Полицијски гласник

СТРАНА 248

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32

не може опирати својим побудама или апетитима. Његови се нервни центри брзо троше, и, према томе, он је неспособан за правилно, трајно, методично напрезање. „Та три психолошка услова морају водити паразитизму, то јест нреступу; од неосетљивости он је потпуно равнодушан према непријатностима и патњама, које он причињава ближњем свом; слаба способност уздржавања смета му да контролише своје жеље, и да их задовдљава само према законима и обичајима своје средине; брзо трошење његових нервних ценгара јавља се безусловно као препона за сваки трајан рад, који је једино срество да се законитим путем добију срества за задовољење својих потреба. Кад је први покушај паразитизма показао дегенеранту колико је паразигизам лакши и пријатнији, него напрезање ради узајамне размене, он се брзо на то навикава, и постаје на тај начин проФесионални преступник. „Није само човек који има привилегију да од аутономног радника постане паразит. Ми налазимо паразите и у животињском царству. Има пчела које почну живети као чисте раднице. Али се деси да оне наиђу на путу кошнице с медом и оне одмах почну да га грабе. Од тога тренутка оне су изгубљене за частан рад и до краја живота остају лоповске разбојнице. Оне су на пракси испитале да је згодније красти него трудити се, и вивде воле оно што је лакше. У брзо оне изгубе и оруђа за рад, оне четкице на ногама, које им служе да збирају плодотворни прах у цветовима, и тада повратак поштеном раду постаје за њих немогућан. Оне су осуђене да буду преступнице. »Моја одредба преступности као паразитизма људског, довољно је гипка и широка, као што се мени чини, да би обухваггла сву разноликост и богаство појава које изучавамо. Ово даје преступности природни карактер и ставља је у опште биолошке оквире. 0 преступности може се рећи оно исто, што и о болести. Док су уображавали да је она по суштини нешто различно од здравља, дотле никако нису појимали њен карактер. Њега су појмили тек онда кад су се на послетку уверили, да су болест и здравље различни облици једне исте ствари: — живота; да једни исти закони управљају и болешћу и здрављем; да су од здравља до болести прелази тако неосетни, да је немогуће са тачношћу иоказати тачку кад се свршава једно а почиње друго. Потпуно тако исто и преступ није пешто такво, што би се могло строго ставити на супрот врлини и честитоети, или ма и само исправности, као његову оштро оцртану супротност. Непрекидни низ прелазних Форама води од часног човека до проФесионалног преступника. Зачетак преступа постоји код свих људи, али само он се не развија код свих. И код свеца и код грешника једне су исте жеље : у ирвога скромне, код другога неукротиве. Један је у толико јак што може да се опире својим жељама, а други — не. Осим тога постоје ступњи у паразитизму, као и у свима биолошким процесима, у снази животних појава, у болести, у дегенератству. У осталом ту градацију допушта и јурископзулт Формалиста, који не признаје у престуиу

биолошки карактер, — пошто он допушта деобу на преступ и иступ и одмерава казну према важности кривице. Али ми можемо поћи даље од позиаваоца закона и пратити преступ далеко иза оне границе, на којој га почиње познавати оФицијално правосуђе, и кад се може казнити. Почетци и основи паразитизма посматрају сеуживоту, који треба да назовемо нормалним. Искушење пасти у паразитизам велико је у свима случајима и на свима ступњима цивилизације, под упливом општег и неумољивог закона о мањој снази. Јак, евестан своје преваге, лако долази на то, да је лакше експлоатисати слабе, него борити се са силама нрироде. За ту борбу. у којој и јесте прави садржај и смер људског живота треба доиста трудног, непрекидног посматрања, прилаго^авања, одбране, иошто акт насиља, један пут извршен, или се понавља кроз дуге размаке времена, окружава насилника тако силним очарањем у очима слабих, и одржава их у страху, да насилнику обезбеђује све удобности госпоства, без нових губитака снаге. То чини да људи особито силни, али без осетљиљости, долазе у категорију паразита или у сваком случају даје им могућност да постану то, и да послуже као јавна и научна спона између историје свих освајања, тирана, диктатора, политичких и Финансијских терориста и криминалогије. Сви су они готови да траже од ближњега свога задовољења својих разних прохтева, без икакве узајамности; код свих њих јесте инстинкт паразитизма, и сви су они у различном ступњу преступници. Цивилизација умножава и заошграва саблазни паразитизма. и заједно с тим необично је како олакшава паразитну експлоатацију људи. У самој ствари, цивилизација је синоним поделе рада, индустријализма и развитка градова. И код часног човека јавља се тежња да преувеличава вредност онога што он даје, да, потцењује оно што он добија у размену и жели да добије више, него тачну вредност његовога рада, и да се користи неумешношћу или нуждом ближњега свога.... А кад се један пут живи не на рачун ирироде, него на рачун човека, то је прелаз од кооперације ка иаразитизму необично лак, и у почетку понизни, случајни и умерени поступно постаје окорео и дрзак а за тим обичан и насилан. »Стари су појимали ту везу Факата и нису узалуд од свога Хермеса начинипи бога трговца и лопова. Ми знамо да је трговина нрвобитно блиско се граничила са пиратством коме је на послетку постала непријатељ. Ми знамо тако исто да је сваки занат брижљиво крио своје техничке начине, да би за проФаног учинио немогућном тачну оцену вредности материјала и рада. »И од тога времена ствар се није изменила. Хермес и даље врши дужности и још више него икад."

ЖЕЛЕЗНИЧКИ ЧШР МОВЕ^ДИСТИЧ^А СТУДИЈА Герхарта Хауптмана Тил отрже капу с главе. Киша му је добро чинила и, помешана с његовим су-

1 зама, јурила низ његово лице. У његовој је глави све врило; нејасне успомене што је у сну видео, гониле су једна другу. Изгледало му је као да је ко злостављао Тобијицу и то тако ужасно да му је и сад застајало срце при помисли на то. Друге једне појаве боље се сећао. Био је видео своју покојну жену. Дошла је однекле из далека, по једној шини. Изгледала је баш болешљива, а место одела на њој су биле траље. Била је прошла поред Тилова кућерка и необазревши се на њ, па је онда — овде му је успомена била нејасна због нечега с великом муком отишла даље, па шта више и пала неколико пута. 'Гил се и даље сећао и сад је знао да је она морала побећи. Ван сваке сумње, јер иначе зашто би онако срдачно и нлашл>иво ногледала у назад и вукла се даље, мада је ноге нису више слушале. 0 ови ужасни погледи! Али је она носила са собом нешто завијено у марами, нешто млитаво, крваво, бледо, а то како је она погледала у то на доле, опоменуло га је насцене из проштости. Он .се сећао јадне жене на самрти, која је нетремице гледала у дете што га је тек родила, а које је морала оставити, гледала с изразом најдубљега бола, бескрајне муке, с оним изразом што га Тил није могао заборавити исто онако, као ни то да је имао оца и мајку. Куда је била отишла? Он то није знао. Али му ја,сно изађе пред очи: она се била одрекла њега, није га гледала, вукла се све даље и даље кроз бурну тамну ноћ. Он је зовнуо: „Мина, Мина« и од тога се пробудио. Два црвена, округла светла ока пробише кроз иомрчину као два изгубљена ока каквог исполинског чудовишта. Испред њих се кретала крвава светлост што је кишне капљице претварала у капљице крви. Као да из неба пада крвава киша. Тила обузе нека језа, а што се воз више приближавао то све већи страх; сан и стварност стопили му се у једно. Он је још непрестано видео ону жену где иде по шинама, и рука му поче претурати по торби, као да хоће да заустави бесни воз. На срећу било је већ доцкан, пред Тиловим очима већ затрептагне светлаци од светлости, и воз протутња. Све остале ноћи Тил нађе мало мира на служби. Нешто га је вукло кући. Једва је чекао да види Тобију. Било му је у души као да је од њега растављен већ неколико година. Напослетку стаде га обузимати све већа брига шга је са малишаном, и неколико га пута повуче да напусги службу. Да би убио време, Тил одлучи да прегледа своју пругу чим се сване. Са штапом у левој руци, с дугачким гвоздеиим кључем за шраФове у десној, он одмах и пође ио леђима од једне шине у прљаво сиву полусветлост. Овде онде завртео би кључем по који завртањ или ударио на коју гвоздену шипку што је везивала шине. Киша и ветар били су поиустили и између разбивених облака видело се овде онде покоје парче бледо-плавога неба. Монотони клепет ђонова по тврдоме металу, и сањиви шушањ дрвећа са кога