Полицијски гласник

БРОЈ 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 219

Истина беху похваталм приличан број скитница на обалама Соне, које доведоше мени, али ови су имали свакојаке малепкости на својој души чије су племените црте већ биле овековечене у ФотограФском албуму антропометријског одељења; но што је чудновато сви су они могли да докажу овоју невиност и тако иису могли бити »убице из улице Бонапарте« ; као глто су се тада новине изражавале. Једног вечера доведоше ми тројицу младића од којих најсгарији звани Торгшљард, тако се хрђаво бранио, да сам их све морао затворити. Сутра дап позвах да дођу она једина два сведока која су ми стајали на расположењу, трговца и ону слушкињу и они упознаше, одмах убице сироте вратарке. У опште на таква познавања врло мало полажем, ношто знам нз искуства, како се и најчаснији сведоци врло лако преваре. Опи виде убице у помрчини, одосграг или с проФила и мисле да су у иамети задржали њихову слику усљед чега они са сувише великом лакоћом све личности познају, које им се представе. Околности ових трију индивидуа, биле су тако створене, да им се могло све приписати. Ухаисили су их на малом кеју Сене св. Нокоре, где су становали као и речне ласте. Овај део Париза је доста непознат, па чак и од полиције гшје довољно испитан. »Ја нисам никад ништа украо", говораше Тортиљард, „него поштено заслужујем свој лебац, купујући или сгрижући пудлице на обали Сене, или иетоварујућп лађе; по пеки дан заслужујем по 30 суа и . Кад га упитах где станује, одговори ми гордо: »у хотелу код балвана". Овај ми је хотел био непознат, с тога га упитах у којој је то улици, нашто он додаде: »иа обали Сене између ћуприја од Арта и св. Петра сасвим доле на кеју Волтер, које се место другчије зове: плац за истоваривање". За тим ми објасни, да се на том месту налази једна скела покривена даскама, која се више метара пружа у Сену, да би се зидарски материјал згодније утоваривао у лађе. Под овим даскама, у сред балвана, Тортиљард беше направио са својим друговима читав ред нреграда, употребљујући зато цигље, које су прикупљали од разних Грађевина. У овим »собама® живљаху ове младе скитнице. Њихов кревет био је од остатака сторих тепиха и проваљепих модраца, које налажаху на улици и од чега беху направили себи прилично згодна лежишта. По некад су сопствепици овог чудноватог »хотела код балвана" примали по ког свог друга на преноћиште, али он мораше платити најмање десет сантима за ноћ. За ових десет сантима, купио би Тортиљард руковаоц овог »хотела" отиатке од шумке и кобасица; скупило би се при том толико новаца, да се може леба купити и точио воде из реке, тако је могло друнггво у »хотелу® имати „добру" вечеру. Тортиљард беше већ више пута кажњаван због скитње. Ко би посматрао мршава бледа лица и крпе скитница, којима беху обавијени, тај би морао веровати, да су

овп људи способни за сваки злочин. Али они бејаху само убоги ђаволи и сувише лењи да се посвете каквом иравилном раду, али ипак готови, да по кадшто изврше тешке послове, као што је истоваривање лађа. За убиство они не беху способни. Али при свем том они би хрђаво прошли, да нису баш тога дана били тако срећни, и имали да испразне један чамац с песком, тако, да су могли без икакве сумње доказати СВ0 Ј.У невиност. По кадшто и само провиђење помете по које судско убисгво. Овај преокрет у целој аФери био ми је врло непријатан и са страхом се питах, шта ли је било од мојих агената Латриља и Токса. Напослетку јавише ми једне вечери да је на плацу сГ Г НаНе ухапшено пет л.уди осумњичених за убиство у улици Бонапарте. Иет људи беху ми и сувише, јер највише ако су тројица извршила дело. Али ипак одмах послах једна апсанска кола и више агената, да довезу овај нови лов. Кад преда ме дође ова нрекрасна својта, познадох у највећем чуду међу њима и моје нестале агенте. Њихов изглед био је ужасан, тако су се били вешто преобукли у скитнице најниже класе. Ко би нх поћу наулнцн видео, сигурно би викао за помоћ. Наравно ја сам се учинио да моје агенте не познајем и заповедих, да сву иегорицу зајед!'о затворе. У апсани се одједпом разлеже страшна свађа, коју моји агентп ироузроковаше, пребацујући другима, да су их У какво хрђаво дело увукли. Кад су дошли моји сведоци, трговац хтеде баш моје агенте да набеди да су дело учннили, објашњујући, да ону другу тројицу сигурпо није никад видео. Саслушах редом свих пет апсеника тако, да су ми агенти могли датп врло корионе услуге, без да су се издали. Она три пепозната зваху се: Рибо, Жантрукс и Пиле, а бејаху 19, 13 и 17 година стари; они беху тип нропалнх париских уличних младића, који по калдрми као и отровпе гљиве расту. Рибо и Жантрукс иричали су мн, да су онн нашли ону двојицу у једној крчми у улици Гамапд, овим разумеваху моје агенте, — које до душе не познаваху, али изгледају да су изврсни зликовци и тек што су дошли из јужне Француске, где су сигурно учинили какву велику кривицу. (Свршиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Један општински пиоар из ослобођених крајева пита : , ( Се .10 Ц—нац имало је једну утрину од 100 хектара просторије, обраслу шумом коју је уживало од памтивека па све до пре 5 — 6 година. Од пре 5—6 година, државаа власт, у лицу окр. шумара и његових млађих, почела је забрањиватп пашу сеооке стоке на овој утрини, налазећи, да она улази у саотав Државне шуме Б — це. Прогив оваких иоступака влаоти, оељани су ое жалили вишим властима, износећи, како је право љихово давнашње и како и порез пла-

ћају, али од тих жалаба није било никакве кориоти, јер се чак и Министарство народне привреде изјаснидо, како ова утрпна улази у област државне шуме, наодањајући ту своју изјаву на аогрешно уверење, да у ослобођеним крајевима појединци, па ни ошптине и села, нпсу могли имати шуме као својину, него да је то све било државно, па да и сада припада држави, докле год се то не би друкчије одредило од отране номисије, која би, по закону о шумама имада да обележи државну својину. Како је за сељане животно питање: хоће ли уживати ову утрину или пе, то су се решили, да путем парнице, коју би повели протнв државе, траже ираво уживања ове утрине и повраћај у својину оеоску. За овако велику парницу, где вредноот премаша 20000 динара, треба много таксе, што би оељани и поднели, али како ниоу оигурни у успех, а и само вођење парнице коштало би их невероватно окупо, то сам ја узео на оебе дужност, да умолим уредпишто за упут : да ли треба повесги парницу против државе, и коме би у томе случају требало дати тужбу; управо ко застуиа државу у њеним приватно-нравним нооловима, или има каква излаза да се до утрине дође без парнице 9 . На ово питање одговарамо : Уредништво је, отварајући рубрику <( Ноуке и обавештења", ставило оеби у задатак, да даје одговоре само на она нитања, која нису лична него иачелна, и где саме влаоти траже објашњење нејаопих законских прописа, да не би повредиле права појединаца. Према томе, уредништво би имало разлогп., да иа предње питање н не одговара, иошто се оно тиче само једнога села, дакде једие прнватно-правне и моралне личности. Како је, уз то, у питању још и један чисто Државни пнтерес, онда би била чак и дузкност уредника, да преко овога питања пређе ћутке. Али, како је свију јавних посленика, на и јавних гласила дужност, да саветују свакога, да се клони безуспешних парница, које, на крају крајева, доносе само штете, то је и уреднинггво прешло преко горњих обзира, и изнеће своје погледе па ствар о којој је реч. Дакле: По законима, који оу важили у Турској, кад је Србија заузела ослобођене покрајине, планине и сва адеста обрасла шумом, биле су државна својина, сем приватннх забрапа, који су подигнути на земљишту, које је било неоспорна својина поједипаца. Наолањајући ое на овај правни поредак, који је до ослобођења поотојао у Турској, наша је држава, доносећи закон о уређењу аграрних одношаја у ослобођеним крајевима усвојила горње начело, и провела га кроз овај закон, ненризнавајући никоме својину шуме. Доносећи, доцније, закон о шумама, она је за ослобођене крајеве задржала старо сташе, створено законом о уређењу аграрних одношаја, и по томе, сваки спор са њоме бно би безуопешан, па зато не треба да га води ни село Ц...нац, јер ће се само изложити огромним трошковима. Како је, међутим, та утрина — шума, потребна селу, оно нека моли Министарство да му је изда под закуп. Да не би, опет, подносило пореске терете, нека се обрати пореским властима за ослобо-