Полицијски гласник

СТРАНА 234

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 30 и 31

зали, тражити доказе за то да су л.уди еп дгог у гомили рђавији, него еп Ае1аИ? тако је, ма да се то оспорава. Доиста нико од сељака из ГогФе, који су спалили на спорој ватри г. де Моне, нико од париских бунтовника, који су утопили агента Вичентини, — не би био способан појединце не само да изврти, него и да пожели такав гнусан злочин. Ввћина учасника у септембарским убиствима нису били никако рђави људи. Разуздана гомила, и кад би се њена већина састојала из интелигентних људи, увек испољава нешто лудачко, а заједно с тим зверско лудачко по својим брзим прелазима од гнева ка церекању, зверско својом суровошћу. Опа је и плашљива, и кад би се састојала из људи средње храбрости. Ако се противник с њом^ бори и њега оборе, онда је свршено све. Развући ногама онога који лежи, такво је задовољство, које она себи никад не одриче. Ево неколико примера њене ћудљивости. Жен наводи Факат о револуционарној једној чети, која се спрема да убије неког лажног трговца, али на један иут због нечега заустави се, и доведе га да гшје и да игра заједно с њом около дрвета слободе, о које су, на минут пре тога, хтели да га обесе. Те су се исте црте испол>авале и за време комуне. Последње недеље довели су заробгене у Версаљ, где их је опколила гомила. У броју заробљених — говори Лудвик Халеви — бича је и једна женска млада, доста лепа, са везаним остраг рукама, огрнута у ОФицирски шињел, са распуштеном косом, Гомила повиче: Пуковниковица, Пуковниковица! Забацивши високо главу та је жепска одговарала на те узвике изазивајућим осмехом. Тада се са свих страна подиже вика: — Смрт њој! Смрт њој!.. Стари господии виче: — Не треба бити суров, та то је жена! Гнев гомиле с места се преноси на старога господина. Њега опкољавају, то је комунар. То је подстрекач. Њему прети озбиљна опасност, али од једанпут се зачује весели, смешни глас париског гамена. — Не треба тога вређати! то је љубавник те госпође! И тада на једанпут сви почну да се церекају. Он је спасен. Гомила је у тренутку прешла од најозбиљнијега гнева на највећу веселост«. Све је у тој причи значајно од почегка до краја, говори Тард, и може човек бити уверен, пошто је ту реч о Французима, да би сваки од њих, узет појединце, гледајући лепу амазонку, само изражавао своју радост због ње. У заједничком друштву они су осећали само разјареност; њих је дирнула увреда, нанесена таквим смелим изазивањем њиховог колективног самољубља, које је сто пута осетљивије него самољубље свакога иоједивце. Увређено самољубље у народа — говори г-ђа де Стал у својим СопбМбгаИопа виг 1а Шх>о1иНоп ['гапдаГзе не личи на наша иролазна осећања! За то треба казнити садрћу. Врло нраво; али у ствари увреде, нанесене самол>убљу, доводе до такве прекомерности не поједина лица из простог народа, него масе народа. И шта више не само њих него и сваки скуп, па ма и образованих и добро васпитаних људи. И најпарламентарнији збор на свету, увређен од беседника, показује ло неки пут пример ванредне увредљивости.

До којега ступња гомила, и у опште скупови љуски, ако нису организовани и дисциплинисани, јесу лаковернији, суровијн. него већина елемената који их саотављају, тешко је и преставиги себи. Али за доказе не треба ићи далеко. У октобру 1892. експлозије динамита терорисале су Париз: изгледало је да ничега нема важнијега и пречега, него заштитиги се од те неирекидне опасности, и такве у самој ствари велике опасности. Али после тога кад су тим поводом оборили министарство, и вотирали нов закон о штампи, букпула је панамска афера. И одмах од првих гренутака, пре него што је се могла предвидети озбиљност ствари које су се спремале, јучерашњи страх био је заборављен, ма да је опасност остала иста, и радозналост, друштвена добра жеља, која је се пробудила много раније од друштвене срџбе, са свим су растерали страх. 'Гакав је колективни ум : слике пролазе у њему без икакве везе, без реда као у мозгу човека који спава или хипнотисаног човека, и свака за себе заузима целу пажњу. Међутим већина индивидуалних умова, из којих је састављен колективни ум, и који доприносе стварању јавног мишљења, способни су за логичко мишљење. Да наведемо још један прнмер, узет из мемоара Жискеа, преФекта полиције у Луј-Филипу. У аирилу 1832 године у Паризу, кад је највише беснила колерна епидемија, ширени су и иропагандисани по целом Паризу, брзо као муња, гласови који су приписивали отрову све појаве епидемије; осетљиви људи веровали су у тим тренутцима да људи трују храну, воду, вино и друге напитке... За неколико тренутака скупљени су огромни зборови на кејовима, на Гревској пијаци, и другим местима, и никад још, може бити, нису видели уПаризу, тако страшну миожинуљуди, који су долазили до лудила при помисли да њих трују, тражећи свуда творце тих привидних преступа...« То је било говори Тард, просто колективно лудило гоњења. »Сваки који је носио боцу, или какав пакет, побуђивао је подозрење; проста ситница. постајала је основ подозрења у очима ге залуделе гомиле. Жиске је сам обишао те гомиле мангупа и говорио је да ништа не може толико учиниги утисак непријатности као њихова спољашност, и ужаса као њихово глуво роптање... Ти безумници лако су иостајали убице. Један млад човек, који је служио у министарству унутрашњих послова, био је убијен у улици Сен-Дени из простог подозрења да је он сипао отров у чаше с вином у једној крчми Четири убиства извршена су пз истих узрока. Такви су се призори дешавали и у улицн Вожизур, и у предграђу Сент-Антоан. Ту су два неопрезна човека бегали гоњени од хиљадама безумника, који су их окривљавали за то што су давали деци отровне колаче. Оба та човека побегну у једну кућу, али су њу за један минут опколили ти безумници и нишга не би могло уздржати ту гомилу од убисгва тих људи да полицијском комесару није пала на памет срећна мисао да једу тај колач нред очима гомиле. Захваљујући таквој досетљивости беснило се заменило смехом. 'Гаквим безумљем одликовала се је гомила у свима временима; гомила свих раса и свих клима; римска

гомила, која је окривљавала хришћане за пожар Рима, или за пораз римских легиона, и која их је бацала звероЕима да их растргну ; гомила средњевековна, која је беснила против албигојаца, против Јевреја, против јеретика; гомила немачка у време реФормације; гомила Француска у доба терора, — свакад и свуд понавља се једно исто. Сви они постају »терористи од страха," као што је говорила г-ђа Ролан за Робеспјера. Али поред све иокретљивости, недоследности, поред свега одсуства традиције код гомиле, она је ипак предана рутини, и тиме се разликује од корпорације, које се и придржавају традиције, а уједно су и прогресивне. Дух подраадавања испољава се у тако јаком ступњу код гомиле, да је нису узалуд иазвали панурговим ставом. Па и позоришпа публика, која би, рекао би човек, требала да буде, нешто развијена од просте жучне гомиле, одликује се таквом истом рутином и подражавањем. Њене ћуди тако је исто тешко предвидети, као и изменпти навике. Прво, начини изражазања, одобравања или иеодобравања увек суједни исти : пљескања и иљескања и звиждања. Друго, што је она навикла да гледа на позорници, то јој и дајте ма како то рђаво било, а оно, што она није навикла да види, ризично је давати јој. И при том треба приметити да је позоришна иублика, публика која седи, то јест у пола само гомила. Ирва гомила то је она, у којој узајамна елекгролнзација достиже виши ступањ енергије и брзине — то је гомила на ногама, или у ходу. Сеоти, вели Тард, то већ даје могућности до извесног ступња усамити се и концентрисати се у самом себи.

Слике из Јабланице Пише Д. С. К.

III. Паљевина И ако су ме другови убрајали у умешне људе, који се сваком јаду довију и досете, само да се кроз овај свет про^е са што мање незгода, ипак, искрено признајем, да сам у једној ствари био јако неумешан. Ето, ја никад нисам могео успети, да ме каиетан заволе, као што сам то гледао код других мојих колега. А ова наклоност, верујте, тако је потребна, да долази у ред првих погодаба, гшд којнма се један срески писар у опште може и одржати у служби. Почне ли канетан да понреко гледа на њега, онда он лично подноси силне терете, а после, у колико се сукоб иојачава, трии и служба, докле једпога дана иисар не плати то све ја губитром службе, ја премештајем у који други крај Србије. Признајем, да сам и поред свега настојавања, да сам у добрим одношајима са старешинама, увек био далеко од тога. И што је чудновато, нису увек били асти узроцп, који су изазивали мржњу против мене, те се, тако, нисам у М ео да иађем, кад ме баце у који други С р ез .