Полицијски гласник

СТРАНА 280

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35 и 36

среску кућу оа игранку, сломих, ириликом облачења, једно дугме од кошуље. Тражећи друго у једној старој вазни, која је раније гтрипадала старом Гранде-у а мени сада служила за смештај ситница, нађох на дну исте једно парче пажљиво савијене хартије. Отворих је на брзу руку и видех одмах, да је то нека врста списка, на коме беху поређане разне нумере и серије. Хтедох већ бацити ово парче хартије, јер суђах да је без икакве вредности, кад мој поглед одједном паде на цифру, која беше на дн\" документа, и која, у први мах нисам могао веровати, беше идентична са сумом украденог новца приликом старчевог убиства. Та ја имам у рукама, сину ми одмах у памети, списак серија и нумера свију оних иовчаница, које стари беше одредио Жану за кауцију. Ево најбољег доказа шта вреди обазривост. Вредност нађепе хартије, по моме мишљељу, неисплатима је, али зашто, то још не знам. Главно је, да ћу је брижљиво чувати у мом белелшику мишљах ја и журих на игранку.... Пошто сам одиграо један валс, и тиме -у неколико одговорио дужности светског човека, упутим се у салон за коцкање. Д-р Гранде играше у велико карата са месним порезником. Судећи по лујдорима и новчаницама, које лежаху пред овим последњим, д-р беше рђаве среће. Зауставих се поред његовог стола и пос-матрах игру, а нарочито д-ракоји стално губљаше. Његова иначе жута боја лица, бепте постала са свим жута, а црне и велике обрве беху се скупиле у облику аксана сирконФлекса. Зној у велико цураше низ његово ружно лице, које беше опустошено дубоким борама, и чија доња вилица стрчаше напред. За Ј / 4 часа д-р изгуби преко 300 динара. Осташе му свега још 2 лујдора. Изгубивши убрзо и њих, д-р се маши буђелара и из истог извади једну банкноту од 1000 динара. Више инстиктивно но из радозналости, приближих се још више столу и бацих један летимичан поглед на банкноту. Једна чудновата идеја сину ми, на мах, у памети : треба запамтити бројеве на др-ој новчаници и сравнити их са бројевима новчаница у нађеном списку. Наслоњен на д-ра који сав беше заузет игром »приступих одмах остварењу ове идеје 1 '. Новчаница лежаше пред њим на столу и с тога ми не беше ни мало тешко да тачно прибележим све бројеве. Чим сам са овим био готов, повукох се у један удаљен кут и ириступих сравнењу бројева. Можете већ замислити колико је било моје изненађење, кад сам видео: да бројеви са др-ове хиљадарке потпуно одговарају бројевима једне од украдених новчаница с француског Д.Ђ. Алимпић (Наставиће се) -муавггЖЕЛЕЗНИЧКИ ЧУВАР НОВЕ^ДИСТИЧ^А СТУДИЈА Герхарта Хауптмана (Свршетак) »Свршено, свршено" простења чувар, па оида се високо усправи и крикну гледајући разрогачено у таваницу, стежући несвесно

подигнуту руку у песницу и гласом као да ће ова тесна одаја морати да прсне од њега: »он мора, мора живети, ја ти кажем, он мора, мора живети«. И већ гурну поново врата, кроз која удари црвени вечерњи пламен па се врати натраг брани, више јурећи него идући. Овде застаде за тренутак као громом поражен, па онда одједном, раширивши обе руке, дође до на средину насипа као да хоће да задржи нешто, што је отишло куда и путнички воз. Разрогачене су му очи изгледале као слепе. Док је, идући у назад, чисто узмицао пред нечим, пуштао је кроз зубе полуразумљиве речи: „Еј — чујеш — та стој еј — слушај — стој — врати ми га — пригњечен је, плав, модар јест, јест — добро — ја ћу и њу начинити модру и плаву — чујеш ли? Та стој — врати ми га натраг«. Као да је нешто пролазило поред њега, јер се он окренуо као да иде за тим у другом правцу. »Еј, Мина® — глас му је био као да ће да заплаче, као у каквог малог детета®. »Еј, Мина, чујеш ли ? — Врати ми га натраг — ја ћу...« Пипао је по ваздуху као да хоће некога да задржи®. Женице — јест, онда ћу ја њу и онда ћу и ја њу направити — модру и плаву — ударићу — онда ћу и ја секиром — видиш? — Сатаром сатаром ћу је ударити, иа ће мањкати? „И онда... баш секиром — сатаром баш — црну крв! На устима му је била пена, стакласте му се зенице без престанка покретале. Благ вечерњи поветарац полако се подиже и дуну преко дубраве, а преко западног неба ишле су као ружа црвене гомиле облака. Тако је једно сто корака ишао за тим невидљивим нечим, па онда застаде као без душе, и с ужасним страхом на лицу, испружи сирома човек обе руке, молећи, преклињући. Напрезао је очи и заклањао их руком, као да хоће да у далекој даљини пронађе још једном ону утвару. На послеку рука му се спусти, а нанрегнути израз на лицу претвори се у тупаву безизразност; он се окрете и одвуче натраг путем којим је и дошао. Сунце је бацало своје последње пламене зраке на дубраву, па се онда угаси. Између вршака пружала су се борова стабла као блед, мртвачки костур, а круне на њима почивале су као сивоцрна трулина. Тишину је прекидало кљуцање некога детлића. Преко хладне, као челик сиве нросторије небеске, ишао је један једини задоцнели ружичасти облак. Дуну хладан, зимски дах, те чувар поче цептети. Све му је бил ново, страно. Он није знао ни шта је ово по чему је ишао, ни оно што је било око њега. У то једна веверица шмугну преко пруге, и Тил се освести. Морао је да мисли на доброг Богу, и ако није знао зашто. »Добри Бога скаче путем, добри Бога скаче путем®. Он понови ову реченицувише пута, као да би да дође до нечег што с тим стоји у вези. Сам себе прекиде, један светао зрак паде у његов мозак, „али Боже мој, па то је лудило." Заборави све, па се окрете против свога новога непријатеља. Стаде гледати да доведе у ред своје мисли, залуду! Ово лутање и бежање по његовој глави није

се могло задржати. Хватао је сам себе на својим бвсмисленим представама и грозио се, свестан да им ништа не може. Из оближње брезове шумице чу се детиња дрека. То је био сигнал да побесни. Готово против воље мораде да се пожури на тамо; малога — за кога се нико више није бринуо — нађе где плачући и бацакајући се ногама лежи без постељице у колицима. Шта да ради ? Шта га је дотерало овамо ?. Узбуркана река од осећања и мисли укрштала му је ова питања. »Добри Бога скаче", сад је знао шта то значи. „Тобијас" — она га је убила Лена — њој га је поверио — „маћехи, с< немилосној немајци®, шкрипио је зубима, в а ово њено дерле живи®. Нека црвена магла обви му чула, два детиња ока прострелише га; он је осећао међу својим прстима нешто меко, меснато. До ува му дођоше кркљави и пискави гласови, помешани неким промуклим дрекањем, за које није знао од куд долазе. У тај мах паде у његов мозак као нека кап врелога црвенога воска, а с душе му се подиже као нека укоченост. Долазећи себи, чу како кроз ваздух дршће одјек сигналскога звона. Одједном појми шта је хтео урадити: рука му се одвоји од детињег врата, јер га је већ био дохватио за грло. — Тражило је ваздуха, па онда стаде кашљати и дрекати. »Живо је! Хвала ти Боже, живо је! <( Остави га па пође брани. Тамна пара котрљала се у даљипи преко пруге, а ветар је расипао по земљи. Иза себе чу дахтање једне машине, које је личило на самртнички ропац каког џина на самрти. Хладан сумрак распростро се по целом крају. Мало после, кад се разиђоше облаци, Тил нознаде воз, који је носио песак, и који се враћао празних вагона, на њему су били радници који су преко дан радили на прузи. Воз се смео свуда задржавати, час да раднике прими са посла, а час да их истовари. На подобром растојању испред Тилова кућерка стадоше кочити. Јасно цијукање, кврчање, праскање и звекетање проламало је на далеко вечерњу тишину, и воз после једног јединог оштрог отегнутог тона, стаде. Једно педесет радника и радница било је размештено по вагонима. Готово су сви стајали на ногама, неки од људи без капе на глави. На свима њима била је нека тајанствена свечаност. Кад опазише чувара, стадоше шаптати између себе. Старци извукоше из зуба луле, па их с пуно поштовања узеше у руке. Овде онде окренула би се по која жена да се усекне. Влаковођа сиђе на пругу, па приђе Тилу. Радници су видели како му свечано дрмуса руку, и како се после тога Тил лаганим, готово војнички чврстим кораком упути пос-ледњим колима. Нико се од радника није усуђивао да га ослови, ма да су га сви познавали. Из носледњих кола баш су дизали малога Тобијицу. Био је мртав.