Полицијски гласник

ВРОЈ 35 и 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 279

Пошто је кочијаш уиео ствари у чекаоиицу и вратио се, мој пријатељ му само викну »Фуж <с и ја видох како кочиЈаш стаде шибати коње, и у тренутку њих нестаде испред мојих очију. И ако нисам знао значај речи „Фуж", и ако је овакав испраћај био шаљив, ја сам ипак видео тежњу мога пратиоца, да што пре побегне са станипе. Овакав поступак, наравно. изазвао је питање: зашто је потребно било то бегство, и мени као одговор сину мисао: шта је са мојим новчаником г Кад сам гурнуо руку у шпаг, где ми је обично стојао новчаник, па њега тамо не беше, мене као да Је гром погодио. Пренеражен овим губитком, ја сам неко време стојао непомичан мислећи одмах како је било непотребно, да узимам слику свога познаника ради сећања, Јер се он већ сам постарао, да га запамтим за сва времена. Одмах сам ову крађу пријавио комесару железничке полиције, износећи му уједно, и слику свога пријатеља. Он погледа слику, па пола са осмехом пола са жаљељем рече: Јон Фуфу-Његран Прица, један од највећих варалицавлашких. »Нема ништа, господине, од ваших новаца.' Тај је већ у Русији, а не у Фокшану, како вам је казао његов друг, наравно такође какав лопов и варалица". »Изволте у комесаријат да дате тужбу, па ћемо ми радити даље пгга треба, али вам у напред велим, са врло мало изгледа на успех (( . Потписао сам један протокол, у коме је садржана преставка моја о овоме догађају, па сам отишао да вадим карту за воз, који је кроз по сата полазио за Букурешт. Наравно, да ми је и путем а и све до сада, остајало доста времена да мислим о своме сапутнику, и да га се сећам, јер ме полиција влашка није ни до сада известила, да је Јон Фуфу-Његран-Г1рица, вратио моје наполеоне, потсећајући ме тиме, уједно, како је онај грешни Турчин ипак јевтиније прошао од мене, и како сам ја скупо платио незнање језика. »Бр.«

БУНДР УЗДИСКЈА Ј^РИМИНАЛША НОВЕЛ.А ОД ^УЕаКеима Одуена. (Наставак) 2 — У зору Мона налази старог Гранде-а мртвог у постељи. Трчн се одмах код домаћег лекара, али овај није код куће. Колега који га замењује, јесте д-р Гранде ривал Жанов. Он долази и констатује одмах да је старац удављен. Извештен о свему суд наређује секцију, коју опет врши д-р Гранде и утвр^ује са иајвећом иозитивношћу: да је убиство извршено између поноћи и 2 часа изјутра. И ако је у његовом мишљењу било противречности, које су неминовно захтевале супер-секцију, ипак је суд, не зна се зашто, пренебрегао да то учини. Да је то учињено, ја тврдо верујем, да сиромах Жан не би био осуђеи.

— Само на овај начин, и никако друкчије, могло се утврдити, да је злочин извршен пре него што је Жан отпутовао на железничку станицу. На велику несрећу његову, и полицијским увиђајем констатовано је: да су сви уласци у кућу убијеног били потпуно неповређени, као и да је сав новац одређен за његову кауцију, однешен. После овако утврђених Факата, било је оа свим природно, што је сумња одмах пала па Жана. Само он или стара Мона могли су извршити злочин. Жан је спавао у соби, одмах до собе свога ујака, а Мона у једној таванској соби. И једно и друго изјавише: да за време несрећне ноћи нису апсолутно ништа чули, а Жан још и додаде, да је пре поласка на станицу свратио у собу свога ујака и загрлио га. То је, вели, било, тачно у 3 часа изјутра и стари је био иотиуно здрав и жив. —- Разуме се већ, да овом исказу окривљеног није поклоњена никаква вера, пред јаким околностима, које се против њега беху стекле. Тако, поред већ утврђеног Факта, да је убиство могао извршити само неко из куће, узет је као врло важан основ иротив Жана и исказ старе Моне о препирци између сестрића и ујака. Не мање је било важно и констатовање о нестанку новца, одређеног за његову кауцију. Новац овај, истина није нађен код Жана приликом претреса, али пошто је он ухваћен тек иосле 24 часа, то је рекоше, имао довољно времена да га склони на сигурно место. Ну најстрашније за Жана било је то, глто су на његовим рукама нађене свеже огреботине, а на ноктима убијеног трагови крви. Зар би се могли прибавити очитији докази о кривици једног убице, но што је у овом случају учињено? Али и ово није све. Судбина је била још свирепија према несрећном младићу. Позван да објасни узрок ових огреботина, Жан је, у место одлучног одговора, отпочео муцати и бледети. Међу тим, ви ћете већ иојмити, да никако није могао казати праву истину, а да не компромитује част своје Жилијете. Другим речима, кавалер као што је био, није могао никако признати, да су огреботине на његовим рукама биле последице шипражја и трња, кроз које је, идући на железничку станицу, и то још по мраку, морао проћи, да би доспео до шупљег дрвета и у исто оставио писмо за једну часну и Фамилијарну девојку. Узалуд је Жилијета, сазнав за ово његово херојско држање, отишла сама у суд и све признала. Њен корак приписали су њеној природној жељи, да сачува од смртне казне створење које је љубила. Неки од судија, дирнути оволиким њеним пожртвовањем, беху до душе, вољни да несрећном Жану колико толико помогну и с тога затражише, да Жилијета своје казивање поткрепи писмом, које је одмах после убиства у дрвету нашла, и из кога би се још видело: да Жан није имао никаквог повода да убије свога ујака. Јест, али је Жану било суђено да испије чашу до дна. Тога писма није било и Жилијета је, под заклетвом, морала потврдити : да га на означеном месту није нашла. Појмићете већ, да је ово било и сувише, и да је сваки даљи поку-

шај за доказивање невиности Жанове, после изложеног, морао остати безуспешан. — То бар није тешко погодити узвикну »Председниковица® веома узбуђена. Више је но извесно да је писмо украла она иста личност, која је и убила старог Гранде-а. — А која је то личност? То и јесте оно чиме се занимам већ толико времена. Сумња је ту.... само још докази.... Сирома Жан сада истина тако је далско од своје веренице, док се један други, који га је лишио наслеђа, спрема да му и њу отме Значи, госпојјо, да треба тражити личност, која је имала користи од убиства старог Гранде-а,. На ове речи очи г-ђине чудно се засијаше, а њен оштар поглед, који управи на мене, очито казиваше: да јој одговор на моје питање лежи на језику, али да јој само урођена обазривост не допушта да га изговори. — По што ме је Фиксирала скоро два минута, г-ђа одједном оборп очи и ре 1е са свим промењеним гласом: — Извините, господине, што вам досађујем са којекаквим разбојничким историјама, које вас, без сумње, врло мало инте Р ес УЈУПо што јој одговорих да ме њена историја много више занима, но што она замишља, опзостих се и одох преиеражен њеним открићем. Недеља 8. октобар. Мој данашњи први дан слободе у Сен Жилијену, употребљујем на шетњу са велосипедом по околини и парку, који је служио за састанке заљубљених. Захваљујући саопштењима »Г-§е Председниковице«- , нашао сам врло ласно оно шупље дрво, где су остављана писма и лично се уверио, да је оно —- ово дрво са стране пута доиста опкољено густим шипражјем и трњем. Како је чудноват стицај околности, закључих у себи и спустих се на маховину у близини »дрвета љубави". Размишљајући о Жану и његовој судбини, која ме је из дана у дан све више и више интересовала, проведох овако скоро читав сахат, кад се од једном зачу лак шум кроз околно шипражје. Једаи витак струк, у коме одмах познадох г-ђицу Нансонову, приближаваше се, готово кришом, у правцу ка дрвету. Једва сам имао времена да се сакријем иза једног великог бусена. Тужна и очајна, дође Жилијета до милог јој дрвета, и једним дугим погледом отпоче исгштивати његову шупљину. Изгледало је, као да у њој и овога пута тражи Жаново писмо али шупљина беше потпуно празна и сиротој Офелији не остаде ништа друго до да, заронив лице у руке, плаче дуго и дуго иред повереником своје и Жанове љубави. На крају извесног времена она убриса сузе и упути се замку, по што је претходно једним несвесним, пријатељским покретом руке казала „збогом" старом и неосетљивом дрвету. Сазнав шта ми је требало, напустих скривено место и вратих се у град, размишљајући уз пут о томе: да ли ће ми поћи за руком да сиротој Жилијети вратим њеног Роме-а Четвртак 19 октобар. Мали узроци велике последице. Журећи се овог вечера у