдо; зној му је цурио с чела, изгледало му је, као да је имао удове од олова... Понека ноћпа тица полети лепршајући крилима, кад ое он пробијао гсроз густиш;

али нигде није нагаао, што је тражио. .Застајкивао је, да би се боље нашао: али чим је крочио само три корака, већ је залутао. Све је треперило пред његовим очима, и њему је изгледало, као да дрвета пду тамо амо и њему спречавају п заваравају пут. И зора најзад забели, тице прнуше и запеваше своје јасне песме. Из долине и с планиие зачу се пуцање бичева. Убилац брзо умаче. * Лешина буде нађена и однета у село, у чијем је атару лежала. На десном слепом оку мртвога тела били су трагови удараца као од оштрога камена. Никакав путнн лист, никакав се знак не могаше наћи, из којега би се могло закључити порекло иокојниково. На гробљу, које лежи поред цркве високо тамо горе на брежуљку, на чијем се подножју протезаше царски друм, иробијен кроз стење, требао је, дакле еутра-дан да буде сахрањен. убијенп странац. Небројена гомила света ишла је за спроводом. Они беху дошли из свију суседних села; сваки је хтео да осведочи своју невиност, своју жалосг и своје учешће. Тихо, без глас-нога жлл.ења, само са дубоким болом у срцу кретао се спровод лагано уз брдо. Свештеник је држао дирљиву беседу. Прво се обрати покојнпку и каза: „ IIа путу си пао. Ко зна, куда је жудело твоје срце, које је срце за тобом куцало и очекивало те! Нека онај, ко.ји све зна п све исцељује, пошље мир и спокојство у душе твојих милих! Непознат си нао од непознате руке. Нико не зна откуда ти дође, куда си ишао, али онај, који познаје твој почетак и твој свршетак, уиутио те је уз оне путеве, које наше око никада не мери. У којој се цркви Богу молиш, којим језиком говориш, ко да пспита мртва уста? Ти сада стојиш иред њим, који над свима царује, којега сви језици имеиују а ипак га не могу схватити...« »Уздигните са мном своје руке," обрати се свештеник сакупљенима, и сви уздигнуше руке. Затим проговори он опет: »Ми уздижемо своје руке нрема теби, о све знајући творче! Оне су чисте од крвавога греха. Овде, на сунчаном зраку, исповедамо: Чисти смо од преступа. Али твоја правда неће изостати. Ма где да си, ти, који си свога брата убио у шумској ноћи, мач лебди невидовно над твојом главом, и он ће пасти п смрвити те. Поврати се, док не буде доцкан. Не гомплај грех; јер онда, кад она јекие, кад одјекне труба страшнога суда.... У том се одједном зачу одоздо с друма поштанска труба. Разлегоше сезвуци песме: „Помишљаш ли на то? Све заћута и устави дисање. Из средине сакупљених сруши се један млад човек и узвикну: м Ја сам тај! <( Кад су га подигли, признао је кајући се своје недело, н како је у граду ироиграо новац свога господара, код којега је служио, како је странца, кога је хтео само оборити, убио; како га је тада ноштанска труба збунила, како је осетио, да му рука гори, кад је небу уздигао и како оу му сада