Полицијски гласник

СТРАНА 236

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 30 и 31

Једнога дана он ми је опет нашао посао за В... где је била паљевина, јер је тамо најтеже отићи. Тамо сам морао и ноћити у кући једнога Арнаутина. Нешто из љубопитства а нешто да нрекратим време, ја сам са домаћином започињао разне разговоре, па случајно дођосм^ и на паљевину куће изгорелог Велије. Несрећа рекох ја. „Несрећа, несрећа и лоша работа" рече домаћин, »Тако да изгуби главу човек од својега друга да Бог сачува". Ја нисам схватио значај ових домаћинових речи. Рачунао сам да он ту помишља на непажњу Ајшину или што слично, на га упитам : колико је још дана живела Ајша? »Каква Ајша, господине, каквасмрт?! Гидија је то. Преварила цело селе па и тебе и доктора. Она упалила кућу те изгорео човек, а она се преселила у кошару и намазала медом, па доктор умракуније ни видео, шта је него улепио руке медом па мислио да се го скида кожа са лица од изгоретине. »Побегла је у Турску после два дана са оним нитковом, који је паљевииу и извршио, и сада са отуда смеје целом селу. Срамота, срамота голема за читаво село (( . Мени се окрете соба кад ово чух. Онако аљкав, како га је Бог створио, доктор је те особине поеносио и на службу. и све ствари узимао олако. Тако је олако морао узети и преглед Ајшг, а ја стајао у уверењу да је он то најсавесније извршио те тако нисам ни могао дођи на мисао, да је паљевина намерно учињена. Како би цвла ствар пошла другим путем да је он савесно прегледао Ајшу, и да ме није обмануо да је она на самртном ропцу, јер би је ја иначе морао испитивати о начину паљевине и тако сазнати право стање ствари!! Видећи да ја ћутим, домаћин лродужи: „Такс је, тако господине. Резил за село, велики резил, али сад не треба седети скрштених руку к . »Њу морамо добавити овамо, па да је уморимо најгором смрћу«. Морамо понових ја, и већ сам кројио план у глави који сам после и остварио. Она је прешла натраг у Србијч - , ухваћена је признала кривицу и правда је задовољена, али ја сам се увек сећао како једна рђаво схваћена дужност може да науди правди. Од тада никад нисам више ништа версвао ономе доктору, па и другима.

ДРУШТВО ЗЛОЧИНАДА из мемоара М. Горона _4 (Свршетак) Но пре но што сам могао да узмем моје агенте на привидно саслушање, да би од њих што ближе докучио, Пиле, са оном код злочинаца често наступајућом сујетом, отвори своје срце. У осталом код њега не беше још све добро изумрло и изгледаше да се лоз мојих невино осуђених агената

већ приближаваше, јер он примети, да његови другови само опадају ове невине. „Само нас тројица« рече Пиле »дело смо припремили и извршили. Рибо и Шантрукс су стару убили, а ја сам чувао стражу®. Кад сам извео Рибоа и Жантрукса, наравно да одмах почеше грдити своје другове; али њихово противљење беше кратко. Затим се они обојица препираху, ко је ол њих двојице стару вратарку убио. „Ја сам старицу само за гушу ухватио, к рече Рибо, „и поставио је на наслоњачу; кад она викну, позвах Жантрукса, који је већ визитирао Фиоке. Он узе један нож и убоде је пре но што сам га могао у томе спречити". Напротив објашњаваше Жантрукс: »То је сасвим лаж, ја је нисам хтео убити. Ја сам јој само држао нож под брадом, како ми је Рибо наредио и старица се сама на нож набола. У осталом Пиле је целу ову ствар приредио, јер је он знао да је вратарка кирију примила." »Ја сам вам дао прилику за крађу," одговорц Пиле, „али ја никако не хтедох убити стару вратарку." Пиле бејаше син једног млекаџије, који је свој еспап испод капије у поменутом кварту држао, и који је од неколико година лиФеровао млеко старој вратарки Кун. Младић јој често доносаше млеко и бејаше приметио да. је сама живела. Сад је већ било јасно колико је који имао удела у убиству, и било је излишно, да моје агенте још даље држим у затвору. С тога их позвах и рекох им оштрим тоном, да су овај ред имали срећу. јер су кривци признали кривицу, него да се поправе и да се посвете каквом ч.чсном послу, да не би још који пут пали у руке полиције. Моји агенти, који се једва уздржаше од смеја, одиграше комедију изредно до краја. Потресени загрлише сва три зликовца из улице Бонапарте, и срдачно им благодарише што су часно истину признали, само да не би невини другови и даље у затвору лежали. Затим благодарише и мени са дивно одиграном невештином и напустише мој биро. Они ме очекиваху у суседној соби где су ми цео догађај испричали и дадох им зато пристојну награду. Они су потиуно живели на зликовачком терену, јер у Паризу постоје још, на прагу двадесетога столећа, неколико варошких крајева и крчми, у којима станују само зликовци по занату. Тамо долажаху вође зликовачке да би врбовали лопове и убице, кад им је било потребно, да увећају персонал какве дружине. Тамо се само лоповски језик говори, а са зликовцима, који се нарочито одликују у злочинству, поступају са великим поштовањем. Ја сам лично познавао још пре неколико месеци једну тако звану трговину, где су лопови пред очима сопственика делили свој плен. Посетивши крчму у којој долажаху лопови, моји су агенти направили познаиство са Рибоом и Жантруксом. Пошто су били из јужне Фраицуске и сачували тамошњи нагласак, то су се могли издавати за чувене лопове из Бордокса и да причају, да су за то дошли у Париз да би што па-

зарили за време изложбе. Они потпуно владаху лоповским језиком и бејаху као и сви јужни Французи велиае хвалише. Пиле буде одмах толико усхићен овим одличним зликовцима са југа, да му је наклоност дотле отишла, да је признао све, само да не буду невини у аФери умешани. Кад су моји агенти све дознали, што им је било потребно, известише помоћу полицијског индикатора најближу полицију, те је тако цело друштво ухапгаено. Жандари, који су хапшење извршили, нису имали ни појма, да се усред тог друштва налазе п два моја најбоља агента. Оба ова ваљана човека, којима је годишња плата износила две хиљаде и сто динара, за време од једне недеље, живљаху у сред зликовачког света, спавали су у најбеднијим просторијама и јели у најхрђавијим крчмама, а при том су добро знали, да би им при најмањој сумњи полетеле стотине ножева, да их у парчад разнесу. Свршетак ислеђења бејагне већлак. Убице су признале, остало је још само да се нађу украђени предмети. Јатак, кога су у осталом поротници ослободили, означио је јувелира коме је продао жргвин сахат и ланац. Одох с тога јувелиру, који је држао један изванредан дућан. Прими ме један врло гачан трговац, који ми је без икакве тешкоће дозволио да прегледам његове трговачке књиге тако, да сам могао тачио да одредим дан кад су накити продати. Али кад сам га папослетку позвао да ми ове предмете изда, захтеваше накнаду, коју је за те предмете платио. Ја стајах у чуду, јер такав ми захтев не беше никад у таквим приликама управљен и понудих му један реверс у коме приметих, да ће накнаду у новцу добити, ако се то законом одреди. »То се мене ништа не тиче," рече јувелир; »ја тражим одмах мој новац, или ствари не дам. (< И покрај све моје енергије у службеним пословима остах тога дана добре воље и објашњавах трговцу, да он мора да следује судском захтеву. »Ма.... марим ја много за тај суд" одговори он; »еспап мој ја дајем само за готов новац <с Ну сад сам био приморан, да агенте, који ме пратише пошљем за два жандарма, који су морали трговца одвести у једна кола. Он се одупираше са највећом силом и моји су агенти имали муке, да га савладају; а у исто време ја узех на чување сахат и ланац. Његова жена и његова ћерка ударише у плач, и преклињаху ме, да не хапсим човека, који се изјаснио да не мари за суд. Осим тога, кад се то приметило, беху се још многи људи скупили око дућана и пошто је јувелир добро извукао, мољаху ме са свију страна, да му опростим што се усудио, да вређа званичну личност у вршењу своје дужности. Нисам тако тврдог срца, те напослетку попустих, да човека ослободим, али му наредих, да сутра дан дође код мене на саслушање. — Овај случај доказује, са каквом се тешкоћом мора полицајац да бори, кад хоће да потчуно испуњава своју дужност, а да се при том не покаже нечовечан. Суд има права да одузме крађене ствари свуда где се год нађу и кад би се