Полицијски гласник

ВРОЈ 12 и 13

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 101

них 15 дана. За ово време, поменути господин нисао ми је још једно писмо, па кад ни на њега није добио одговора, дошао је лично у III... и посетио ме у стану. — У разговору, који је трајао неколико сахати, г. 13..., тако се звао овај судија, распитивао се до ситница о нрошлости Светозаревој, а нарочито о његовој мајци и осталој родбини. Кад је сазнао шта му је требало, вратио се у Београд, по што ми је претходно дао 200 динара и обећао да ће у будуће водити бригу о мени и детету. — Јесте ли га, бар, том приликом, унитали зашто све то чини ? — Јесам. — Шта вам је одговорио? — Да га о томе никад више не нитам, нити да о целој ствари ма коме говорим, а кад једном буде време, он Ке ми рече, све казати. — Па шта је даље било? — На неколико дана иосле овога В... се убио на моју огромну жалост и велико запрепашћење. —- А знате ли запгго? — Мислим да знам. Она матора вештица, тетка Светозарева, код које је В... такође ишао ради обавештења о Светозару, сазнавши у поверењу, од мене колико ми је В... дао и шта ми је још обећао, и знајући тачно сву прошлост Свегозареве матере, дошла је до закључка да је пок. В... био отац Светозарев па му је у том смислу, а без мог знања, написала ^Једно писмо и тражила новаца. је најжалосније, то је писмо писао^^ЈЈЈкМилан, а она је диктирала. # *. — Сад тек разумем оно чудновато понашање ' Светозарево, после изречене осуде *и загонетно еамоубиство судије В...' узвикнуо сам толико гласно, после овог саопштења, да се сирота жена уплашила и скочила са столице. — Објасних још, у кратко, од куда је потицао овај мој узвик, и наредих да јој пусте сина из затвора. Очекујући његов долазак, објасни ми она у неколико речи, да се Милан, сазнав за прошлост свога оца и носледицу оног писма судије В... одједном нагло ироменуо; да је убрзо напустио школу и ступио у неку трговину из које је после 2 год. истеран због крађе, и да је, најзад, био већ осуђен на годину дана затвора, опет због крађе. ■— Тешко да не заврши као и отац му, заврши несрећна жена, јецајући, и оде са Миланом, на велико изненађење мојих жандарма. Када сам, на 2 дана после овога, нашао у Управи Чича Дојчина и испричао му целу ствар, одговорио ми је он потпуно лаконски: — Тано сам нешто и мислио.

ИЗ МЕМОАРА Г. Г0Р0НА

КРОЗА ЗЛОЧИН Љубав једне жене. Пранчини ми је често понављао у Марсељу! »Знате добро, господине, да ја не могу бити убијца, јер сам ноћ кад се догодио злочин провео у улици Мученика, код своје љубазнице, госпође С... <( — То аНМ не постоји више, рече ми г. Тајлор : госпођа С... признала је истину. Али Пранчини не треба то и да помисли.; сутра суочићемо га са његовом љубазницом. Стигосмо у депо баш кад се ноћ почела спуштати. Г. ГијО и г. Буше, ђенерални прокурор, чекаху у кабинету г. Тајлора. Па ипак, пре но што ће испитати окривљенога, пустише га да руча у једнбј соби у управи Безбедности. > У осам часова у вече, ШЈанчини, смрвљен умором, буде изведер«Т1ред судију. На томе исниту он је себи' највише нахудио, идући чак дотле да је казао да је ишао у Морг да види лешеве трију жртава, кад оне још тамо вису ни биле изложене. Г. Гијд пуоти га до ионоћи да се заплеће у своЈе лажи. Судија је добро знао да ће се сутра сва та зграда од лажи бедно срушити кад г-ђа С... изађе и стане говорити истину. За време своје дуге службе, нисам видео драматичнијег суочења. У оној хладној и обичној декорацијикабинета једног истражног судије, Пранчини, врло миран седео је код стола г. Гијоа. Понављао је, по стоти пут,:" Ни у колико нисам умешан у ту ствар, <( кад се на један мах врата отворише и госпођа С... указа се. Видео сам је тада ирви пут и био сам силно узбуђен пред наступом готово материнске нежности који је повуче ка томе човеку, чијају јељубав стајала тако скупо... али записник судског писара, обично тако сув, достиже овога пута тако трагичну снагу да ни сам не бих могао боље рећи, и да мислим да треба да га изнесем овде као што га је диктовао г. Гијб, — вешт сценариста, који је дивно спремао утисак за кривични суд: »У тренутку кад госпођа С... уђе, изгледала је врло узбуђена; она баци један поглед на Пранчинија и рече му молбеним гласом: „— Знаш добро, Хенриче, да ннси спавао код мене оне ноћи између среде и четвртка. Нисам хтела да те сматрам за крива; зато нисам одмах и рекла истину. Преклињем ге, ако си невин, кажи где си спавао, јер то би те могло оправдати. »Пранчини. — Шта хоћеш да кажем. кад сам с тобом провео ноћ? За што хоћеш да ме натераш да лажем ? »Госиођа С... — Хоћу, на против да кажеш истину. Дела, Хенриче, погледај ми право у очи, не окрећи главе; знаш добро да си спавао на другом месту. »Лранчинм. — Не. ,,Госиођа С... — Немогућно је да ти то тврдиш преда мном; буди дакле искрен, ја то хоћу 1 ; помисли само да је моја част у [питању!

„Пранчини. — Рекао сам истину. »Госиођа С... — Ама, сети се! Није могућно да останеш при томе. Још једном, погледај ме. »Сузе су обливале лице окривљенога. »Госиођа С ... — За што ме не гледаш? Извесно је да си спавао изван куће. Што кријеш то? Још ћеш ме натерати да верујем да си крив; па ипак бих желела да се докаже твоја невиност! „Пранчини. — Онда, нећу више да се препирем, ако је тако. у,Госио1)а С... — Миого би боље било казати истину Помисли само на бол који рш ми задао! Сети се свега што си ми рекао! »Лранчннм. — Ништа нисам учинио, ни у колико нисам умешан у целу ту ствар. Ђ Госиођа С ... — Не могу те сматрати за крива: био си добар, био си благ, ни муве не би увредио; волео си да милујеш децу, и ти да убпјеш ону девојчицу? Не, видиш, то није истина. Али, онда, треба доказати твоју невиност; треба говорити; треба рећи где си био за време ноћи; треба рећи што ти знаш. Молим те, преклињем те, то је апсолутно нотребно! »Пранчини. — Ништа не знам : дошао сам к теби, спавао сам на канабету. »Госиођа С... — У вече. кад си се вратио из циркуса, сети се оног поверљивог саопштења; оно је било страшно а, ипак, нисам могла веровати да си крив! Ђ Пранчини. — Ништа ти нисам рекао. „Госиођа С... — Како? и сада као да те гледам у наслоњачи! Стао си плакати. Први пут си ми проговорио о госпођи од Монтија; рекао си ми да си је срео једнога дана у њеним колима у Јелисејским Пољима, да је то једна добра девојка и да је била налик на неку личност коју си веома волео. Рекао си ми да си ировео ноћ 16. код ње; да се, око три часа, три пут закуцало, и да ти је жена рекла: „Бојим се; сакриј се да те не виде; то је један нитков који долази због новаца. Испричао си ми по том како ти је она додала твоје ствари и како си ушао у некакав орман, баш према њеној соби; да си чуо кораке двојице људи; да си чак чуо и узвике те жене и да си остао у орману до шест часова у јутру! Нитала сам те за што ниси притекао у помоћ тој жени; одговорио си ми да ти је она рекла: Сакриј се и не мичи с места.« »Пранчини. — Ништа нисам причао од свега тога. пГосиођа С... — Онда, ја измишљам; та пусти ме да верујем у твоју невиност место што поричеш све што сам нагнана да изјавим, и што ми задаје неизмеран бол! Место што се трудиш да ме направиш лажллвицом, мене која сам била тако добра, тако одана према теби, врати се истини! »Љубила сам вас седам месеци без икаква интереса; веровала сам у вас; ради вас сам себи натурала жртве! Ви сте ми говорили о својој старој матери; о својој жељи да је учините срећном... Видите, плачете у овај мах. »Она му пристуии па, плачући и сама, клече преда њ и додаде: »— Хенриче, клечећи вас молим. ците истину; не могу веровати да

рест<_ /

$ Ј рЛ ш