Полицијски гласник

БРОЈ 12 и 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 93

Али свакако да је нађена сукија доказ, да је пуцано из спредњаче — ако сукија није турена у пушку намерно да би се завела истрага. Али ако се на месту догађаја не нађе сукија, по томе се, разуме се, не може закЈБучивати да је пуцано из острагуше, јер је сукија могла на неки начин нестати или се у опште не може никако наћи. Па онда дешавају се и такви случајеви, да се пуца и без сукије. Куршум, који је мањи од цеви, утврди се маховином, сувим лишћем, па чак и дрвеним клином. Расмотримо ли поједине саставне делове пушке за зрно увидећемо да су они у главном исти као и код пушке за сачму: цев, кундак, затварач и украс; код цеви, ако су оне олучене, имају се више узети у обзир неки моменти а тако исто и у украсима има неке разлике. Што се тиче цеви она је наравно јача но код пушака, које се пуне сачмом, јер зрно, ако се хоће да оно добро иде, мора бити збијсно и утиснуто у цев. Шупљина цеви зове се калибар, кад се ту подразумева ширина цеви, њен пречник. Гвожђе, које сачињава цев зове се још и »дебљина« »месо." Кад се дакле н. пр. каже да је месо цеви дебљина 3 м.м. а калибар је 10 м.м., онда је пречник 16 м.м. (3-ј—] 0—[—3). Старинске пушке за пуњење зрном биле су изнутра равне као и цев за сачму. Тако се није могло зрно тачно сабити у пушку, барутни гасови су излазили око зрна, те на тај начин пушка није далеко терала а и није била сигурна за погодак. Још у почетку 16 столећа појавише се тако звани олуци, који су паралелно с осовином цеви урезивани изнутра у месо цеви у различитом броју. Можда је тим олуцима у почетку био циљ, да отклоне тако звано загушивање цеви и да олакшају њено чишћење. Као што је познато барут кад сагори, смањује калибар цеви и отежава улазак зрна. Кад има тих олука, онда гар више уђе у њихова удубљења, узвишења између олука остану слободна, те тако лакше спроводе зрно. Већ у половини 16. столећа отиочели су да те олуке урезују у цеви не право, већ у неколико у завојке, јер су приметили да се зрно тиме принуђава да се у завијању дуже бави у цеви, чиме се даје баруту могућности да потпуно сагори, што му наравно даје и већу снагу за терање. Још важнија је пак корист, која се тиме постиже, што зрно тим завијањем добије покрет око своје осовине и задржава га и изван цеви. По оном нознатом начелу, да једно тело, које се окреће, задржава ротациону осовину, ни зрно изван цеви не губи ротациону осовину, т. ј. оно тако лети равније и даље но што би летело иначе. Људи су увидели велику корист олучених цеви, те су их уопште увели. Олуци су дакле изнутра зани канали, који иду паралелно један према другом; остали, узвишени, испупчени делови цеви зову се поља. Облик олу- V ка може битп врло различит, троугласт, у облику клина,трапеза или правоугаон. Најчешћи облик је правоуга они, ,као што је на слици, код којега је

ширина олука (а б) равна ширина поља (в. г). Али има и пушака са 3, 5, 6, 7, 8 олука (н. пр. Пибодијеве и Сиидерове са 3, Ремингтонове са 5, Верндлове са 6, Мартинке са 7. олука). Уопште претпоставља се, бар код грађанских (ловачких) пушака, непаран број олука парном, јер се мисли, да супротно поље увек по тискује олово у супротни олук. Дубина олука је врло различита и колеба се н. пр. код војничких пушака. између 0*18 м.м. и 0 - 78 м.м. И сувише мала дубина олука уништава њихово дејство, јер они тада не делују више као олуци већ као Фине урезотине; али ако су сувише дубоки, онда олово не може да потпуно у њих продре, те тако иза зрна у олуку остаје иразна простора, кроз који излазе гасови на поље без икаква дејства. Вијугање олука зове се код Немаца »ОгаП« а ми ћемо га назвати завијутак. Говори се о већим или мањим завијутцима, према томе да ли је вијугање јаче или слабије. Линију, која постаје тим вијугањем, назваћемо линија завијутка а дужина оне праве, коју та линија обвија и у њу улази, називамо дужина завијутка. Она може бити дуга колико и цев, краћа или дужа од ње; замислимо да се оданде, где на једном крају цеви почиње један олук, пружи у цеви једна права паралелна с осовином цеви, после неког времена би се олук и та права морали састати, т.ј. олук је једном унутрашњост цеви окружио, и иоменута права дакле изражава онај размак, у коме је олук учинио (један пут) тај круг. Ако је завијутак јак, онда је дужина завијутка мала, ако је завијутак слаб, онда је дужина завијутка велика. Према томе кад се говори међу стручњацима да је н. пр. код неке пушке дужина завијутка 90 см. а тиме се хоће да каже: да се олук на 90 сантиметра враћа опет на исту линију која је новучена упоредо с осовином цеви. Је ли н. пр. пушчана цев 100 см. дуга, онда је олук већ на 10 см. пред уста обвио цев изнутра и према томе завијутак је у целој цеви учинио нешто више но један обрт. Али да је цев само 80 см. дуга, онда олук не би ни једном обвио исту уиутрашњост. Каже ли се пак: Ова пушка има две трећине завијутка, онда се тиме мисли, да би цев морала имати још једну трећииу своје дужине, па да је олук једном обиђе. Трећи начин за изражавање завијутка то је угао завијутка, који сачињава линија завијутка с правом онде где се пресеку. Тај начии изражавања најчешћи је; код војничких пушака колеба се угао завијутка између I "5 до 4 степена, код грађанских (ловачких) пушака има већих и мањих углова завијутка. Ако је угао завијутка на свима тачкама цеви једнак, онда се завијутак зове „константан", ако је он у почетку мањи па све већи (при чему се полази с гледишта да зрно ваља да се мало ио мало заврти), онда се завијутак зове »прогресиван". Посматрамо ли шупљину цеви позади, видећемо да завијутак иде с лева на десно (има пушака код којих иде с десна на лево, али такве су иушке данас ређе.) Према томе препоручули бисмо иследнику да у практичном случају, кад има у рукама

било пушку, било зрно, посматра тачно и подробно све што се односи на завијутке; дакле на број и облик олука, пошто се према томе могу изводити закључци о траженој пушци, односно зрну; па онда кад нам је оно што смо тражили на расположењу, имамо и доказни материјал. Споља на цеви налазе се нишани. Код пушака, које се пуне сачмом, само • је један нишан код усне цеви и зове се мушица. Та проста справа довољна је за такве пушке, јер код њих се не мора тачно нишанити. Пушка која се пуни зрном такође има мушицу, али на њу се не нишани дуж слободне цеви, већ другог, помоћу задњег нишана, који се иначе^назива преклапуша, »визир«, задњи нишан састоји се из једног гвозденог усправљеног листа (који се преклапа) и у који има клинаст урез. Кроз тај урез нишани се на мушицу и преко ње на предмет на који се хоће. Стрелац дакле мора пре свега тежити да пушку тако држи, да мушица падне на предмет нишанења, па онда обоје тачио у онај урез на визиру. Али пошто зрно, као што је познато, у свом лету описује један лук, то онда нишањење, т.ј. држање иушке не може бити једнако за сва удаљења, размаке : врх цеви мора се у толико већма издигнути у колико је већа даљина, на коју хоћемо да пуцамо. То је само могућно, ако се визир може поделити на разне висине и ако је емпирички утврђено колико се мора издићи за какву даљину. Не би имало смисла да описујемо све могуће преклапуше, јер их има безброј. Да би се нишањење још више олакшало служи диоптер, мало окно, које стоји вертикално пред визором с рупицом фином као длака. Кроз ту рупицу се услед одсјајивања светлости лакше и оштрије нишани. Сличним циљевима служе и олучости комади лима, намештени изнад предњег и задњег нишана, да задрже сву блештаву светлост. Пошто је све ово што смо навели заједничко код свију пушака, онда ћемо још једном прећи на ај Спредњаче о којима мало што можемо рећи што већ није речено код пушака које се пуне сачмом нли уопште код острагуша. Имали би још једино да напоменемо да ћемо од тих пушака, које се пуне. спреда, највише наћи у народу капслара, па онда кремењача. Доста пута може се иследнику ставити питање на које се мора брзо одговорити, да ли се из извесне пушке могло пуцати на неку већу даљину, да ли је та пушка на ту даљину могла да добаци, управо иследник ваља да изрекне суд о ваљаности пушке. Као што смо већ напоменули, код пушке, која се пуни сачмом, све зависи од набоја; ако је набој добар а цев није искривљена или како друкчије покварена, онда пуцањ мора испасти добро. Тако не отоји ствар код пушке, из које се пуца куршумом. Овде је на првом месту меродавна израда цеви, а о томе није тако сувише тешко изрећи суд, наравно без претходног пробања пуцањем. Пре свега бацићемо један поглед на израду пушке уопште и нећемо ни у ко-