Полицијски гласник

ОТРАНА 100

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 12 и 13

— И никад ништа ниси сазнао о овој ствари ? — До данас апсолутно ништа, и то је оно што ме, кад год о њој мислим, у неколико узнемирује. — Зашто ? — Зато што сам нредају писма и медаљона извршио без знања својих претпостављених. То је, у осталом, био и први и последњи пут у моме животу, када сам се огрешио о своју дужност, па и то не бих учинио, да нисам веровао, да се оно гшсмо тицало званичног рада државног тужиоца. — Ти си имао пуно разлога да тако што верујеш; и ја, ево чак и сада, мислим, да си био у праву. Писмо, о коме је реч, тицало се, нема сумње, какве заблуде пок. В... у кривици Светозаревој, па како је та заблуда била непоправима услед његове смрти, то је његов бив. тужилац, као савестан и осетљив судија, а он је био познат као такав, сматрао за дужност да туђ живот плати својим. Тако, бар, ја мислим о овој ствари. — Доста је вероватно, одговори Чича Дојчин, спремајући се на одлазак и молећи ме, да ствар коју ми је поверио задржим за себе. Дуго и дуго после његовог одласка размишљао сам о загонетном понашању Светозаревом и тајанственом самоубиству тужиоца В.... па сам, на крају крајева а после свих могућих комбинација, опет дошао до закључка да мотив самоубиству ваља тражити у грижи савести —• — — — —

★ * * Прошла је скоро читава год. од мог разговора са Чича Дојчином. На смрт Светозареву и самоубиство пок. В.... бејах већ у велико заборавио. Нови у истој мери интересантни догађаји, што је у полицији обична ствар, беху из мог памћења изгладили, готово са свим, утиске Чича Дојчиновог причања. Па ипак, пуки случај, тај најбољи лолицијски помагач, открио ми је и у овој ствари целу тајну и нагнао ме ево, да се после толико. година на њу по ново враћам. Треба бити страсан полицајац, иа тек онда моћи осетити све задовољство којечовекаобузима каду некој тајанственој, на први поглед неразрешљивој ствари дође до праве истине. И највеће материјалне награде, ништа су према нашем душевном расположењу у овим приликама. Ма колико да је ово за неверовање, ипак је сушта истина коју ће сваки добар полицајац потврдити. И овога пута било је децембарско вече, и овога пута дувао је хладни северац. Са службом сам био у кварту с-авамалском. Услед учестаних крађа пО престоници, управа нам наређиваше да чешће вршимо ноћне потере на скитнице и крадљивце у ирестоници. За време једне од ових потера, поред осталих, дотераше у кварт и једног младића од својих 20 год., по изгледу врло скромног, а но уверавању жандарма веома дрског и опасног крадљивца. Неколико пута до сада, измакао им је, вели, из шака. Како је међу свима дотераним личностима, према овоме, он изгледао најопаснији, то му поклоних сву своју пажњу. Увидех у брзо да су жандарми били у ираву, кад су о

њему онако говорили. Већ нри самоме почетку саслушања отпочео је врдати, мењајући сваки час име и место рођења. Тек после опширног објашњења, да му лажни искази неће ништа помоћи, и да ће му, у крајњем случају, ФотограФија бити изнета у » Полицијском Гласнику" ради констатовања идентичности, признаде ми он, опет с тешком муком, да је родом из 1Н... да му је отац Светозар Н... стрељгн пре 16 год. и да му мати живи стално у Београду као праља. Не знам како и од куда, али ми се на мах, после овог сазнања, обнови у иамети цело Вричање о Чича Дојчиновом аманету. За мене не беше више никакве сумње, да је овај Милан, тако се звао крадљивац, син оног истог Светозара због кога се убио судија В... Ако и сада не сазнам тајну, онда је, зацоло, никад нећу сазнати. По 1Лто ни Милан није знао рећи ништа детаљније о свом стрељаном оцу, то га, ио сврпгеном саслушању, испратих у главну полицгђ^на иреноћиште, а дежурном писару наредих, да његову мајку, која је становала у реону мога кварта, нозове за сутра у 9 часова пре подне. Кад сам изашао из кварта била је већ превалила поноћ, али се ја на то и не обзирах. Једииа ствар на коју сам тада мислио, био је аманет Чича Дојчинов и чудновата случајност у сусрету сина крадљивца, помоћу кога ћу сазнати једну велику тајну оца злочинца.... ★ * * Разговор са мајком Милановом био је и доста дуг и веома интересантан. За Светозара се, рече, који је провео у III... као трговачки калауз, удала у својој 18-ој години. Још из ране младости познавала га је као вредног и поштеног младића који, осим мајке и неке даљне тетке, не имађаше никог више од породице. Мајка му је у почетку радила по туђим кућама, а доцније, кад је Светозар стао на снагу, живела је од његове зараде. Била је врло озбиљна и доста паметна жена, али се са светом слабо мешала. Пошто није била родом из Ш.... већ досељеница, то се о њеној ирошлости ваздан којешта нагађало, али се позитивно ништа није знало. Умрла је на 6 месеци пре женидбе Светозареве. —- Брак наш, причала је Светозарева удова, био је како се само пожелети може. Светозар је радио као кртица а и ја нисам седела залудна. Док је он и дањуи ноћу јурио са трговцима по околним селима, дотле сам ја код куће шила рубље за поједине боље куће, те смо тако са две стране привређивали. Већ смо се носили мишљу да купимо једну кућицу, кад се изненадно деси нешто што нам не само поремети све планове, већ нас са свим упропасти, урниса, уби. Ах, и сада ми је још тегпко кад се тога сетим. Овде сирота жена зајеца, и тек после подуже паузе настави: — Била је исто тако оштра зима као и данас. Светозар је имао тако много посла, да је по цео дан морао бити ван куће. Неки богат трговац из Пеште, беше дошао у Ш... ради куповања свиња, које тада беху на великој цени. По што је покуповао све што је у Ш.... било за ггродају, навали на

Светозара да иду у оближња -села, обећавајући му за то добру награду. И ако је Светозар био слабуњав већ неколико дана те му се, као таквом, није ишло на пут, ипак није могао нити хтео напустити једног свог доброг мугатерију, као што је био трговац о коме је реч. — Ах, камо лепе среће, да је тада у место пута пао у постељу; да је у болести утрогпио сву уштеђевину, па се чак и задужио, али само да није отишао. Вредан, као што је био, он би све то по оздрављењу надокнадио, а што је најважније, и данас би био жив и здрав. — Па шта је с њим било на томе путу? —■ Било је оно што је најгоре могло бити. У сеоској каФани нападну неки зликовци на трговца и отму му сав новац, неких 40.000 динара. Несрећним случајем Светозар није ове ноћи хтео спавати у каФани, већ је, без знања трговчевог, отишао у село једном свом нријатељу, који је, на жалост, био врло покварен човек. Као што је доцнијом истрагом утврђено, овај несрећник био је коловођа у разбојничком нападу на трговца, а то је било довољно, па да и Светозара окриве за саучесништво. Све његово правдање, као и тврђење осталих разбојника да је невин, било је узалудно. Порота је нашла да је крив и суд га је ос-удио на 10 год. робије у тешком окову. Кад је пресуда постала извршном, њега одведоше у београдски град, а ја остах у Ш... да се мучим и таворим са Миланом, коме тада не беше више од 6 месеци. — Нећу да вам причам све муке и невоље, увре"&е и понижења којима самбила излагана носле оддаска Светозаревог. Кад ми је, најзад, све обо догрдило; кад ме је сиротиња са свим обрвалЗ, • затражим и добијем развод брака, и преудам се за једног, истина постаријег, аличеститог столара. То је било у трећој год. Светозареве осуде. На 2 год. по овоме он је пуштен у слободу,. али се није хтео враћати у Ш... већ је, како сам доцније сазнала, отишао у Румунију. Докле је тамо остао, и шта јес њим даље било, о томе ансолутно ништа нисам знала, нити сам о њему ма шта чула, за пуних 10 год. Мислила сам да је већ умр'о, или негде пропао. Оставши по ново без мужа, после 6 год. брачног живота, посветих се сва васпитању Милановом, који убрзо постаде најбољи ђак у основној школи у Ш... На кривицу оца му беше се у велико заборавило, а и ја се ч^вам да му оца што поменем, и ако ме је он о њему чешће запигкивао. Намеравала сам озбиљно да се, по свршегку његовог школовања у Ш. ., преселим стално у Београд и на тај начин створим му могућност да походи гимиазију. Поред бриге за његову будућност, жеља ми је још била да га уклоним из средине која је врло добро знала: да је он син једног робијаша. — Можете, према овоме, замислити: колико је било моје изненађење, када сам једног дана примила писмо од једног судије из Београда, у коме ме извегатава о смрти пок. Светозара и позива ме да му гато пре предстанем ради извесних, важних саопштења и пријема неког аманета. Писмо ово толико ме је узбудило, да сам одмах пала у постељу и у њој остала ну-