Полицијски гласник

ВРОЈ 30 и 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

<** СТРАНА 235

Кад вам кажем узроке, зашто са двојицом својих старешина нисам добро стојао, мораћете и сами признати, да је потенсе бити у доброме расположењу код старијих. Н. пр. у једноме срезу старешина ми је био човек старијих година, који је, заборављајућп па своје године, узео врло младу жену, те је због ље морао излазити сваке вечери на пиво, како се то код нас каже. Како је у месту била једна једина механа, то сам се, наравно, и ја увек ту налазио. Пагнан учтивошћу и дужношћу према старијему, ја сам увек прилазио столу капетановом, где се зацочињао разговор прво о времену, па онда о приликама у месту, док се не дође до оговарања. Ову врсту разговора капетан је нарочиго волео и одржавао, само да се избегну он1, за њега глупи разговори о романима и приповеткама, којима се г-ђа капетаница рад> забављала. :Сао учитељица, она је ирилично позиаваланашулепу књижевност и одушевљавала се Јжшићевим песмама и причама. л ?рпско чобанче" цеиила је изнад свега, и тап често понављала је онај дијалог нзмођг Иигите (Стеве) и Жуже: »О Жужо, Шужс у твојим плавим очима гледам звездано !ебо завичаја мога" итд. Она је ово чинилг са толпко топлине, толИко осећаја, да самја много пута зажалио, што нисам Пишта. Кашгану се све ово није допадало. Кад на свом силином своје топле душе и осећај. хоће да престави неку ствар, он би тек нг^рштено приметио : „остави море Зорка, ре^ ће сељаци да си била актерка." Њу ов порази до дна душе. Порумени и ућути, ажо усана јој заигра један тужан дирљив осејак. Не зна» зашто, али ја сам се бунио против овк погрешних погледа капетанових, те с,-) заједно са капетаницом покушавали Дсга уверимо, како је наш разговор бољи ( онога, што га он започиње, али се све тсрвршавало тиме, што би он впкнуо: »Зор^ хајдемо кући, а ви господине сутра р!о на пут тамо и тамо, ио предмету, кој^ћу вам ноћас послати.« Редовно та<- ј а сам илаћао ове разговоре одласком ^рез и попреким погледима капетановим. Покушавао да се клоним њиховог друштва, али та, це бих могао наћи одбране од прекор Ш то ми их је чинила госпођа канетанп,. И цела се ствс завршила тиме, што је каиетан тражио ме иреместе „јер је место мало, те би ј К ао млад човек, довео у питање своју чђ ВНИЧК у исправност." Начелник окруж! цревео је овај нредлог на српскИ, и п 1Т0 ј е био пашеног капетанов, тражио ј> е будем премештен. У другом, опет (.3^ капетан је био човек четрдесетих го^ 1а . а ли неким чудним случајем остао 'жењеи. Ако гоме ие буде узрок његова Од атна сиољашност, оида не бих умео да к ем цраве узроке. Ту у месту где је К; ела риј а , била је учитељица млада и леп-_ц а ][,

Шива као веверица, она је привлачила погледе свију младих људи. па чак и нашега капетана. Колико год је могао и умео, он сз старао да госпођици искаже своје осећаје, али она је то некако увек избегла, оставлаајући га, да се враћа кући поражен. Чак није ни крила да каже, како јој нравн задовољство, кад му чак и мало непажљиво покаже нут. Са мном је, међутим, радо говорила. По читаве сате седели смо ми под лппом у њеној авлији и разговарали, ако ћете право да иризнам, баш о капетану. Она ми је до ситница причала све што би јој он рекао, ама све, и слатко се смејала његовим будалаштинама. Док смо ми овако седели, њега је узимао бес у кући. По стотину пута погледао би кроз прозор у авлију на нас, а седео је преко пута од учитељице, бацајући гневне погледе и на њу и на мене. Стање ово трајало је скоро два месеца, и за све то време, истина, капетан ми није отворено изјављивао своје незадовољство, али се оно могло изводити из многих н.егових поступака у служби. Једнога дана свратила беше учитељица код мене у канцеларнју. Спремала се, да носле подне нутује у суседну варош где је приређиван неки концерат, па свратила да прими плату, јер сам ја бпо депозитар. Чим је она отишла, ушао је код мене капетан. Узбуђен, наљућеи он место сваког увода рече : »господине К... ко је овде старији?« Изненађен оваквим питањем, ја му рекох да је он, и да то у опште никад није ни довођено у питање. „Јест ја сам старији, али публику, која долази овде видим примате ви." И ако сам се сећао шта овим хоће да каже, ја се ипак чнњах да не знам, па га замолих да ми каже случај. „Случај, случај, шта хоћете тиме? Па ето сада је била код вас госпођица Н., шта ће она ту? л Проста, врло проста ствар рекох му дошла је те нримила гтлату. Разоружап овим одговором, он је љутито отишао из моје канцеларије, али од тога тренутка ја сам био иредмет његових сталних насргаја. Да би ме одстранио од учитељнце, иочео је да ме јури у срез. Није било даиа, кад нисам јурио из општине у онштину, но највећој врућини и припеци. Изломљен јахањем по рђавом путу и гудурама, ја сам једва чекао мрак да легнем ради одмора. Капетан се брижљиво сгарао, да ми за сутра створи нов пут, а то је лако могао чинити у Јабланици, где су убиства била иосве дневиа. Све те наредбе слао ми је ио иандуру. Једне вечери таман сам легао да спавам, а неко јако закуца у врата. Питам из кревета ко је, и чух глас пандура .1 опице: „наредба од госнодина каиетана." Како сутра дан беше народни празннк, ја помислих да је каква наредба за цркву

и рекох: хвала Богу, бар ћу се сутра одморати. Али како сам морао болно јаукнути кад прочитах наредбу, да сутра рано идем у село В. на самој турској граиици, где је упаљена кућа једнога Арнаутина и он изгорео, а жена му опечена, да ће једва остати жива. те да учиним полициски увиђај. Приметио сам, да је општински извештај од пре два дана, и да је капетан намерно удешавао, да ме на пут пошл.е баш на сам дан празннка, како у вече о забави ја ие би био у месту, те да учитељица силом буде упућена на његово другптво. Проклињао сам и њу и час кад је дошла, па легао да сутра пораним на пут. Сутра дан сам путовао дуго и заморно. Са мном је путовао и срески лекар, који је због мене требао да понесе све тегобе, што их један овакав пут доноси, под изговором да укаже помоћ опеченој Арнаутки. Доктор је био један добар човек, онако добар, како може бити један добро васпитан Шваба. Аљкав и немаран по природи, он је све ствари примао равнодушно, па и овај пут. Њега није ни мало дирало то, што не ће о забави бити у месту, већ је скоро целим иутем певао ону нашу лепу песму: „Гором језде кићени оватови, Гором језде гора одјекује." Наравно, он је рђаво знао срнски језик, па је чинио такве грешке, да сам се поред свију невоља слатко смејао са њим. Кад смо стигли на место паљевине беше већ превалило подне. Читав 'ред стаја изгорео је и стајаше само згариште. На средини авлије били су остатци изгорелога Велије Арнаутина, а у дну авлије у једној кошари, рекоше лежи опечена Арнаутка. Ја сам одмах ириступио извиђају, а лекара упутио да укаже лекарску потребну помоћ Ајши, како је, рекоше, име Арнаутки. Тек што сам ја почео радити, а доктор се врати тражећи воде да опере руке. „Ништа, рече, од оне грешнице, сва је испечена. Ево све јој се скида кожа с лица и руку. Дао сам потребне лекове да је мажу, али ће до сутра свршити, јер је већ у самртном ропцу и занемила." Ужаснут овим страховитим догађајем, где је један живот угашен у највећим мукама, а други је на прагу да се угаси, ја сам журио да свршим посао што пре, иа да бежим од овога дирљивог призора, примајући уверавање свију, да је паљевина, случајна, нарочито кад Ајша по уверавању лекара, не може ништа да каже. Чекајући на мене, доктор је звиждукао опет ону несму: „гором језде«. После једнога посног ручка ми смо се вратили раније, да се дочепамо за видела оближње мехаие где се може преноћити... Од овога догађаја прогпла су два месеца. Мој положај бивао је све тежи. У коликО је учитељица била љубазнија према меии а заузимала одлучнији положај према капетану у толико је он ирема мени бивао гори.