Полицијски гласник

БРОЈ 12 и 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 99

ауторитет који је уживао у нашем злочиначком свету, па тек онда разумети ко је био Чича Дојчин, и колика је била његова вредност за аолицију сигурности' Према овоме, са свим је природно, што су се сви млађи полицијски чиновници опходили према Чича. Дојчину са неком врстом поштовања, које је врло често, за време појединих важнијих истрага, прелазило у пажњу. Ја, пак, лично необично сам симпатисао овом 60-то годишњем старцу и за време својих дежурстава у управи редовно сам га призивао на разговор. Његово иричање о притвореницима, њиховим обичајима, погледима, навикама а нарочпто о њиховој препредености, веома ме је занимало. По читаве сате остајао бих по некад с њиме и бележио важније ствари из његовог казивања. Па и ове вечери по што ме је предходно известио да у Келијама нема никог. Чича Дојчин, на моје наваљивање да ми прича што о стрељапим злочинцима, после подуже паузе, отпоче: — Међу многобројним злочинцима који су стрељани у Београду за време моје службе у управи, а било их је, вели, равно 25, само ме један дарнуо својом несрећном судбином, чији ми лик, ево веК 12 год. од тог доба, и данас лебди пред очима. — Био је то, настави даље Чича Дојчин, неки Светозар II.... родом из Аустро-Угарске, стар око 30 год. здрав, снажан, паочит, озбиљан и прилично интелигентан. Осуђен је био на смрт због једнога убиства и неколико разбојништва извршених у друштву са још неколико зликоваца из округа београдског. Раније два пута био осуђиван паробију: први пут за разбојништво а други пут за опасну крађу. Можда и овога пута не би био осуђен на смрт, да није са очигледном тенденцијом, а на сам дан претреса, примио на себе и кривице својих другова. Сва упињања државног тужиоца да му спасе главу, остала су после овога безуспешна. — Могло је бити око 6 часова по иодне кад га доведоше у управу ради извршења иресуде. По што је било доцне за свештеникову исповест, то се стрељање никако није могло извршити идућег дана, већ се имало одгодити чак за други дан. Право да кажем, ово ми није било по вољи, јер нризнаћете и сами, да је веома непријатно чувати на смрт осуђеног две ноћи и један дан. — Поред страха од могућег бегства, ту вам је још и страх од самоубиства, непријатност од плача, ларме, грдње и најзад досада од разних захтева. молби, жеља итд. — Све ово ја сам добро знао из искуства, па како још и шеФ кривичиог одељења беше изишао из канцеларије, то отпочех саветовати судског апсанџију да Светозара врати у судски затвор и тек сутра дан да га доведе у управу. — Док смо се нас двојица у овоме смислу објашњавали, па у неколико и препирали, осуђеник који је стајао мирно у једиом углу собе и ћутао, звецну одједном својим тешким оковима и, баш као да је погађао моје мисли, рече: — Молим те, као оца, Чича Дојчине, не враћај ме у судски затвор. Бићу послушан и миран као јагње.

— А зашто? уиитах га ја изненађен колико овом његовом молбом толико и његовим ведрим изгледом. Зато што сам рад да овде довршим неке ствари у тишини и самоћи, а то би ми у судском затвору било немогућно ношто тамо пе би био сам. — Какве ствари ? — Неко важно писмо, одговори место њега судски апсанџија, који једва дочека ову прилику да ми теслими осуђеника, у чему је најзад и успео.

— Као што вам је већ нознато, продужио је Чича Дојчин, после кратке паузе, лицима која су на смрт осуђена испуњују се, по вајкадашњем обичају, сваке умесне жеље и молбе у времену од кад је пресуда постала извршна па до самог часа њеног извршења. За њих се каже да су на » белом хлебу". — У колико ми је нознато из моје дугогодишње праксе, већина бедника захтева на првом месту ииће, за тим боља јела, у обиљу дувана, каФе, а врло ретко састанак са каквим рођаком или пријатељем. Светозар је био први, који је у место свега изложеног, молио само за хартију, перо и мастило. Узалуд сам га нудио јелом и пићем; он је све одбијао. Чак и дуван није хтео примити. — - Наредих да му даду што је тражио и оставих га са стражарем, уверавајући га при растанку, као што је то код нас већ обичај, да не губи наду на помиловање. — Добро, добро, одговори он, као од беде и ие слушајући ме до краја — — —

* * — Када сам идућег дана, око 6 часова изјутра, ушао у ћелију Светозареву, наставио је Чича Дојчин даље, затекао сам га где спава тихим и безбрижним сном. Видећи га таквог, и нехотице ми се наметну мисао о томе: да ли је ово јадно створење свесно свога положаја! - Жандарм, који је целе ноћи стражарио у ћелији, рече ми да је осуђеник журно писао до 3'/ 2 сахата изјутра, и да за све то време није с њим ни речи проговорио, нити се, вели, са столице помакао. Кад је свршио писање, уздануо је дубоко и легао одмах у постељу. — На столу, за којим је осуђеник радио, налазило се неколико адресованих нисама. Колико из радозналости толико и по дужности отпочех разгледати адресе и том приликом опазих, на моје велико изненађење, да се међу њима налажаше једно са овим натписом: » Чича Дојчину да отвори иосле моје смрти". Остала писма била су упућена неким личностима из Аустро-Угарске и Румуније. У том се и Светозар пробуди, па видећи шта радим, скочи нагло из постеље, назва ми Бога и замоли да удалим стражара. Има, вели, нешто да ми повери. — Паредих стражару да изађе у ходник а Светозар, пошто претходно притвори врата, извади из недра један мали медаљон, са сликом необично лепе женске, и рече: — У писму које си мало час загледао, налази се неколико редака за тебе и још

једно адресовано писмо, видећеш већ коме. Ја те молим као оца, а ако ти је то мало онда као Бога, да оно друго писмо, са овим медаљоном, предаш адресанту одмах после моје смрти, али да о томе нико, па ни твоји претпостављени, не сазнају. Кад будеш прочитао име адресанта, видећеш, да се ово ниуколико не иротиви твојој дужности, а ако, и после овога, будеш што сумњао, можеш, најзад, гшсмо претходпо показати своме управнику. —* Ако хоћеш да ово мало времена шго ми остаје до смрти проведем безбрижно, и да сутра умрем мирно, па у неколико чак и задовољно, ја те молим, ја те иреклињем за обећање : да ћеш ми ову молбу у свему испунити. — Узбуђеност која је пратила овај говор Светозарев, и која се, у осталом, огледала у сваком изразу његовог лица, толико ме је дарнула да сам му, не размшиљајући се ни најмање, обећао све што је захтевао... Овде Чича Дојчин одједном заћута и тек после подуже паузе, а на моје наваљивање, настави: —■ Целог дана Светозар је био расположен, па у неколико чак и весео. Исповедио се са највећом побожношћу, а у разговору са осталим притвореницима причао им је опширно свој живот и саветовао их да се благовремено поправљају. Сгрељан је сутра дан око 6 часова изјутра. До последњег момента био је миран и присебан При поласку на Карабурму добацио ми је још једном : л Не заборави аманет". Пао је од првих иушчаних метака....

—• Када сам, по смрти Светозаревој, отворио остављено ми иисмо, продужио је даље Чича Дојчин, био сам веома изненађен кад сам видео: да је оно друго иисмо било адресовано на државног тужиоца Д В.... — Оног истог што је оптуживао Светозара ? — Да, на њега. — То већ постаје интересантно. — 0, те још како. — Па шта си урадио саписмом ? , — Лично сам га предао адресан гу з;1једно са медаљоном, и то одмах. — Писи га читао? — Нисам, а и да сам хтео не би могао, јер је било воском запечаћеио на неколико места. — Али ти је В.... без сумње, саоиштио садржину писма? —■ Напротив, наредио ми је да о њему ником ништа не казујем, док, вели, он не извиди неке ствари. — Па шта је даље било? — В.... се убио после месец дана. — Убио се! А зашто? — То је за све, па и за мене који сам у овој ствари тако много видео и знао, остало нотпуно тајна. Нагађало се ваздан којешта о узроку самоубиства, али се по■ зитивно ништа није знало. Једина ствар која је за мене била потпуно јасна, то је: да је В-ово.... самоубиство стојало у вези са пок. Светозарем, односно оним писмом и медаљоном које сам му предао, али колика је и каква је та веза била, у то, ни до данас нисам могас продрети.