Полицијски гласник

СТРАНА 232

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 30 и 31

ИНДИВИДУАЛНИ И КОЛЕКТИВНИ ПРЕСТУПИ I НОВИ ПОГхЛЕД ИА ИНДИВИДУА,ЛНЕ И Ј^О<ЛЕ^ТИВНЕ ПРЕСТУПЕ

Ма како да су страшнн индивидуални преступи, још се као страшнији показују колективни преступи. Дуго време, а може се рећи до нашнх дана, престунн су сматрани н у политицп и у праву, па п у религији као нешто искл>учиво личио ; сам појам о колективном преступу као да се био изгубио, или боље рећи као да је био угушен код крнминалчста. Кад су преступи, које је извршпла група завереиика или чета разбојника невољно наводили да се призна да поетоје преступи, који су исвршени колективно, то су тај криминалии задатак обично разрешавали тим што су их разбијали иа лпчне нреступе, од којих су се они показивали као сума. Али од оног доба од куко су социолози и психолози почелн да се занимају изучавањем особина гомила и њеном психологијом, егоцентричка., (да се изразимо модерном речи) илузија морала се је разбити. Тешкоћа — вели Тард — један од оних иаучиика, који су највише допринели изучавању и разумевању гомиле, није у томе да се нађу колективни преступи, него у томе да се наћу такви преступи у којима никако не би суделовала средина, друштво. А то је до таквог ступња да се човек мол;е упитати : доиста, постојилп иотпуно у стварности индивидуални преступ, што је налик на оно. кад су се људи питали: постојели генијални производи, који не би били колективни производи. Негледајући на све то ипак се може сматрати да је индивидуални преступ, као и сваке радње у опште, оно пгго је извршено од једног лица, силом неодређених удаљених и тамних уплива са стране, који се не могу ухватити и размрсити, а епитет, колективна радња може се усвојити за оне радње, које се извршују при непосредном суделовању одређеног и тачног броја другова. Без сумње у таквом смислу геније се јавља претеншо индивидуалан. Докле тако — чудиовата ствар! — У исто време кад се моралносг у колективним радњама може јављаги у обе супротне крајности: као крајна престуиност а по некад крајни херојизам, — то не бива у интелектуалном односу, и ако гомила може да се спуоти до такве дубине безумља или глуиости, која је непозната личности, узетој засебно, за то је гомила неспособна да се узвиси до творевина вишега ума и творачке Фантазије. Гомила може у наравственом поретку да падне врло ниско или да се псдигне врло високо; али у умном односу она може само падати врло ниско. Ако и бивају колективни злочини, за које је поједини човек неспособан, као што су убиства и грабежи од наоружаних разбојника, септембарски дани епидемија иродавања итд. то бива VI колективии хероизам, кад се личност човека узвишава над собом, легендарни атаци кирасира, патриотски устанци , епидемија мучеништва, ноћ 4 августа итд. Али мо-

жемо ли ми ставити једно противу другог колективно безумл,е и идиотизам с једне, и колективне генијалие радње с друге стране? Не. Од чега то зависи? Због чега су велики појави ума отказани друштвеним групама, док им је достуиан велики и моћни развитак воље, па и саме врлине? То је због тога што је и најхеројскији добродетељни поступак сам по себи врло прост, и одлшсује се од обичних моралних радњи само ступњем ; ме1)у тпм сила уједињена, каква бива у људским скуповима, где се осећања и мпшљења брзо развијају п снаже, и услед додира добијају крајњи ступањ развитка — претежно гони људе на крајности. А производ генија или талента увек је сложенији, и разликује се по суштшш а не само по ступњу од просрчне снаге ума: Ту се више не ради само о томе да би се нешто како било појмило или смислило, слажући се с извесним Фактима, него о томе да се из извесних појмова и позчатих врста и облика створе ново кембинације. Међу тим на први поглед изгледало би, да су десет, сто, хил>ада глава, скупљених заједно, способније, него једиа глава, да обухвате све стране каквог сложе ног питања, али то је илузија, и то илузија, која је тако исто постојана, као и дубока. У свима временпма народи, наивно проникнути том предрасудом, очекивали су у тегаким п мутним данима олакшања својих јада и невоља од религиозних или политичких зборова. У средњем веку сабори у новије време парламенти — то је општи лек, који траже намучене масе народа. ГТразноверица суда заклетих потекла је из такве заблуде, која увек поново васкрсава. У ствари ле просте скупови лица, него пре кораорације , као неки духовни редови, или ведике групе, грађанске или војне, помагали су по некад и народннм невољама; а и то треба напоменути, да при својој корпоративној ®орми, колективне су групе неспособне да стварају нешто ново. То је исто потребно рећи и за друштвени механизам, ма како он био савршен, где су личности урегистроване и спојене међу сооом као делови машине. Помислите сад је ли могућно да се такав механизам упореди по сложености и по еластичности са можданим апаратом, том несравњеном војском неједнаких ћелијп, коју сваки од нас носи у својој глави ? По томе све донде, док дооро и лепо створени мозак буде, по својој брзој и тачној радњи, по тренутном обухватању и изради различних елемената, по тесној солидарности својих безбројних агената, — надмашао најбоље организовани парламенат, све дотле биће сасвим узалудна сгвар, ма да а рпоп , вероватна и оправдана, рачунати више на устанке и бупе или на саветодавне скупштине, него па једнога човека, ради тога да се земља извуче из беде. И доиста увек кад год народ преживљује један од тих периода, кад су му потребна не само одушевљења, него велике особине ума, онда лично истицање постаје неизбежно, било у Форми републикапској или монархикчној или парламентарној. Често се чују протести против те потребе, којој узалуд траже узрок: може бити да је узрок скривен у горе поменутпм схватањима. Они могу тако исто помоћи да се

одреди у чему лежи одговорност вођа што се тича тих радњи, које извршују групе које они упућују. Скуп или ас.оцијација гомила или секта нема других идеја осим оних, које им се дају и кажу; и те идеје ти упути, више или мање разумни, на смер који се жели постићи, на срества, која ради тога треба пустити у радњу, ма колико они били пресађивани из мозга једног човека у мозак гомиле, остају опет једни исти, према томе суфлер одговара за непосредне последице. Али осећање, везано с идејом, и које се заједно с њом шири, не остаје једно исто; оно ширећи ее, увећава се као у математичкој прогресији; и оно што је била умереиа жеља или колебљиво мишљење код аутора идеје, која је пуштена у обрт, то код првог оног који износи какво било подозрење против извесне категорије грађана, преобраћа се брзо у страсно убеђење, завист и Фанатизам у маси. Сила осећања, која иокреће масу и која је иаводи до последних крајности како у добру, тако и у злу, јавља се, према томе, као њено сонствено дело, као резултат узајамног узбуђења свих тих душа, које долазе удодир; те би било исто тако неправедно приписивати вођи све преступе, на које окреће гомилу њено убеђење, као што би било неправедно приписивати искључиво њему заслугу великих дела патриотског ослобођења, преданости општој ствари, — које је створило убеђење гомиле. II. С умне тачке гледишта, као и с других, треба утврдити значајму разлику међу разним Формама друштвених група. Ми нећемо узимати у обзир оне којп стоје у простом материјалном удружењу. Лзуди који пролазе улицом, путници, скупљени па и збијени на пароброду, или у вагону, око стола, ћутећи или неводећи општи разговор, груписани су физички , али не социјално. То се може казати по сељацима, који су се скупили на вашару, дотле, док се они ограничавају на то, да закључују један с другим погодбе, и гледају поједине, ма и сличне послове, без икакве кооперације у једној опшгој ствари. Али нека експлодира динамит на улици, или нека броду претн бродолом, нека воз изиђе из шина, нека се пожар појави у гостионици, — одмах ће све те личности постати другови, који раде у једном оиштем смеру, под упливом једног општег осећања. Тада се јавл,а нрви. ступањ асоцијације, коју ми зовемо гомила. Кроз цео ред прелазних ступања, ми прелазимо од тога зачетног агрегата, прелазног, и аморорног, до оне организоване, постојане и правилне гомиле, у којој већ постоји јерархија, и која се може назвати кораорација у широком смислу те речи. Као најмоћнији израз религиозне корпорације јавља се манастир; а светске кориорације — војска или радиоиица. А као најопширнији израз и једне и друге служи црква или држава Савремени народ, тежи поново да пређе у велику, сложну гомилу, којом више, мање управљају националне или месне вође. Али потреба јерархијскога поретка тако је велика у тим раширеним друштвима, да у колико се она демократишу, она су принуђена да све више снаже, усавршавају и шпре ту битно јерар-