Полицијски гласник

СТРАНА 140

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 18

угљара за рамена! Ухвати га! Повуци!.... Држи га за ноге! Дакле!... Напред! Вуци! Вањушка се трудио да не види мртвачко лице; он га ухвати за ноге, па ипак примети нешто плаво, ужасно, округло на место лица. — Ископај гроб, заповеди Салакин и поче скакати по меком снегу, разгрћући га тамо амо ногама. Он је то радио тако чудновато, да је Вањушка, спустивши леш на снег, зачу^ено посматрао друга, не помажући му. — Копај! Копај, рече Салакин, и он је брзо затрпавао главу и груди убијенога снегом. Другови су радили неколико корачаји од саона а коњ их је посматрао једним оком, окренувши врат. Он је сгојао непомично као укочен. — Напред! Готово је рече Салакин. — Мало је... одговори Вањушка. — Шта је мало? — Пада у очи... брежушак. — Изравнаће се. Друкчије не може. Они седоше у саоне и јурили су даље, прибивши се један уз другог. Вањугпка је посматрао пут, који су превалили, те му се чинило, да се возе ужасно споро, јер она снежна хумка није се губила испред очију. — ГГотерај коња, замоли он Салакина и зажмури, те дуго не отвараше очи. Кад их је отворио. видео је још у даљини, лево од друма, малу узвишицу на равном снегу. — Ах... ми ћемо нропасти, Еремеју, рече Вањушка готово шапућући. — Не бој се.... одговори потмуло Салакин: продаћемо коња.... па онда.... вратићемо се у варош.... Нек нас после траже... Тако.... Ено се већ види Вишенка. Друм је водио косо на ниже у једну снегом застрту долину. Пут је био засађев дрвећем Гавран је грактао. Другови се тргоше и погледаше се немо у очи... — Ти.... буди опрезан, прошапута Вањушка Салакину. VIII. Уђоше у крчму неусиљено, весело се кикоћући. — Прикане, наточидер нам по једну чашицу.... — Сад, рече један црн сељак с ћелом, дижући се иза тезге. И он је посматрао Вањушку тако нријатно и тонло, да је Кусин усред собе застао и почео се смешити. — У нашем крају је обичај, рече крчмар метнув пред Салакина ракију, да човек кад уђе међу људе каже: »Помаже Бог! 1< или »Добар дан!«.... Јесте ли из далека? — Ми? Не; ми.... то јест.... није баш тако далеко... Тако око тридесет километара. — А одакле ви то бејасте? — Па одавде, из ове околине. И Салакин показа руком на врата. — Дакле нисте далеко од вароши ? упита крчмар. — Пиј, Вања. — Је ли ти то брат? — Није.... откуд, одговори Вања брзо: # И не личи!« У једном собњем углу, крај врата, седео је један мали сељак с оштрим орловским носом и зеленим очима. Он устаде, приђе полако тезги и дрско посматраше другове.

— Хеј! Шта ћеш ти? упита крчмар. — Ништа.... тако.... одговори сељак. Мислио сам: да су ми познаници. — Да поседимо мало и да се огрејемо, рече Салакин, удаљив се од тезге. Он повуче Вањушку за рукав. Они седоше за један сто; сељак орловског носа застаде код тезге и рече крчмару нешто тихо. — Хајдмо, прошапута Вањушка Салакину. — Причекај, одговори Салакин гласно. Вањушка је гледао прекорно у друга и махао главом. Он је мислио да је сад опасно неумесно, тако гласно говорити. — Сипај нам још по једну чашицу, рече Салакин. Врата зашкрипаше и у крчму уђоше још двојица : један старац, дуге, седе браде; један други, мали, дебео, велике главе у краткој бунди. — Помаже Бог! рече старац. — Бог ти помогао, одговори крчмар и погледа у Салакина. — Чиј је оно коњ, рече онај мали, дебели човек и показа на врата. — Оних људи, — и крчмар упре прстом у Салакина. — Наши, потврди Салакин. Вањушка је слушао а срце му је куцало као да ће да искочи. Чинило му се да ти људи некако особито говоре, као да све знаду. — Хајдмо, ирошаиута он Салакину. — Ко сте ви? упита онај кратки Салакина. — Ми? Ми смо месари.... одговори Салакин: Ми тргујемо с месом. Охо!... Шта ти говориш? рече Вањушка немирно, али тихо. Сва четири сељака чула су његов узвик и сва четворица окренула су се к њему и гледали га радозналим погледима. Салакин их је посматрао мирно и само његове стиснуте усне непрестано су подрхтавале. Вањушка сагну главу и очекиваше; осећао је да не може да дише. Беше настало дуго, ■гешко ћутање. — Тако! рече онај кратки сељак: Чудим се ја што је предњи део саона заливен крвљу. — Шта? упита дрским гласом Салакин. — А ја, рече старац, нисам приметио крв! Је ли то одиста крв?.... Ја сам гледао у амове; све је црно... То је, мислио сам, какав угљар.... Дајде ми једну чашицу, Иване Петровићу.... Крчмар насу једну чашицу и изиде иолако на врата као сита мачка. —■ Е, рече Салакин, дигнув се са столице: време је, Вања, да се иде.... Где ли је крчмар.... Да нлатимо.... — Сад ће доћи, рече онај кратки, окрену се од Салакина и поче савијати цигарету. Вањушка такође устаде; али он одмах клону у столицу: ноге му беху ослабиле, те нису могле држати тежину тела. Он је гледао немо у свога другара и опазио је, да су Салакинове усне дрхтале. Вањушка је тихо хркао од страха и чежње. Враги се крчмар сам. Он приђе мирно тезги, па подбочив се на лакат, рече: — Мало је отоплило. — Наступају топлији дани (рећи ће неко од гостију).

— Ми идемо, рече Салакин и приђе тезги. — Причекај човече, одговори крчмар смешећи се. — Журимо, рећи ће Салакин тихо, оборив очи к земљи. — Причекај, још мало. — А шта да чекам? — Знаш.... послали смо но кмета. Вањушка брзо устаде па опет седе. — Не треба мени кмет, рече Салакин и тури капу на главу. — Али ти требаш њему, рече крчмар, и одступи од Салакина. Онај стари и кратки сељак интересовали су се за тај говор, који нису разумели, те им приђоше. — Он ће да те упита, како то да ти тргујеш с месом, а у твојим саонима су празне вреће од угља. — А-а-а! изусти онај старац и одмаче се од Салакина. — Тако је, рече дебељко, ви сте украли коња. — Нисмо, иротествовао је танким гласом Вањушка. Салакин одмахну руком, окрете се Вањушки и рече му, горко се смешећи. — Мани их... Хајдмо... На вратима се појави још пет сељака, који су се журили. Један од њих, висок, плав човек, држао је у руци дуг штап. Вањушка их је посматрао исколачених очију и њему се учинило да сви посрћу као пијани. — Помаже Бог, јунаци, рече онај сељак са штапом. А одакле су ова двојица? Одакле сте ви бре?... Ја сам, на иример, кмет.... а шта сте ви? Салакин погледа у кмета па ггрште у смех. Тај његов смех је подсећао човека на псећи лавеж. Лице му је било бледо као крпа. — Ти се смејеш, а? рече сурово један од сељака и поче завртати рукаве. — Причекај, Керпеје, прекиде га кмег, имаћемо кад и да бијемо. Све мора ићи по реду! Хеј, децо.... шта је.... Говорите истину... Пређимо одмах на ствар.... Одакле сте украли тога коња?... Вањушка се склизну и сруши на земл>у са своје столице као открављен снег с крова и клечећи поче се крстити и испрекиданим гласом говорити: — Хришћани!... нисам ја.... он.... Нисмо украли тога коња Ми смо убили угљара!.... убили смо једног човека?... Он је ту... близу... закопан у снег... Оног другог коња нисмо одвели... али је отишао... а овај нас је довезао овамо... Душе ми... Све то... нисам ја.... Коњ је зацело негде остао Он ће већ доћи.... Нисмо имали намеру... да убијемо... Он је најире почео... с кнутом... ми смо ишли у Борисово... хтели смо да настојника опљачкамо... да га запалимо.... иа онда опљачкамо... Али коње нисмо дирали... Он је свему крив!... — Сваљуј, сваљуј све на мене, викну гласно Салакин. И он дочепа капу с главе и баци је пред ноге сељацима, који су сгојали немо, укочени као зид. Вањушка је ћутао. Глава му клону на груди, руке су висиле низ тело и он је сгајао млитаво као да ће се растопти.