Полицијски гласник

ВРОЈ 42

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 3-25

и да се са тога разлога казна наспрам њега може применити, то би се онда у сваком случају испољила слаба страна, недостојна појму о данашњем правосудетву, ако би се за мања крив. дела захтевала већа граница у погледу казнимости него што је то случај са тежим злочинствима. Постоји ли пак друго, обрнуто мишљеље, да наравствена зрелост у погледу појмања казнимости не постоји пре шеснаесте године, то онда усвојити нижу границу, у погледу казнимости за тешка злочинства, значи, усвојити извесну Фиктивну, измишљену урачунљивост, за коју се пак сигурно зна, да у самој ствари не постоји. Са постојеће тачке гледишта данашње науке, да је казна последица греха и зла, које се противу злочинаца за учињено кривично дело примењује, ово би мишљење стојало у великој противности с појмом правичности. Међутим, као што знамо, кривична дела неурачунљивих, па ма иста и тешке природе била, нису данашњим иозитивним законом оглашена за кривична, па према томе не могу се ни казнити. И ако изгледа, да се ово мишљење у неколико брани разлогом, јер се неправичност и к&знимост ових тешких злочинстава много лакше од стране извршиоца истих ца увидети, него што је случај са лакшим деликтима, ипак није то тако, Искуство нам са свим друго у ногледу Ј |:ладих деликвената иоказује. да се често из нознатих разлога, будаластих мотива веома тешка злочинсгва учине, а отуда би сз природан закључак извести морао, да јо човек више склон за зло него за добро, јор је покретни учиниочев мотив у грдној несразмерности са тежином самога кривичног дела. Код одраслих, пак, може се казати, д« је злочиначки дух у толико гори, у колико је наравствена суровост ипоквареност већа, шд деце пак, односно злочинаца дечије Старости, реч је о наравственој незрелости, која је или природна последица дечијих година или последица заостале неразвијености, јер код истих наравствени покрети нису још пробуђени или због тога, што су исти још у својој клици угушени, нису се могли онако развити, односно у своме функционисању усавршити, као што би то у самој ствари требало да буде. С тога се млади злочинци често веома разних срестава лаћају, те како би необуздане прохтеве своје остварити могли а која дела младих често изгледају, да су са највећом вештином и брижљивошћу младих извршена, као када би их одрасгао извршио, нремда у самој ствари није тако. Правичност се овога извођења може понајбоље из практичних примера појмити. Паљевина се, од стране одраслог, понајвише из освете чини. Злочинац се овде руководи опасношћу по имање и живот онога, кога мрзи. Паљевина пак на своме имању, дешава се понајвише из тога разлога, што се тим злочинац хоће у опште да користи, он чини то с нуном свешћу и вољом, хотећи тиме ону суму да добије, којом му је то исто запаљено имање осигурано. Паљевине од стране младих носе често, врло често сасвим други карактер а што ће сваки практичар моћи потврдити.

Сама та Факта, што су деца у суседству кад год ватру видела или на ком другом месту и што су се тиме наслађивала, често је од утицаја на младе, да и сама створе ватру, хтејући тиме, да себи једиу врсту позоришта створе а што им је у самој ствари прави мотив за наљевину — па и поред тога се не сме рећи, да би у једном таквом случају један такав злочинац морао духовно оболео бити. Нека се упореди сада паљевина одраслога злочинца са паљавином једнога младога дечка. Тамо дело, руковођено вољом, изабрато због опасности своје или користољубља свог, овамо дело без икакве помисли на опасност, без икаквог појма, да је тиме живот и имање појединаца доведено у питање већ дело, руковођено разлогом, да би се тиме насладе детиње оствариле, да би се до позоришне сцене дошло, те како би исто оно у стварности уживати могло што је иначе у његовој глави фантазија, онако исто, као када би се исго с другим безазленим делима наслађивати хтела. Овде се показује безграничан, право младићски егоизам у своме делању, који се апсолутно још никаквом преставом о неправу, да се оваква дела из истог задовољства не смеју и не требају чинити, не може препречити; но овде се врло лецо и то илуструје, какав је у истини покретни мотив, жеља његова, да до велике ватре дође а који је, међутим,без икакве злочиначке намере пропраћен, јер се и не мисли на последице, које се неминовно једним таквим делом морају појавити. Могуће је, да злочинац зна, да не треба никомв причинити телесне и имовне штете, али у овоме случају, тај се појам код њега не може реализовати, јер је задовољство, уживање овде све друге мотиве потисло; мотив у овоме делу, да ће некоме штета причињена бити или да неко може ватром живот свој изгубити не постоји, јер је исти из вида детињег сасвим изгубљен. Ја могу у погледу овога резоновања читаву гомилу примера навести, из којих би се могло видети, како дечаци од петнаесте године због паљевине верну слику престављају. Баш и код паљевина извршених од стране младих из освете, показује се грдно неразумевање у погледу самога узрока и квалиФикације самога дела, јер је узрок у великој несразмерности са извршеним крив. делом. Овде се злочинац руководи с једне стране нагоном, коме се не може одупрети већ мора да дела, а с друге стране, немајући довољно свести о опасности саме кривце, он мисли, да једним оваквим својим делом доведе осећање извесног лица у непријатност и то му је једини мотив у његовој вољној делателности. Овако је исто и у погледу других злочинстава, особито убиства. Одрастао се при убиству руководи тиме, да уништи живот некога; код младог је убиство с предумишљајем нешто са свим споредно, јер то му је само срество, те како би до неког са свим другог задовољства дошао. Док одрастао убиство врши, да би некоме живот одузео, дакле, то му је последњи циљ, дотле дете чини таква дела из са свим других незнатних иобуда.

Јер баш онда, када изгледа, да с.у се оваква дела од стране младих без икакве мотивације, без икаквог разлога, услед покварености, осветничког осећања извргиила, да баш тада не може ни речи бити о покварености, и другом чем. Са свим лепо звони у ушима једног младог злочинца заповест коју је у школи учио, „не требаш убијати," он је свакојако норед тога још чуо и читао, да су многи због таквих дела осуђивани, јер су убијали иа и поред тога је важност таквих дела за детињу душу одстрањена, строгота истога не може пред очима једног таког младог лица у потпуној јавности да ступи, јер је исти у васпитању толико занемарен, или је унутарњи развитак његов услед младолетности толико неразвијен остао, да апеолутно ниЈе био у стању, да се нагону, сдносно жељи у погледу извршења извесног кривичнога дела одупре, те како би воља у погледу овога правца делатности савладана била. Код одраслих је такође жеља за чињење кривичних дела у моменту извршења свемоћна у погледу наспрам етичких мотива а који би контра овоме имали да дејствују, али код младог злочинца ово ночива на радозналости детињој, на његовој наравственој незрелости, његовог недовршеног развитка а не на зрелом злочиначком размишљању. Ова разлика чини несавладљиву провалију између једног младог и једног одраслог злочинца. (Наставиће се) Д-р Андра Гвозд. ЖивковиЋ.

Д Е Т Е — Овтав Мирбо —

Претрес је. Мото узе реч и исказа: „Господине председпиче! Сад сте чули све ове људе, моје добре суседе и моје драге пријатеље. Они ме нису штедели, а то је и сасвим право. Ах, нису они толико смелости имали, док још бејах у Буле-Бланшу, кад још нису између њих и цеви моје пушке стајали жандари. Они ме нису волели, то је извесно, али би се чували, да се од њихове мржње ништа не примети, јер су добро знали, да се са Мотом није шалити. Даиас, разуме се, стоји ствар сасвим друкчије. Не остаје ми нишга друго, него да слегнем раменима, и да се насмејем, ма да ми није до смеја. Иогледајте само: Махе, ћорави Махе, који вам је сад казао, да сам ја убилац и лопов, баш тај Махе био је оиај, што је прошле године на тргу у Гравуару убио бландеског пољара. Не одричи, неваљалче, били смо заједео!.... Леже, грбави Леже, који је баш сад пред вама изводио своје бескрајне, светитељске беседе, тај Леже је пре шест месеца опљачкао цркву у Понтијону. Он неће имати дрскости да одриче; тај смо 'посао заједно извршили. Је ли тако Леасе?... „Ви не знате, господине председниче, ко је заврнуо шију старом Жакиноу, кад се једног вечера враћао кући са трга у Фејеу? Тада сте због тога читаву масу људи били притворили и водили бескрајне истраге. То је Сорел, Сорел, који баш мало