Полицијски гласник

ВРОЈ 35 и 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 277

његове опредељености, односно његовог држања у моменту извршења крив. дела, и исти законски пропис дејствује тако, да хиљадама њих годишње казну претрпе а који у самој ствари нису зрели. Ја питам за све ово криминалисте праксе, у колнко они младе злочинце пред собом до сада имађаху, а о чијој се интелигенцији раније мораху чудити а који међу тим никакав траг душевног развитка у моменту лукавог, окретног и с потпуним планом до исцрпности изведеног кривичног дела не поседаху, који се са нарочито скројеним планом лажи бране, акоји, међутим, ни нојма немају у ногледу онога што су учинили, који ништа у погледу греха не осећају нити могу какав грех осетити, јер њихова увиђавност у погледу разликовања забрањеног од незабрањеног може да се на равној нози стави са увиђавношћу одраслих, ипак они се морају у патолошком погледу као младолетна посматрати. Таква се слика може добити код неваспитане, разуздане младежи у великим варошима. Рашта треба свој деци казна лишења слободе, умерена према »годинама младости,« сразмерно њиховој урачунљивости; нашто ће им иста па ма и на дане тачно умерена била, па ма суд на главном иретресу и капље од суза приметио, које су можда последица страха или неизвесности шта ће последњи тренутак донети, на ма оне и сигуран знак у очима суда биле, да су последица злочинчевог кајања'). Извршење казне је овде без икаквог дејства, премда се сви они о томе неће уверити који мисле, да се је величанство права новредило, када се свуда не рече: овде кривично дело, тамо одмереиа казна! Кратка казна је без икаквог дејства, па било да се потпуно изврши или да се пооштри, када је извесно кривично дело последица нагона младићске незрелости, који је толико још неразвијен, да се једном таквом нагону не

т ) Не могу а да овде не испричам једаи случај у погледу овога, и то, не ио званичиим датима, већ што сам ја у свом приватном жнвоту доживео а за чију, истинитост ја лично гарантујем; исти случај врло лепо илуструје могућност, да се правична пресуда у погледу унутрашњих осећаја и душевног стања злочинчевог за 10 — 15 минути главног нретреса добије, а који случај врло лепо илуструје утицај казне на младог злочинца. Пред првостепеним судом стајаше 12 а / 2 год . дечко због две крађе с пробијањем зграда, а који је иначе, као што се из предистраге види, до 12 године скоро преко двадесет крађа извршио био. Неоднеговано, неваспнтано, хрђаво одхрањено, без икаквог школског васпитања, јер бејаше веома неуредан ђак у школи, право дете великих варонш, коме међу тим неуредност и лукавство из очију сева. Да исто увиђавност казиимости кривичиог дела до цотпуне разборитости поседаше, у то нико не сумњаше. Исти бејаше и поред свих очигледних доказа у предистрази потпуно своја дела тајио. На главном претресу напрасно призиаде он све, купајући се у роси од суза својих. Па и поред тога мени се то ие допаде, посматрајући дејство његових суза његовим иризнањем на судеће судије. Исти дечко би осуђен на 15 дана затвора. Идућег дана за тим,сазнао сам позитивио, да је осуђени дечко апсанске другове своје у погледу свога држања на главном претресу овако обавестио: (( Ја сам зајаукао и они (судије) вероваху, да се кајем и да сам због тога све признао, јер вероваху да то чиним респЕктирајући, суду и тако сам вам са 15 дана затвора прошао.» Пресудом се Факт судије нису иревариле, да је исти довољно увиђавности у погледу дела поседао. — После 6 недеља бејаше исти дечко због крађе пред судом.

може одупрети. Казна би дакле само тада успеха могла имати, када би у стању била на душевни развгггак младог злочипца да утиче. Али она може страх породити! Упитајте једном младе дечаке, који су ирви пут после кратке казне у слободу пуштени шта осећају! Многима се је то сасвим допало, о значењу превременог отпуштања нема ни један појма, а од страха у погледу затвора никаквог трага, премда су тамнички лсивот иотпуно упознали. Ова и оваква казна нема ни толиког дејства на отпуштеног младог, да полазећи из затвора родитељском стану, не учини поново исту врсту кривичног дела, само ако за то прилику улучи. Казна је и сувише кратка да би се ма и трунка доброте у младићској души од стране тамничких васпитника усадити могло; млади се злочииац враћа у слободу, онако мило као што је без икаквог страха у затвор и отишао. Д-р Андра Гвозд. ЖивковиК (Наотавиће ое)

НигРДЦсдо Пише Д. С. К.

Доста давно, биће већ неколико година, како ми је неки мој пријатељ причао овај, мало смешан догађај: »Био сам«,, вели »ђак у Веве-у, у Шпајцарској. Редовно свакога дана по подне одлазио сам у кавану код »слободе," те пио каву и играо билијара. Једног дана пође са мном и мој друг Паја. Седимо ми тако за столом; ја сам већ испио каву, запалио дебелу цигару, па пушим и гледам, како се ту до нашег стола картају два дебела господина — играли су „пикета," Оном, што је мени окренуо леђа, видим карте, и већ сам двапут приметио, да греши при шкартирању оних пет карата. Ако он избаци зелене, онда му баш — као из ината дођу зелене, а ако баци тикву, онда ето ње, те тако никада да броји бар пет карата, а о четири кеца, краља или даме ни помеиа. Док сам ја тако пажлшво посматрао ове играче, мој је друг испио каву, па и он хоће да мало пуши, али на жалост нема дувана, те се за то обрати мени. да му позајмим једну цигару. Таман ја почех вадити из џепа, па онако као „госиодин" човек, немарно иосматрах неку слику, што стајаше близу врата, а врата се отворише, и у кавану уђе неки Турчин. И то Турчин у правом смислу: са дугачким шалварама, са црвеним еменијама, са белом чалмом на глави, а чибуком у руци — ирави Анадолац. Чим затвори врата за собом, он стаде; погледа на једну стрну каваЕге, погледа на другу, свуда пуно људи. Неки се картају, неки пију, неки бистре политику, а неки ваљда сањају о љубави и бесмртију душе. Нашао се Турчин у небраном грожђу, па не уме да се макне с врата; већ га неколико њих гурнуше вратима у леђа, улазећи у кавану, а он се само помакне, па опет стоји. На послетку дође и келнер, да извргаи своју дужпост — да га пита шта жели, али узалуд, он не зна пи беле немачки. Беше ми гажао, видох да је запао човек у туђини, а не зна језика, те се тако реших, да га позовем себи, пошто знаш, да ја говорим турски. »Ђел бурда кардаш", (дођи овамо брате) рекох му, показујући му руком иразиу столицу за нашим столом. Не верујем, да би се мати више обрадовала јединцу, кога виђа после десет година, него што се оп обрадова кад чу речи свога језика. Притрчао је столу, иа ме, пе обзирући се, што су се други смејали, загрли, говорећи: „не знам јеси-ли Турчин, али си ми брат, кад си ме избавио ове невоље: ово је већ трећи дан, како ни с ким не прозборих ни речи." Принудих га да седне, па да ми онда каже, од куда он на далеком западу. »Из Цариграда сам брате," поче он. »Овде ми је брат био у школи, па како се тегпко разболио, писао ми је да дођем, да га водим кући. Брат је, у туђини је, па још болестан — не имадох куд, но да га послушам. Кренуо сам се од куће пре 20 дана; до некле сам путовао морем, и ту таворих које како, јер их беше који знађаху турски, али од како се повезох проклетом железницом, да Бог сачува. Не знам ни како се зваше место, где први иут седох на ту проклетију, али биће да није у овој држави, но у којој другој. Не знам ни докле ми је извадио карту мој пријатељ, кад се одвојих од њега. Толико само знам, да су ме после вожње од 5 до 6 сати изгурали из кола. Видео сам се наједаред у некој великој вароши. Питао сам кога сам год срео; како се зове варош; показивао сам адресу мога брата, али свако сагињаше раменима — они не знађаху туроки, а ја њихов језик још мање. После по сата вратио сам се железничкој станици. Већ је и други пут звонило, за знак поласка, а ја без карте скочих у вагон. Влак се крену, а кондуктер за^е да прегледа билете. И мени је говорио нешго, а ја место одговора извадих кесу с наполеонима, и виках: Веве, Веве! Кроз пет мииути донео ми је карту; за где је гласила, нисам знао, нити сам разбирао, ја сам само хтео даље, мислећи, е ћу кад тад наићи на кога, ко ће ме разумети. Али код прве штације, мене опет избацише на поље. Предадоше ме неком војнику, жандару, шта ли је, те мв он одведе иекуд, ваљда је каква власт. Тамо су ме питали дуго, а ја слегах рамепима, и показивах адресу мога брата. Опет ме одведоше на железничку станицу, и ја сам кроз но сата путовао, опет незнајући куда. Путовао сам дин и ноћ; пролазио сам поред станица са разним именима, али Веве-а никако не чух. Тек у јутру око 8 сати стаде влак пред једном станицом, и чух да кондуктер виче Веве, Веве, Веве, понављао сам и ја, и скочим из вагона. Првог кочијаша, што сам видео, дозвао сам, и тутнуо му адресу мога брата у руке. Он ме је одвезао право њему, а путем су гледали на мене као на какво чудо. Брата сам затекао скоро на самрти. Само још очи севаху оним жаром, пгго је својствен деци са БосФора, а друго га не издаваше за живог човека, тако је страшно оболео. Мој долазак није га могао спасти од смрти; јуче је сарањен, а ја ево не знам