Полицијски гласник

ОТРАНА 108

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 14

њене речи разлегале су се бојажљиво у тој тишини. — Ракија ће те упропастити, ЈЗањушка... Избегавај варошке женске... Од њих можеш добити какву гадну болест. — С Богом! викну Вањушка. И одједаред њему би жао мајке. Било му је жао што оставља мајку, село, своју стару кућу. Застао је и ослушкивао. Али већ је све било тихо. Мајка је отишла. Он дубоко уздахну и упути се према непокретној и тихој помрчини. Ишао је пољем и премишљао како ће му можда испасти за руком, да у вароши заслужи доста новаца. После кад би се вратио на пролеће у село, узео би Василису Шамов. Он је гледао пред собом ту пуну, снажну, чисту девојку. Или ће можда добити олужбе код каквог богатог трговца, па, онда неће узети Василису, него какву варошку девојку. Он је ишао а иза њега се руменело небо; унаоколо је нестајало сенки а на снег су падали бледожути зраци зимњега сунца. Снег је веселије и јаче шкрипао испод ногу. Вањушка поче да пева неку песму. Три новчића од по двадесет копејки звецкаху у џеповима његових чакшира а у његовој глави крстариле су мисли и комбинације о његовој будућности. Добро је било за ход. Ноге нису упадале у снег, јер је већ био добро пропрћен. Зимњи ваздух нродирао је дубоко у груди и испуњавао их добрим слутњама, а плава даљина беше примамљиво лепа. Свет, који је овда онда сретао Ивана, добацивао му је добре, веселе погледе. Мраз се хватао на малим, једва приметним Вањушкиним брковима и младић је пућио горњу усну и посматрао их са задовољством; бркови су му се чинили велики и леци. Један велики гавран летео је гракћући изнад снега крај друма. Вањушка звижну. Али та црна тица иогледа га једним оком и лелујаћи се приближи се друму. Иван пљесну длан о длан и тај пљесак, и ако су му руке биле у рукавицама, пуче као пушка, али то не поплаши тицу. До ђавола, прогунђа Иван, и пође брже напред. Пред подне, кад је Иван већ био пола пута превалило, поче у пољу да завејава. Час, овде, час онде слетали су лаки, ирозрачни снежни облаци с брежуљака; они су лутали, сударали се и обасипали лице белим, хладним прахом. Понекад завртео би се тај снежни прах пред Ивановим ногама, као да је хтео да момка спречи да даље не иде. Други пут духнуо би му ветар у леђа, као да је хтео да га потера. Видик је био застрт мутним облачинама, ветар је звиждао кад додирне земљу; завејавао је путове, шибао друмом и јаукао лагано, тужно. Људи и коњи искрсаваху пред очима и ишчезаваху као камен у води. Вањушка је жмиркао и корачао посред те вејавице. У слабинама га је почело болети, ход је био отежан... Посрћући газио је он снег и љутито мислио на мајку. — Она тамо седи... а ја... кланцам!... Доцније је био тако уморан, да није више ни на шта мислио. Имао је само једну жељу: да што нре стигне у варош, да се у топлој соби одмори и напије чаја.

Погнут, оборене главе ишао је као какав во и није ништа опажао око себе, докле не заФијука Фабричка пиштаљка. Он застаде, исправи се и дубоко уздахну. По том извуче новац из шпага и метну га у уста, да његовим звецкањем не намами варошки свет... Варош је због снега личила на тежак облак, који се спустио на земљу. Ускоро чу он где звоне звона. Вањушка скиде кану, прекрсти се и рече: — Хе, сад сам ту... II. Кад је Вањушка ушао у једну крчму, додирну густи, влажни ваздух његове образе и убриса као каквом топлом, влажном крпом осећај хладноће с његова лица. Плави дим лелујао се испод ниске таванице и клао је за очи; мирис ракије, дувана и загорелог уља голицао је у носу; дерњава и говор не прекидаху се никако. Све то пријатно је дирнуло Вањушку. Полако се он кретао између столова, тражио место и није могао да га нађе. Свуда су седели кочијаши црвена лица, пијане полунаге, подрпане скитнице. Мрачно и испитивалачки, лоповским очима посматраху они Ивана. Један од њих, мршав, дуг, црвених, бркова, климну Ивану главом и рече му пружив му руку: — Сервус, битанго, ходи овамо!... Вањушка се трже- од њега и удари раменима једну малу, готово округлу девојку. Њено лице било је црвено као крв, а црне веђе дуге готово као бркови. — Полако, полако, звекане! викну она промуклим гласом. У предњем углу крчме, под једном иконом, седео је за једним столом сам један човек и Вањушка приђе к њему. — Смем ли да седнем ? — Што да не! Иван седе, посуврати оковратник на свом капуту и рече: — Ху! доста света! — Дакако, таква места нису празна... Из села? — Да... — Дошао на рад? — Да... — Нема овде никаква рада... — Збиља?... — Збиља! Већ су три недеље како ја седим. — Без рада? — Да; просто не остаје друго но да се умре.... Покрај стола мину један келнер као гуштер. — Ја бих хтео један чај, викну му Вањушка, па онда стаде посматрати свог суседа. То је био човек од својих 25 година, на коме је био један подерани нрљав ватирани женски огртач. Он се наже на сто као да је хтео да своје богињаво, ружно лице сакрије од тог човека. Није имао ни бркова ни обрва. Пснеки иут би журним покретом немирно уздигао кратко ошишану главу и крупним, зеленим очима уплашено погледао у Вањушку. Кад је опазио, да и Вањушка њега оштро посматра, насмешио се својим уским уснама и рекао: — Имао сам зимски капут; морао сам га продати, да бих се наждро; остале су

ми само ципеле. И њих ћу ускоро продати.. или ћу их заменити... Вањушки га би жао, а и сети се себе самог, па га дирну. — Можда... на неки начин... рече он непоуздано. — Одакле! Има нас као жута лишћа у јесен! Погледај само колико нас је! И сви хоћемо да једемо!.. — Попијмо овај чај заједно, понуди га Вањушка. — Хвала... Ја сам већ пио... Али кад би чашицу!... И он дубоко уздахву. Вањуптка ошша руком новце у устима, промисли се, за тим прстом дозва келнера и нареди му: — Пола боце.... Две чашице. Богињави сусед се насмеши радосно, али не ирозбори ни речи. — Где конакујеш? упита га Вањушка — Овде близу... Три копејка од ноћи... А ти? — Ја сам овог часа дошао. — Тако? Е онда ћемо заједно ноћити. — Добро. — Славно! Како се ти зовеш. — Иван... Кузин... — А ја... Салакин... Еремеј... Они ућуташе, само се добродушно смешкаху и гледаху. Кад је келиер донео ракију Вањушка је Силакииу насуо једну чашицу, и Саликин се диже са свог места, узе чашицу и пружив је ка Вањи, рече: — Дакле да попијемо у знак новог пријатељства! Вањушки се изванредно допадоше те речи. ВеШтачки испи он чашицу, промешкољи се радосно и рече: — Па ипак боље је у двоје! — Те још како! — Ја долазим први пут у варош на рад... Тако... послом сам већ долазио овамо; али — да овде живим — ово је први пут рече Вањушка, те и по други пут напуни чашице. — И ја до сад сам непрекидно радио на пољским добрима... Напослетку сам се посвађао с надзорником, па ме је најурио.. Псина једна! — А мени је отац недавно умро... Сад сам ја старешина... самосталан... До њих сеђаху два кочијаша теретних кола, оба убрашњављени. Они су се гласно препирали. Један од њих, крупнији и старији, лупао је песницом о сто и викао: — Право је! — Зашто? упита онај други, с црном брадом и ожиљком на челу. — То је радник! Човек добар као добар дан. Оно друго је све стока. — Све њих треба жалити, рече црнобради. — Салакин је пратио ту препирку, па се умеша. — Није тако. — Шта?... Није тако? — Што се тиче сажаљења. Узмимо за пример мене... Овај надзорник... Матвеј Ивановић... мој ненријатељ... Зашто ме је отпустио?... Ја сам радио две године... у највећем реду... Наједанпут ме нападне... да сам ја куварицу Марју... и тако даље... И да сам коњски прибор... Знате прибор је нестао... Нека га тражи!... Одједанпут ми рече: Можеш да идеш! Не требаш ми.