Полицијски гласник

СГРАНА 258

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 33 и 34

жар, а деца су била ужаснута. Али нико није пружио руку да их спасе. Они су сви изгинули ужасном смрћу; смрт их је чекала, ако она изађе из колебе, а смрт им је претила, ако она у њој остане. Мати се "бојала американских солдата више него ватре«. Ту су коментари излишни. Факти су доста речити, да се човек ужасне. А нарочито ту пропада вера у знаменити ирогрес. Није узалуд казала једна францускиња: »Р1и8 §а сћап^е е1 р1из с'ев1; 1а тете сћозе«. (Што се више мења, све више једно исто). Американски војни департаменат иије обраћао никакве пажн.е на све те Факте. Даиас је познато, да су њему стално слати рапорти оФицира о филишшској кампап.и, али је доказано и то, да су неки извештаји уништени. Како било, тек војни суд у току целе године није радио. А кад се је десило да се састане, он је скоро увек допуштао олакшавајуће ололности и шта више и признавао да су кривци невини. Многи од њих нису ни позивани пред суд. Поручник Хагедорн признаје, да је он давао заробљеницима да једу врло слана јела, и по пуна два дана није им давао да пију, мучећи их жеђу, под вреаим зрацима тропскога сунца. Али за то поручник Хагедорн није био позват нред суд, и није претрпео никакву казну. Цела ствар била је узета као један неспоразум. Поручник Хуг признаје, да је он видео покушаје, да урођенике муче водом неки американски солдати. Он то назива иокушаји. Мајор Гарднер, бивши грађански губернатор у ировинцији Табајос, износи у званичпом рапорту, да су урођеници, предани под његову управу, били мучени, стрељани и њихове куће спалЈИване, при чему су ти пожари називани американска празнична весеља. Тај рапорт мајора Гарднера био је извађен и сакривен, и секретар војног департмана Рут није никоме о томе говорио, те нико не би о њему ништа ни знао, да он није поново изнесен филипинској иследној комисији. Међу тим, мајора Гарднера назива познати и незадовољни губернатор ТаФт »одличним администратором (< и жали само што су између Гарднера и ОФицира настале несугласице... Без сумње зато, што га је савест терала, да баци више светлости на оно што се радило на Филипинима, А ево шта казује тај мајор Гарднер: — »Вођење војске, спаљивање села, пустошење, мучење урођеника водом и другим начинима, да би добили од њих извештаје, сурово поступање с урођенпцима у опште и друге такве ствари, измениле су и сасвим искорениле осећање расположења према нама и изазвале дубоку мржњу. Такво стање ствари, по мом појимању, може само посејати семе непрекидне буне иротив Уједињених Држава у будућности. Ми сваки дан гомиламо с-ве више непријатеља. Ако је већ иреко потребно прибегавати таквим начинима, то је боље поверавати их урођеницима војницима, да одговорност за њих не би иадала на народ Уједињених Држава. Да наиоменемо да мајор Гарднер не критикује и не осуђује та зверства. Оп шта впше допушга и то да опа могу бити

преко потребна; он просто из макијавелског рачуна тражи, да та зверства врше урођеници, да не би прљала америкаску заставу. Он призпаје да је за умирење филшшнских острва мучеље водом рђаво срество, али само по себи то срество њега не узбуђује. При свем том,председник Рузвелт наредио је, да се поведе најозбилшија истрага. Како је поступило војно правосуђе испуњујући вољу председника? Оно је истина предало неколико оФицира војном суду, али само Форме ради. Да узмемо на пример процес мајора Јолера. Он је предан суду окривљен што је кажњавао урођенике Самаре, без икаквог суда. Он одговара: — Под мојом командом било је педесет људи, и ја сам ишао с њима у извидиицу по унутрашњем делу Самаре. Ми смо имали великих мука. Десет од мојих људи помрли су од умора, други су полудели од врелога сунца. Ми смо истина убијали урођенике, али за то што ови нису хтели да нам кажу где можемо наћи хране." И додаје он „Ми смо били принуђени да строго поступамо с тим урођеницима. У мпогим случајнма морали смо их везивати за дрва и ирогресивно их кажњавати. А то прогресивно кажњааање било је у томе, што су им пробијали куршумима руке и ноге, један пут или два пут дневно. То је био низ лаганих мучења. Човек кога су тако рањавили, није умро од један нут, него после три четири дана. За тим мајор Јолер изјављује: — „Такво поступање било је сурово, али за нас преко потребно; у осталом издана је била наредба да никога не штедимо. Генерал Смит дао је мени инструкцију да убијамо и палимо. „Што више будете убијали и палили, говорио је он мени, тим ћу ја бити задовољнији. 11 Није требало да заробљавам, него да иустошим Самару и да је претворим у ужасну пустињу. Ја сам питао генерала Смита до којега узраста могу кажњавати. Он ми је одговорио „Све који имају више од десет година.® Ја сам предао ту наредбу мајору Портеру, говорећи му: — Није могуће претварати рат у истребљење жена, деце и стараца. а Војни суд оправдао је мајора Јолера и поручника Деја, који је служио под његовом командом. Само се један протест дигао против те пресуде: протест генерала ЧаФија (СћаГГее), који је водио Филипинску експедицију. Он признаје, да се мајор Јолер »налазио за време самарских покоља у особитим физичким и умним приликама, које у неколико скндају с њега одговорност, и да је он попустио пред наредбама генерала Смита и притиском својих војннка тек онда, кад га је болест сасвим збунила. Та околност смањује његову кривицу, алн безусловно правдање Јесте заблуда и погрешка. (< Неки американски журнали, судећи о том мишљењу геперала ЧаФија, говоре да осуђујући оФицире војске, којој је он био главни командант , он је намеравао да спасе част своје војске и своје земље, одклонивши од себе одговорност за мучења. Али други, на против, тврде да је тробало да генерал ЧаФп прикрнје еве своје официре, не искључујучи н мајора Јолера и поручника Деја. А има их и таквих, који траже да

се суди том издаЈнику херо]а и налазе да њега треба обесити за издају, или у најмању руку отаустити га из службе. Један од судија, врло уважен у Уједињеним Државама, примио је ренортера, који се је био јавно да га интервјуише, и новине су овако донеле тај разговор: Питање: Ако би се нашло, да је Јолер крив за та дела, која му приписују, би ли он био осуђен на смртну казну, и да ли би га могли стрељати? 0дговор: Не. Он није вршио убиства. Излажући урођенике строгим казнама, он је радио без личног мотива. Ту нема предумишљаја, који се јавља као основ окривљења у убиству. Најстрожија казна, на коју би га могли осудити, то је — отпустити га из војске; Питање: А генерал Смит би ли био осуђен на смрт, ако би се доказало да су истинити Факти, који му се приписују? Одговор: Не. Случај с генералом Смитом такав је а ГоНепоп као и случај с мајором Јолером и другима. Председник Рузвелт тражио је да генералу Смиту суди војни суд. Он је био ослобођен, онако исто као и мајор Јолер. ПОСШАШЕ С МЈ1АДИМ ЗЛОЧИНЦИМА 11 НАПУШТЕНОМ ДЕЦОМ

(Наставак) »§ 57. којп би имали пуних дванаесг година, али још не би навршили пуну осамнаесту, па би учинили какво кривично дело с разбором, то се имају противу истих следећа наређења нрименити : »I. Ако се дело казни смрћу или ве„читом робијом, то се онда има применити „казна од 2—15 год. робије. »2. Ако се дело казни заточењем, то „се онда има ирименити од 3—15 година »заточења. „3. Ако се дело казни робијом или дру»гом којом врстом казне, то ће се онда „одмерити иста казна од минимума до по»ловине максимума дотичне врсте. »Ако је припрећена казна робија, то се „има заменити затвором од истог трајања. »4. Ако је дело преступ или иступ, то „се, у веома лаким случајевима, може изрећи »укор. „Ни у ком случају не могу се осудити „на губитак грађанске части, или губитак „кога другог грађанског права, а такође не »могу доћи под полицијски надзор. „Казна лишења слободе има се извршити „у нарочито удешеним заводима за млада „лица." Казнимост младих злочинаца, од 12—18 г. зависи, дакле, од њихове разборитости у моменту извршења крив. дела. Овим законским наређењем хоће оно исто да се каже, што у кривичпим законнма других држава „моћ распознавања. Тумачење овога последљега нојма веома је оспорено, особито значење ове речи пемачког законодавца. Пође ли се за смислом речи, то онда закон захтева од судије,