Полицијски гласник

СТРЛНЛ 126

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 15 и 16

у таквим случајевима дрхтео од страха и рекао би свом другу : — Ти ћеш ме упропастити; пас ће гурпути с оне стране катанца. У затвору ћемо бити сити и обучени, одговори Салакин смишљено. Зар сам ја крив што је лакше красти но наћи рада? Тога дана с муком су испросили шест копејки, које су морали дати за прекомачиште, Салакин је негде украо једанхлепчић и једну киту репе. Иначе тога дана пису ништа окусили. Глад их је морила. Опа им ННје дала да заспу и чинила их огорчеиима. — Зар пМсам ја много за тебе издао? упНта прекорно СаЛакиП. Дело твоје имаље бпо јб зимски Капут и секира.;. — А оћпх Јпездесе* коМејки! То сИ за» боравио, а? Они су још дуго режили као два пса и Вањушка је два пут, као ненамерно, дпа пут ударио лактом Салакина. Али ои пије хтео да се завади с другом. Ои се иавикпо па шега и знао је да би му без љега бпло још и горе. Вити иотпуио сам у вароши — ужасно! А вратити се у село, подеран, у пола наг!... Пе, он би се стидео мајке, девојке, свију!... А при том Салакин му се свакад ругао чпм би иочео говорити о селу. — Иди ! само иди! рекао би му он смешећи се; обрадуј своју мајку... Лепо си заслужио... Дивно си се оденуо, као какав каваљер... Осем тога Ваљушку је у вароши задржавала нека пеодређена нада. Час је. мислио да ће се какав оиет човек ражалити на љ и дати му рада, час се опет надао да ће Салакин наћи неког излаза, да га спасе тог бедног живота тог гладоваља. Ту паду потхраљивао је и сам Салакин, који је чешће говорио: — Не мари иишта... Очекни само... ми ћемо још испливати!... Он је то говорио с великим убеђељем и отлтро је гледао у Ваљушку. А Ваљушки се чинило да Салакии има пеко средство, с помоћу кога ће оии морати да искоче на површииу. На ипак те ноћи је иремишљао, како би то било добро, да још те ноћи из плаФона падпе једна цигља иа Салакинову главу. Он се сећао, како се једном у неко доба иоћи захорио дивљи крик, који је све уплашио, и сећао се лица једног човека, које је било обливено крвљу, размрскано цпгљом, која је пала пз плаФона... — Велика сума и твојих шездесет копејки! прогунђа Салакин. Да си ти... ■— Шта ја ? — Да си ти био смелији !... Па ? — Па — ништа! Ваљушка се поразмисли, па онда рече: — Ти иишта не знаш, само клепећеш бесмислице тим твојим језиком. — Ја ? — Да, ти! — Ја бих ти рекао... — ПГта? Дакле рецимо, да сам смеоп. 11а шта онда ! — Кажем. — Кажи само ! — Казао сам... — Ниси казао ништа! нромрмља Ваи-ушка одлучно.

СаЛакИН се немирно окретао тамо амо по лесИ и Шаиутао је с чежљом: — 0, Воже Мој! Бар да ми је кора хлеба. Више мииута лежали су ћутећи. Салакин се диже, наже главу над Ваљушку и, својим уснама готово додирнувши Вањушкино ухо, рече једва чујно: — Иване! чуј! Хајде самиом! — Куда? одговори Ваљушка такође једва чујно. — У Борисово. — Шта ћемо тамо ? — Казаћу ти већ путем. — Кажи одмах. — Та хајде!... Казаћу ти већ... Хајдмо па покрашћемо Матвеја Иванова Душе ми.... — Иди до ђавола, рече Ваљушка уплашено и јетко. Али Салакин му прошапуга иа уво: — Чујеш ли, хеј! То је врло проста ствар! Отићи ћемо, учииити што се има учннити, па онда брзо се вратити овамо! Ко ће још и на нас мислити? Ја тамо све знам... Знам све уласке и изласке... Ја знам и где је повац... Па онда.... тамо има сребра... кашика, чашица.... Врео Салакинов дах додиривао је Ваљушкине образе и зебља у љегову срцу почела се кравити. Па ииак он још једном попови : — Кажем ти да идеш до ђавола. — Стани.... Поразмисли се.... живели бисмо дивно... Сити, одевени, с лепим ципелама.... Ваљушка је лежао ћутећи, а Салакин му је шапутао на ухо ватрене речи, речи којима га је убеђивао. Папослетку га запита Ваљушка: —- А има ли тамо много новаца? V. Три дана после тог разговора ишли су они главном улицом, раме уз раме, и Салакин је одушевлЈено говорио свом иријател,у и гледао га у очи. — Разумеш ли, најпре ћемо запалити житницу.... А кад она буде горела, сви ће похитати к месту пожара... Па наравно и ои... Матвеј Оп ће одјурити тамо — а ми ћемо ускочнтп у љегов стан... и отуда ћемо све изнети.... Дивота! — Али ухватиће нас, рече Ваљушка, удубљен у своје мисли. —- Боже сачувај!... Ннје могућно! рече Салакин, ко ће нас гонити. Па онда настави строгим, проповедичним гласом : — Мора се ватра гасити а не лонови хватати! Јеси ли разумео? Вањушка климну главом. То је било у почетку марга. Мек, пахуљаст снег падао је тромо с невидљивог неба и затрпавао трагове људи, који иђаху с обе стране друма испод сгарих крушака. — Ах, ако нам само испадне за руком! рече Ваљушка, теигко уздахнувши. — Видећеш већ! Дивно ће нам поћи за руком ! рече Салакин. — Боже дај... Само ако нам испадие за руком!... Боже мој! Никад винге у свом животу не бих тако што радио! Другови су ншли журно, јор су били слабо одевепи: Салакип је имао па себи жепски мантил, иа коме је било сготине

подеротина, кроз које је провиривала вата,. на глави је био један стари сури шешир, а на ногама ниске Филцане ципеле. Вањушка је у место зимског капута стекао сако жућкасте боје, чији рукав беше из неких непојмљивих узрока поцрнео. На ногама је имао сламне сандале а на глави некакву подерану капу. Вањушка је више личио на иеку варошку скитницу но на сељака. Јучерашњег дана испало је Салакину за руком, да иегде украде једну тучану шерпу и једну теглу, то је продао телалину за 70 копејки и сад је имао код себе 50. — Кад би смо уз пут наишлн на саонице, рече Салакин, могли бисмо сести. Иначе једва да ћемо до ноћп стпћп до имања. До тамо пма преко четрдесет километара! Готов сам по пет копејки нлатити од главе!... (Наставиће се)

ИЗ МЕМОАРА Г. ГОРОНА КРОЗА ЗЛОЧИН «1ов на човека 11 »Драги учитељу, „Ја сам на ^кељезиици између Келна и Берлина, у пуном лету брзога воза, и веома ми је тешко да напишем неколико врсти због љуљања. Шаљем вам ФотограФију Геслерову, онога који, као и наше лице из хотела Каје, радо гарави хотелијере. За јамачно знам да то није наш човек... Као што сам увек говорио, Геслер из хотела Каје није се могао вратити у Немачку: све чему се можемо надати, то је да ћемо наћи трагове његова проласка и можда утврдити његову идентичност. У сваком случају, то је врло тежак задатак...« Морао сам очајавати кад сам иисао такве ствари! Али моје упорство у брзо онет преоблада, и стигох у Берлин одлучив се да иреврнем целу Немачку да бих пронашао човека који је купио ковчелшћ и старе траље које сам вукао са собом. Г. Тајлор био је такође врло скептичан. Писао ми је свакога дана да би ме обавештавао о свему што се догађало у Паризу. Затекох у хотелу Континентал-у, у Берлину, где сам јавио да ћу одсести, љегова прва писма. Вести које ми је послао из Париза биле ! су све теже и теже за Пранчинија. Познао га је и ножар који му је продао нож. Познао га је не само калФа ножарев, него и газдарица овог последњег. Није се могло сумњати о истинитости њихових исказа. Али окривљени и да.ље није хтео призиати. Најзад су Пранчинија водили у улицу Монтењ, од 10 часова у вече, до 2 часа после поноћи. Извођеље иа поприште злочина није ништа допело; остао је миран и увек господар над самим собом. Па ипак је пронашао једно ново олакшање. Тврдио је да је спавао на канабету а г-ђа С... то није ни знала. То је било, вели, из нарочитих разлога, разлога које није хтео казати, те је тако радио, градећи се као да