Полицијски гласник

БРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 45

исти звуци поштанске трубе измамили признање. Тихо, без гласнога жаљеља. само са лаким болом у срцу, кретао се спровод лагано низ брдо. Са уздркталом душом, сузама у очима, гласно сажаљевајући несрећу, вратише се многп дома. Два човека беху иа свагда ишчезла из људскога друштва.

Шведека жнгнца криминадна ирича Антона Чехова з 7. — Она... Ти... Ви... сте полудели? — Та то се да лако објаснити! Прво она пуши. /1,руго — она је била до ушију заљубљена у Клаузова. Оп је презрео љену љубав ради једне Акулке. Освета. Сад се сећам, како су се једном састали у кујни иза шпанског зида. Она му се клела да га ватрено љубн, а он је пушио њене цигарете и дувао јој дим у лице. Ви ћете дакле ићи... Брзо! брзо! већ се мрачи.,. Хајдмо! — Нисам ваљда толико полудео, да због једног жутокљунца ноћу и по магли узнемиравам једну честиту жену. - Честита, пристојна... Ви сте млакоп.а, а не истражнп судија! Ја се иикад нисам усуђивао да вас кудим, али данас ме ви на то нагоните! Млакоња! Драги мој Никола Јермолаићу! Молим вас! Истражни судија се опирао рукама и при том је пљувао. — Молим вас! Ја молим не себе ради, већ у интересу правде! Преклињем вас! Попусгите ми, бар једном у животу! Дијуковски паде на колена. Никола Јермолаићу! Вудите тако добри! Сматрајте ме као подлаца, као ниткова, ако се у овој прилици преварим! Иа онда каква је то аФера! То је чигав роман, а не више аФера! Паша ће се слава пронети кроз целу Русију! Одмах ће вас поставити за истражног судију за специјалне ствари! Разуми једном , ти неразборити старче! Истражни судија намршти лице и дрхтавом руком маши се своје каие. - Нека те носи ђаво! рече ои. Ићи 11емо! Било се већ сасвим смркло, кад кола истражног судије стадоше иред кућом комесаровом. — Какве смо ти ми свиње! рече Чубиков, повукавшн за звоно. Узнемир.ујемо људе.... — Не мари то ништа..., Само не губите одважности.... Казаћемо да нам се сломио „Федер" на колима. Чубикова и Дијуковског дочека на прагу једна жена, којој је. било отирилике двадесет и три године, црних очију п потпуно румених усана. То је била Олга Петровна. — Ах... таман! рече она смешећи се. Баш долазите на вечеру. Мој Јевграв Кузмић није код куће... Вероватно се вадржао код попе!..... Али можемо и без њега.... Молим, уђите! Господа извесно долазе с неке пс I рагс ?

- Да... знате, сломио пам се „Федер" на колима... иоче Чубиков улазећи у салон, где седе на једпу столицу. Гледајте да је одмах збупите, прошапута му Дијуковски. — »Федер« на колима.... Хм, да... Дакле наврнули смо к вама. — Одмах је збуните, кажем вам. Она ће одмах погодитн у чему је ствар, ако будете тако пзвијали. Онда ради што год знаш, а мене остави на миру! прогунђа Чубиков, па устаде и приђе к прозору. Ја то не могу! Како си скувао, онако и кусај! — Да, сломили в Федер (с на колпма.... поче Дијуковскп и приближи се комесаревој жени, копкајући свој дуги иос. Нисмо ми за то овамо дошли, да... хе... вечерамо нп да видимо Јевграва Кузмића. Ми смо дошли, милостива госпођо, да упитамо, где је Марек Ивановић, кога сте убили. Шта? Какав Марек Ивановић ? промуца комесарева жена и сва порумене. Ја... ја не знам... Интам вас у име закона? Где је Клаузов? Мн већ знамо све ! — Од кога сте то дознали? упита тпхо комесарева жеиа, не гледајући у Дијуковског. — Ми знамо све! Питам вае у име закона! Истра.кни судија, охрабрен забуном комесарове жене, приђе јој и рече: — Молим вас, кажите нам то, иа ћемо наставити даље; ако не кажете — онда... Што то ви хоћеге да знате? — Шта вам иомажу та пптања? Ми вас молимо, да пам покажете место, где се налази Клаузов. Ви дрхћете, збуњеии сте.... Да, он је убијен, и.... ви сте га убили. Ваши су вас саучесници издали! Комесарева жена пребледе. Ходите, рече она тихо, кршећи руке. Он је скривен код мене —■ у купатилу. Само вас молим, ако Бога зпате, не казујте о том ништа мом мужу! Он то не би преживео! Она узе један велики кључ са зида и одведе своје госте кроз кујну и ходник у двориште. По мало је росила киша. У дворишту беше мрачно. Комесарева жена је ишла напред. Чубиков и Дијуковски корачали су кроз траву и удисали мирис дивље конопље и баруштине, која је бљећкала под њиховим ногама. Двориште је бнло велико. У скоро осетише они под ногама тврдо земљиште. У мраку су се виделе силуете дрвећа, а између њега једна кућица с једним накривљеним димњаком. — То је куиатило, рече комесарова жена. Али вас још једном молим најуордније, да моме мужу нигпта не казујете! Кад су дошли пред купатило, прошапуга истражни судија свом помоћнику: — Држите свећу и жигице у приправности. 8. Комесарева асена отвори браву и пусти госте. Дијуковски запали жигицом свећу и осветли прву собу. У средини беше сто на коме је покрај једног малог, трбушастог самовара био лонац с мало чорбе и један суд у коме беше остало нешто соса. - Даље!

Уђоше у другу собу. И ту је био један сто. На столу беше тањир, боца с ракијом, нож и виљушка... — Где је дакле?... Где је убијени? упита нстражни судија. — Ту лежи, на најгорњој клупи! прошапута комесарова жена, бледећи н дрхтећи још више. Дијуковски узе свећу и поне се. Ту спази једно дугачко човечије тело, које је неномично лежало на једном великом душеку. У исто време чу он тихо хркање. — До ђавола, она нас вуче за нос! узе викну Дијуковски. 'Га то није он! Овдлежп нека жива битанга. Хеј, ко је то? Тело је тпиштећн дисало и кретало се. Дијуковски га продрма. Прилика диже руке, нспружи их н нздиже главу. — Ко се то успужава горе? упита неки промукао бас, гнта хоћеш ти ? Дијуковски примаче свећу лицу непознатога и крнкну. По модром носу, подивљалој пеочешљаној коси, црним брковима, који беху заковрчени дрско по хусарски, познаде он заставника Клаузова. — Господе... Марек... Пвановић! Та то није могућно! Истражни судија гледао је на више и стајао као окамењен. — Да, ја. сам... А то сте ви, господине Дијуковски!... До ђавола, шта тражите ви овде? А ко је то тамо доле? Ах, господпн истражни судија! Откуд ви овде? Клаузов сиђе доле и загрли Чубикова. Олга Петровна побеже за врата. — Иа откуда ви овде ? Дед да пијемо по једну, до сто ђавола!... Трагали!... Дед, испијмо по једну! Ко вас је довео овамо? Како сте ви то дознали, да сам ја овде? У осталом, то је споредна ствар! Да нопијемо по коју! Клауз >в запали лампу и напуни гри чашице. - Ја још никако не разумем ништа, рече истражнп судија, шпрећи руке, јеси ли ти то илп ниси? — Како год хоћеш... Хоћеш да ми проповедаш морал? Не труди се! Младићу Дијуковски, испразни своју чашу! У ваше здравље, пријатељи моји, ја... што ме гледате тако равнодушно? — Пијте! — А ја не могу никако да иојмим, рече истражни судија; механички испијајући своју чашу. Шта радиш ти ту? — А што да не будем овде, кад ми је добро ? Клаузов исии своју чашу и узе да жваће мало шунке. — Као што видиш, ја овде живпм код комесареве жене. На једном забаченом месту, као каква ноћна авет. Пиј! Било ми је жао ње. Смиловао сам се на њу те живим у овом напуштеном куиатилу.... Овде ми је добро. Али идуће недеље ћудаодем одавде... већ је досадно. — Чисто да човек не верује! рече Дијуковски. — ПГга има да не верује? — Да, невероватно је! Али за име божје, откуда она ципела у врту? — Каква ципела? — Једну омо нашли у соби за спавање а ДРУ»У У В Р Т .У■— А што ви то хоћете да знате? Шта се то вас тиче.... Та пијте, до ђавола. Кад