Полицијски гласник

ВРОЈ 45

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 349

Практична важност лежи на са свим једној друтој страни \ Пође ли се од овога основног начела, да неказнимост деце почива на овој од стране наше усвојеној неурачунљивости, то је онда њихово кривично дело неказнимо, па према томе наговараље, помагање, учешће у опште, у колико о истом у погледу крив. дела код деце може говора бити, такође некажњиво морало остати. У најбољем случају, наговарач би се овде могао у крајњем случају као учинилац смаграти а коме је дете једино као оруђе послужило па би се, према томе, исти једино и имао казнити. Ово ослобођење од кривичне одговорности помагача, подстрекача и учесника било би веома опасно и несретно. (Наставиће се| Д-р Андра Гвозд. ЖивковиК

(10ДУДЕДД — Ги де Мопасан Полудели ме необично привлаче себи. Ови људи живе у земљи пуној тајанствености, п\'ној најређих снова, у недостижном куту лудила, у коме почиње нова егзистенца свему ономе, што се на земљи видело, свему што се волело и радило. Та егзистенца стоји ван сваких закона, којима би се могао савладати људски разум. За њих не постоји иишта немогуће, нестаје невероватности; чаробност постаје стварност , а неприродност им изгледа са свим обична ствар; по њиховом мишљењу све се дешава и све се може десити. Они ни од чега не зазиру, да би могли уклонити сваку препреку која им је на путу. Једна ћуд њихове воље, која лебди по илузијама, довољна им је да досегну све благо овога света; они уживају све могуће сласти, увек су лени, увек млади и увек омиљени. Једино они могу да буду срећни на овоме свету, јер само због њих и постоји стварност. Веома се радо бавим њиховим заблуделим духом, као што се човек радо бави земљиштем, у чијим највећим дубинама жубори непозната река, о којој се ништа не зна од куда долази и куда иде. Никаквога циља нема прозирати у те недогледе, јер је то на крају крајева вода онаква иста, као и она што је видимо на беломе дану. Тако исто нема никаквога циља прозирати дух полуделога, јер чак и њихове најређе мисли већином су у основи већ познате, а изгледају особите само за то што их разум не везује. Па ипак ме полудели веома привлаче и сваки дан им се враћам. Једнога дана посетих, једну лудницу, њен ме је лекар пратио, па ће ми рећи :

1 У пракси судској за Немачко царство узима се на супрот већине мишљења немачких прољесора кр. права, да у § 55 кр. зак. нијо неурачунљивост децизговореиа и према томе се узима, да је саучесние штво, помагањо и јатаковање при делу једног оваког младог лица кажњиво. У колико на дал>е ова пракса буде остала, у толико се не ће никакав узрок моћи појавити те да би законска наређења проширити требало, премда, према мишљењу разних теоретичара, иста би требало изменити. Због тога би требало извесно законско регулисање, као што је случај горе у тексту, предвидети.

»Показ'ћу вам један веома интересан случај«. Рекавши то отвори једну ћелију, у којој је седела у великој наслоњачи једна још лепа жена, од својих четрдесет година, и пажљиво посматрала своје лице у своме маломе огледалу. Чим нас је приметила, подигла се и побегла у крај собе, узела са столице један вео, брижљиво покрила њиме лице, па се опет вратила к нама, поздравивши нас поклоном. „Но? 1< упита доктор, »како се осећате од јутрос?" Она дубоко уздахну. »0, рђаво, врло рђаво, господине; свакога дана добивам све више бора! „Али није!« продужи доктор са убедљивим изразом лица; „верујте ми, ви се варате! 8 Она се приближи и сгаде му шапутати: »Не, ја знам то тачно. Јутрос сам избројала десет рупица на лицу више . три на левом образу, четири на десном и три на челу. То је ужасно, ужасно! Не смем да допустим да ме више ико од људи види, чак ни мој син, ни он ! Изгубљена сам, пропала сам за свагда!" По том паде она у своју наслоњачу и стаде јецати. Лекар узе једну столицу, седе поред болеснице и поче јој говорити побожним, утешним гласом : »Добро дакле, покажите ми их! Ја вас уверавам да то није истина. Једном малом операцијом може се све то отклонити". Покретом главе одбијала је она то, не говорећи ни једне речи. Он јој хтеде скинути вео са лица, али га она чврсто задржа рукама. Он је опет отпоче опомињати и умиривати. „Ви врло добро знате да сам увек успео да уклоним те гадне рупице са вашега лица, када сам га лечио; а кад не дате да их видим, како вас могу лечити?« „Вама ћу показати«, промрмља она, али не познајем тога господина, који вас прати." »То је такође лекар, који ће вас и боље од мене моћи лечити®. На то скиде она вео, а од страха, раздражења и стида поцрвене сва до врата. Спусти очи земљи, окреташе лице час десно, час лево и муцаше: »0, ја патим ужасно, што ме морате такву да гледате! То је страшио, зар не? То је страшно!" Ја сам је изненађен посматрао, јер она није имала ничега на лицу, ни пегице, ни тачкице, ни боре ни младежа. Држећи очи спуштене земљи, обратила се мени: „Када сам неговала свога сина, тада сам навукла на се ову ужасну болест, господине; ја сам њега спасла, али сам себе упропастила. Жртвовала сам лепоту своју сиротом детету своме! Али ја сам учинила своју дужност; савест ми је мириа. Како ја трпим и патим, то зна само Бог!« Лекар узе из џепа једну сликарску четкицу и рече: »Допустите ми само, све ћу ја то довести у ред". Она окрену свој десни образ, а он поче превлачити четкицом по н.ему, То је исго

радио и по левом образу, по челу, па онда узвикну: »Погледајте сада, нема више ништа; ама баш ништа! 11 Она узе огледало, гледаше се подуже у њему са великом пажњом, са јаким напором своје воље, не би ли ишта приметила; по том уздахну и рече: »Не! Не види се ништа више ; бескрајно сам вам захвална«. Лекар се по том диже, поздрави је, па изађосмо из ћелије, на којој заклуча врата. (Свршиће се) Д. Бакић

Из СТРДНОГД СВЕТА

Љубоморна болесница. — Необична љубавна трагедија одиграла се недавно у једном месту крај Милана. Тамошњи окружни лекар д-р Ахило БаруФалди, од својих тридесет година, лечио је био од дужег времена веома образовану, али и врло нервозну, госпођицу од двадесет и шест година, по имену Катанео. Она је, пак, тако досађивала лекару својом љубављу, да је овај напослетку био приморан затражити, да при његовој лекарској посети мора увек бити присутна и породица болесничина.... Али ових дана дознаде болесна девојка, да се доктор намерава женити. Под изговором, да јој је веома позлило, буде лекар одмах позван. Он дође, прегледа болесницу, и док је писао рецепт болесница опали из револвера, који је држала сакривен под јастуком, један метак право у лице. Затим скочи из постеље кроз прозор на улицу вичући : »Убила сам доктора!... Својеиољно се предајем суду!" Неки је сељак, који је туда случајно пролазио, прихвати и предаде карабинерима, који је одведоше у затвор. Скачући кроз прозор болесница се само мало повредила. Али је зато сиромах доктор тешко рањен; метак из револвера прошао му је кроз уста и разбио му целу вилицу. Д Шпанија је земт,а разбојничких романа. — Пет мађарских Цигана, напало је ту скоро близу Валенсије, у Шпанији, на једно путујуће позоришно друштво, које су сачињавали Руси и Аустријанци. Цигани су иродрли у арену тих глумаца, отели су у новцу двадесет хиљад а Фрапака и две младе девојке Паулину Деметер и Љубицу Квицки. Кад је глумачка дружина приспела у Мадрид, пријави целу сгвар аустро-угарском и руском посланству. Шпански министар унутрашњих послова, на тражење ова два моћна посланства, издао је свима преФектима наредбу, да се разбојници пошто по то пронађу и ухвате. У једној покрајини ухапшено је десет Мађара и осам Мађарица, на које је пала сумња да су извршили ово разбојништво... Међутим,руски је посланик добио анонимно писмо, у којем се напомиње, да се девојкама не ће никакво зло нанети, већ да оне могу, ако пристану, ступити у зако-