Полицијски гласник

БРОЈ 14

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 109

Како то ? Не треба ме! А ја сам сам себи много потребан... Ја морам живети... А сад... могу ли да имам сажаљења према њему? Према надзорнику? Салакин ућута, па онда реме Вањушки с потпуним убеђењем: — Ја могу да имам сажаљења само према себи, иначе ни према коме. — Наравно, рече Вањушка. После треће чашице обојица се наслонише на сто, лице у лице, узрујани ракијом и говором. И Салакин поче на дуго и на широко, без везе, и ватрено причати о свом животу. — Ја сам копиле, рече он: целог свог века испаштам за грехе своје матере. Вањушка је гледао у богињаво узбуђено лице свог пријатеља и одобравао му је климањем главе. — Вања, тражи још пола Флаше. Све јеједно! узвикну Салакин, енергично млатарајући рукама. Вањушка одговори: т-т-ражи... III. Кад се Вањушка пробудио, видео је себе где лежи на леси у једном полумрачном сутербну са сведеним плаФоном, које је било ругшцама изрешетано као год и Салакиново лице. Покретао је језик по устима — новца више није било; осећао је само горчину љуте ракијетине. Вањушка дубоко уздахну и погледа око себе. Цео сутерен био је застрт лесама а на овима лежаху подрпани мангупи, мрачни створови, као гомиле блата. Неки од њих су се будили; они су се тешко покретали и гамизали по земљи; други су још спавали. Тихи, али непрекидни говор мешао се с хркањем спавача; негде је неко прскао водом. Те разбарушене људске прилике личаху у суром сумраку раног зимског јутра на растурене зимске облаке. — Већ будан ? Покрај Вањушке стајао је Салакин. Његово лице било је црвено: мора бити да се умио хладном водом. Он је држао у руци једну тучану кутију, која је у себи имала много точкича. Салакин је једним оком посматрао те точкове, а другим Вањушку и смешио се. — Синоћ смо много повукли, рече Кусин, и прекорно погледа у пријатеља. — Колико треба, одговори задовољним гласом Салакин, таман толико да човек добро пропере црева. — Мој је цео новац отишао... — Не мари! Видећемо већ. — Да-а! Лако је теби... — Ја не бринем ништа! Имам још 17 копејки а за тим ћу нродати моје ципеле... Тако ћемо проживотарити ! — Тхе! Ваљда ћесе моћи нешто учинити, рече Вањушка, неповерљиво посматрајући лице свог пријатеља. Салакин је ћутао. —• Ти ми сад мораш помоћи, настави Вањушка; пошто сам свој новац с тобом нроћердао, ти наравно мораш... — Та добро! Разуме се! Делићемо добро и зло. Ми нисмо богати; приликом поделе нећемо се свађати... А и немамо много да делимо. Његове очи и његов глас умирише Вањушку и он га упита: ■— Шта ти је то?

— Погоди! Кусин погледа око себе а за тим рече полако: — Шта, то су лажни новци ? —Будало! викну смејући се Салакин: шта ти је нало на ум! А откуд ти знаш за такве новце ? — Знам, недалеко од нашег села један сељак се бавио тиме... — Та није ваљда!... А шта је било с њим ? — Ништа. Протерали су га у Сибирију, Салакин премишљаше. Ћутао је неко време, па онда рече дубоко уздахнувши: — Да! због тога протерују. — Дакле то је то? Упита тихо Вањушка и показа главом на кутију. — Није! То је само унутрашњост једног сахата! Устани! Хајдмо да пијемо чај. Вањушка устаде са лесе, дотера руком косу и рече: — Хајде! Али она кутија будила је његову радозналост и у исто време и нехотично је у њему изазивала бојазан. Кад је приметио, да је Салакин скрио кутију. у недра, упита: — Одакле ти је? — Куиио је на ваглару, кад сам иродао зимски капут 70 копејки сам дао за то. — А што ће ти? упита Вањушка. — Видиш, рече тајанствено Салакин, пригнувши се његовом уху : Хоћу да испитам зашто сахат зна време. Подне — и он избија дванаест. Како то? То је прост туч па ипак је тако удешен, да разуме време. Човек може то видети по сунцу, животиња не зна ништа... живи онако... А гле... туч... точкови!... Вањушку је болела глава. Он је ишао крај пријатеља, слушао његов неразумљиви говор и с напрезањем премишљао, како ће Салакин поступити, кад прода ципеле. — Хоће ли му дати бар половину утрошеног новца. Он погледа Салакина у очи и упита га: — Кад ћеш продати ципеле? — Одмах после чаја. Да, драги мој, ја већ одавно премишљам о сахату. Питао сам већ многе... знаш... паметне људе... Један каже овако, други онако... Немогућно је то разумети. — Али на што ти то да знаш? уиита Вањушка радознало. — Занимљиво је... врло занимљиво! ...Како је то! Човек иде; он јежив; то је просто... Салакин је говорио о тајанствеиости сахата толико, да се та ревност пренела и на Вањушку и он почео да погађа зашто сахат иде. И тако докле год су пријатељи пили чај, разговарали су се о сахату. По том отидоше да продаду ципеле и добише две рубље и четрдесет копејки. Салакин се тужио да је за ципеле добио врло мало. Одмах је позвао Вањушку да пође с њим у крчму и од туге и бола ту је утуцао једну рубљу. А позно у ноћ, кад су се, посрћући и дерући враћали на коначиште, у Салакиновим шпаговима звецкала су још четири бакарна новчића. Вањушка га је држао испод руке, сударао се с њим о раме и весело говорио: (Наставиће се)

13 МЕМОАРА Г. Г0Р0НА

КРОЗА ЗЛОЧИН Љубаи једне жене. 8 Последња му је слабост била врло занимљива. Сазнали смо поуздано да је он одлазио, у пошту на тргу Француског Позоришта, да отправи пакет који је примио у Марсељу. Паде ми на ум да наредим једног јутра да га изведу да бих га одвео у ту пошту, да би га чиновник могао познати. Он пребледи и одговори: — Није потребно: признајем да сам одлазио у пошту на тргу код Француског Позоришта. Касније, кад доведосмо чиновника иред Пранчинија, тај честити човек изјави да му је немогућно познати ношиљаоца! Пранчини, који је упорно одрицао најочигледније ствари, признао је једновремено један Факат чију стварнос/г можда би нам било немогућно утврдити. Са свим природно, г. Гијо је предао г. Гоберту, вештаку Француске Банке, познато писмо упућено г. П.... Вештак није могао утврдити да су писмена била од исте руке! Тако је исто било са рукописом на манжетама. И г. Гоберт је закључивао: »Пранчини је калиграФ првога реда; он до бесконачности мења рукопис. Врло је могућно да је он написао оба писма, али то не бих смео тврдити.« Зар није боље урадио, у осталом, што је поштено рекао истину и признао своју немоћ, него да је смело тврдио, као извесни вештаци, да је рукопис окривљенога, па ма касније и опазио, кад људи већ помру на робији, да су се преварили? — Не именујем никога. Кривица Пранчинијева није давала маха никаквој сумњи; сви смо носили унутрашње уверење да је он једини био убијца. Али од тренутка кад је пронађен траг Геслера из хотела Каје, ваљало је ићи њиме. Као што вели једна стара пословица, кад је зец кренут, ваља га гонити. С друге стране, ценили смо да је необјашњив нестанак Геслеров из хотела Каје опасно оружје у рукама браниоца Пранчинијева. Буде одлучено да се иошто по то пронађе човек кога је нестало од дана злочина. — Хоћете ли ви узети на себе тај незахвални и мучни посао? рече г. Тајлор. У мене је било смелости и иоуздања младости. Одговорих да! без устбзања. У вече, г. Тајлор посла ми ово неколико речи исписаних писаљком које нађох у својим старим хартијама: »Драгм иријатељу, »Спремите се да пођете што је могућно пре за Нанси, Келн, Беч, итд. итд. Сутра у јутру, ако је могућно. Ћутите о својој мисији. »Ваш, м Тајлор ". Лов на човека Сутра дан, бриселске новине донеше једну романтичну причу коју је испричала нека америчка дама по имену Мак Донал-