Полицијски гласник

СТРАНА 276

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35 и 36

нима или када су њему, оскудицом сваког однеговања, појмови о праву и неправу са свим празни, и за њега, у погледу његових одношаја, исти се нису могли уздигнути до појма о допуштеном и недопуштеном. Криминална му казна не ће моћи сигурно дати потребне моралне недостајуће зрелости. Морална зрелост, која у исто време еквивалентни део кривичне зрелости у себи садржи, није у истим годинама код свих младих иодједнака. Неједнаком природом, неједнаким однеговаљем, неједнаким животним одношајима, иста кривична зрелост није код свих у једним и истим годинама сгарости једнака; она не почиње код свих у једном истом добу старости развијати сз и не свршава се у истом добу зрелости. Све се ово мора од стране судије, при кривичним делима, посебно испитати, да ли је у извесном конкретном случају, код извесног злочинца, одиста моралне зрелости било, те да се према томе може казнити. За све младе деликвенте, који су од природе или иначе оскудним васпитањем толико неразвијени, да се у погледу казне као незрели имају сматрати, зањих као природна последица још једино остаје довршење њиховог васпитања брижљивим путем, и то према потреби под државном контролом или под контролом државних органа. Јер, ако у оваким случајевима нема места државној казни, то и поред тога држава не сме наспрам њих индиФерентна остати, те како би таква лица и на даље зла дела чинила. Где се домаће васпитање као недовољно показује, или где је кривично дело од особите опасности ио правни ред, ту је онда потребно, да држава васпитање у своје руке узме, или у најмању руку исто контролише, те како би млади злочинац при томе једино учињеном већ делу остао, и не би у будуће скренуо на даљу стазу злочиначких дела, те тиме стална опасност по друштвени ред био. Но с тим још није све учињено. Врло велики број деце расте без потребног васпитања. којима свако руководство, било кривицом или без кривице родитеља као добро Фали, а међутим која једино још случајем нису ни једно кривично дело до сада учинила, или ако су учинила а оно нису за исто ухваћена. Очекивати при овом, да кривица буде утврђена, било би врло опасно а међутим веома неправично. Особито опасно је за општност, јер се у овакој неоднегованој деци, умиогим случајевима, крије већ клица и почетак за даљу поквареност и пропалост, него што је то случај са понеким који је случајно и на делу ухваћен; неправда се дакле деци чини, када се за исту у обичном животу каже, да су у бару покварености и иеваљалства наступила, одакле се према предвиђању са сигурношћу може казати, да злочинству корачају а која се међу тим добрим васпитањем спасти могу. Доба, у коме се интелектуална зрелост из природних узрока, код младих као недовољна има сматр.ати, јесте према немачким приликама време до шеснаесте године, у времену дакле полне зрелости. По свршетку шеснаесте године,може се врло мали број оних наћи, који се као интелектуално незрели могу сматрати; од те године

интелектуалио неразвијени су понајвише они, чији развитак због болести или због оскудног васпитања у погледу развитка бејаху препречени. Узимање, да интелектуална зрелост готово увек пре свршетка 16 год. наступа, јесте најсвечаније од лекара и педагога оспорено. Мора се нарочито крајња грапица определити, до које интелектуална зрелост траје и за које је искуство меродавно. Свако опредељавање таквих граница било би илузорно, јер има веома много случајева, који са овим ограничавањем интелектуалне моћи човечије, не стоје у сагласности. Но то су појаве, које се не могу отклонити, и због тога се преко истих ћутке мора прећи. За кривично зрела лица, морају се и казнена срества младићског карактера умерено изабрати и то тако, да њихова примена поиуњава оно, што једном младом карактеру Фали, те да се тим начином извојује нобеда над жељом у погледу осећања да и у будуће кривична дела чини; овде буђење свести у погледу осећаја, често помоћу укора, тамо кратко али при том енергично примењена казна као опомена и плашња, тамо казна од подужег трајања, те како би се попунило оно што је однеговањем задоцњено, — напеслетку још једна казна са особитим трајањем, која је не само ради поправљања, већ и због тежине и опасности кривичног дела којом треба да се покаже, да се несоцијални елементи друштва из истог могу изгурати, када се исти о друштвени ред огреше. Али никада се млади злочинци не требају сматрати као потпуно изгубљени; због тога се према данашњој правичности требају сва кривична срества отклонити, која за собом казну робије, губитак грађанске части итд. као последицу повлаче. При правилној изради законској ових основа и одговарајућем руковању, биће број злочинстава младих енергично сузбијен, у колико је то, разуме се, могућно, а с тим би што је најглавније, прираштај у погледу злочинства по нозиву био ограничен. Ако упоредимо постојеће право са овим излагањем, онда се може без сваке сумње увидети, да исто није згодно, противу младих злочинаца борити се, што знатно доприноси, да се велики број младих злочинаца у статистичким датима налази. Граница, у погледу кажњавања, почиње већ с навршетком дванаесте године, међу тим, казна мора, као што је горе наведено, настати, када је делање у погледу казнимости са довољно разбора извршено. Строго према смислу закона узевши, овај је услов скоро код свих младих злочинаца у 12 години дат. Иначе, како би другојаче могло бити, полазећи од деце духовно неразвијене, душевно немоћне и идиота. — Већ дете у седмој или шестој години зна, да не сме красти а то је од родитеља или учитеља чуло, јер крадљивац иде у апс; оно је у кући или суседству чуло или од неког другог, да је овај или онај, кога он, познаје, због крађе у затвор отишао, оно шта више, можда зна, да овај или онај дечко исте школе, у којој је и сам, због крађе већ у апсу био: и тако се увиђавност у погледу казнимости извесног кривичног дела постенено развија.

Тако исто иде са развитком поменуте увиђавности у погледу: повреде тела, оштете туђих ствари, преваре, убиства и паљевине. Само се не сме заборавити да се испита, да ли је поменута увиђавност на таквој висини одиста била. Не ће можда бити неинтересантно, у место даљег извођења нешто из једног решења Касационог суда саонштити а, нашто ћу ја овде смети да изјавим, да је исто излагање наишло на опште одобравање целокупне теорије и праксе а које гласи: »Према § 56 са свим је маловажно, да ли ће кривац моћи увидети, да ће његово дело бити противно обичајном праву; за. њега је много важније, да увиди казнимост самога дела. Осим тога, закон захтева велики разбор и увиђавност, дакле онај ступањ умнога развитка, који је потребан за познавање казнимости извесног дела, а не захтева ону меру интелектуалног развитка, која је потребна за уздржах-ве, да се извесно кривично дело, као противу нравно не учини. Овим законским прописом први судијадакле не бејаше на- чисто, да ли оптужени »довољно способностп имађаше у погледу оцене онога дела, које чини « „Смисао закона не тражи, да је оптужени казнимост свога дела увидео, већ само, да је он потребну увиђавност имао, те да казнимост увиди. Према овим речима Касационог суда, не потребује више никакав доказ за горње тврђење, да то што закон у погледу казнимости захтева, у самој ствари сваки дванаестогодишњи дечко иоседа, и да према овоме одликовању, законске претпоставке у погледу казнимости, законодавац допушта, да се питање у погледу наравствене зрелости младог злочинца особитом испиту подвргне. С правом је на то још примећено било, да законодавац захтева, да би неко на казну могао бити осуђен, да је једно такво лице при извршењу извеспог кривичног дела знало, да је исто кривично, па према томе и кажњиво, да је, дакле, мотивисано делало. Но са овим ипак не би било много иоможено. Заборавља се при овом среству за поправљање, да сграх од казне над оним, чије дело при извршењу није етичким мотивима опредељено, никакво плашеће дејство не испољава, и да тај страх и ако у опште постоји, у моменту решења и жеље да дело учини, показује се као једна врста стидљивости и свакојако помисли за казну бивају надом, да се због истога дела неће ухватити, сузбијени. При том се јбш не треба заборавити, да некажњеним младим злочиицима важност криминалитета остаје са свим нејасна, да су њима у доцнијем времену последице истог са свим стране, или што би најмање било,да они о том апсолутно неправилне појмове добијају, и да су они доциије као одрасли, остали без свега онога, што би их у раду могло руководити а што би им сачувало углед, што би код њих изазвало сграх због срамоте, да не изгубе звање екзистенцију итд. Према речима законодавчевим, изгледа, да је исти свој цилз промашио, јер по истоме казнимост зависи од умне зрелости или неспособности младога злочипца у погледу