Полицијски гласник

ВРОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 379

болешљиви, туберкулозни. Народ који их прима такве, не појима какву огромну штету наноси он самом себи; многи вративгпи се кући, легну у постељу, да се с ње више не дигну. У неким местима становници су блажији; увидевши да су се два - три детета вратила у таквом стању, они већ никога више не пуштају на страну. У осталом неки родитељи држе да чине добро што шиљу своју децу на страну и да их држава неправедно кажњава за то. Један радиик, осуђен за то, што је продао свога сина, пошто је издржавао казну, отишао је са своја три сина у Француску где је добио ираво грађанства. Често малишани не умеју да пишу; а ако умеју, то трговци марљиво прегледају кореспонденцију синова и родител.>а. Кад се когод стара да родитеље увери да не треба да дају децу трговцима, они са свим свеено одговарају »па шта је с тим, моји ће синови проживети само тридесет година а не шездесет, али за то неће гладовати. У Белмонте-кастело један отац послао је три своја сина у Фабрике стакла и за 300 лира, које је добио за њихов рад, он подигне себи кућу. Кад су се деца вратила болесна, он је узвикнуо : „Ако ништа више, сад бар имају своју кућу". У данашње време то је зло у неколико ослабило. Полиција не даје више пасоше ни местне, ни за иностранство малолетиицима, ако опази да хоће да их шаљу у иностране или местне Фабрике стакла. Али несретна деца, која су продана трговцу, још нису довољно обезбеђена том мером ; трговци употребљавају разна лукавства да би избегли одговорност. По закону само дечаци од 14 година могу ићи у иностранство да зарађују. Али трговац долази у општину и подноси име којега било сељака, чијем је сину прошло 14 година, и тражи да му се изда пасош, на име тога 14-то годишњег малишана; добивши пасош, трговац већ без икакве препреке користи се тим пасошем да изведе свог малолетног радника. ПОСТУПАЊЕ С МЈ1АДИМ ЗЛОЧИНЦИМА и МАПУШТЕНОМ ДЕЦОМ (нАСТАВАк) Надам се, да ми се неће пребацити, што ја стање ове ствари у тако истој боји посматрам; ја познајем врло добро тешкоће које се појављују и не могу а да на исте не мислим, али ја не видим несавладљиве препреке за допуштење, да се државна контрола уведе и у оним случајевима, где је васпитање извесног детета поверено његовој сопственој или каквој страној Фамилији. Са државним надзорним однеговањем у сопственој или страној Фамилији, стоји и слаже се суштаствени део наших предлога, као и померање~ границе кривичне казнимости код младих и допуштење државнога однеговања (васпитања) и то не само у случајевима, где је домаћа запуштеност потиуно доказапа! Васпитање у заводима није згодно

у свима случајевима, за које мл државно васпитање захтевамо. Ако би имали само васпитање по заводима или не би имали ништа, тада не би смели граиицу казнимосги код младих помаћи, јер би тада био врло велики број злочинаца, за које заводско вас-питање не би згодно било, а противу којих бих се морало у сваком случају ма шта употребити. У томе случају морали би и на дал^е остати при казни, као што је то случај и до сада био. Једном особитом мишљењу мора се на сусрет изаћи а противу кога се је устало, а то је, да постојећи приватни заводи за васпитање, у којима се принудно државно васпитање може изводити, да и они требају државној контроли да подлегну. У једном другом се мишљењу износи, да би се овим лредлогом врло велика штета и постојећим приватним заводима и државним интересима причинила и да би се оваки заводи радије принудног васпитања одрекли, него што би се хтели државној коптроли подврћи. Међу тим, као што је познато, држава се још за дуго не може приватних завода за васпитање одрећи, јер држава за сада ии изближе не распо.заже са довољним бројем својих завода. Горе је већ речено, да ако суштина однеговања у основи хоће да се регулише, онда држава мора да води извесну контролу и над приватним заводима за васпитања, а којима би иначе имала неоднеговану децу да повери. Исти заводи путем законских наређења морали би се подврћи једној оваквој контроли. Но у овоме се је потпуно једногласност од стране чланова комисије постигла. Када се има само пред очима, да се државним контролним васпитањем хоће, да се злочиначка и запуштена деца спасу за човечанско друштво, да се од њих створе добри чланови наше друштвене заједнице и да томе цид.у нонајвише служе приватни заводи за васпитање (изузев оних који су чисто спекулативне природе) као нпр. спасавајуће куће, онда се тек може појмити. како је државна контрола над истима нужна. Државно однеговање мора суделујућем кругу при овим приватним заводима да покаже пут у извођењу овога доста тешког задатка а у извесним приликама, да им у овоме и држава прискочи у помоћ. Овим би се начином најлакше могло оваквим заводима доказати, да се веома лако могу подврћи државној контроли, без да што у својим принципима и својој суштини нретрпе. Када се наводи, да се држава не може приватних завода лишити, она је 'дакле упућена на исте и да би целокунно државио однеговање било без успеха, ако би се ови заводи морали подврћи државној контроли, јер би исги заводи одрекли, држави у овоме принудном васпитању услуге само да се једне такве контроле државне курталишу. Оваким посматрањем стања ствари, једнострано се цени. Онако исто, као гато се држава контроле у погледу ових приватних завода не може лишити, тако исто има веома много оваквих завода за одне говање запуштене и злочиначке деце, чији опстанак зависи од довођења оваких питомаца од стране надлежних државних органа. Када би држава приватним заводима који неће да се државној контроли

подвргну, одрекла даљу иомоћ у томе што им не би упућивала у будуће злочиначку и запуштену децу, то би тада један врло велики број оваквих васпитних завода морао отпасти. Међутим надати се је, да меродавни Фактори оваквих приватних завода, не желе овако жалостаи свршетак истих, особито када се има још и то у виду, да би увођењем државног принудног васпитања стекли још већи број оваквих питомаца. Још остаје, да се претресе питање, у којој години треба држава да иочне, да се стара о младим кривцима. Постојећи закони у томе су веома различити, као гато је то већ раније наведено. Принудиом се васпнтању приступа понајвише у појединим државама немачким с навршетком шесте године; ако је дакле дете у моменту извршења крив. дела, имало пуних шест година, онда се може од стране државе применити прицудно васпитање. Но има држава које приступају овоме принудном васпитању с навргиетком седме па и осме године. Ми писмо намерно минималну границу старости у погледу овога оиределили. Никоме се, свакојако, не би допало, да се на пример дете од године или две подвргне принудном васпитању у опште, дете ће се пре седме- осме године врло ретко упућивати принудном васпитању а ако се је то по који пут и десило, онда је то био случај, где је држава неопходно морала корачати и где јој је дужсносг била корачати, да би спасла извесно млађе лице од коначне пропасти. Ја се сећам једног случаја, где је једно дете, у најнезнанијим годинама своје старости, девојчица од 5 3 ' 4 година а које беше, необично јако развијено једно за другим, у веома кратком размаку времена, навалило повећиброј камења на прузи жељезничкој, »те како би се скрхао долазећи воз," и када је за то хтедоше узети на одговор, она се сакри у кућу својих родитеља. У опште бејаше се од свих присутних сажаљевало, што законом није допуштено, подврћи једно овако неваспитано дете принудном државном васпитању. Овај пример и слични овом, доводе на то, да се од опредељења минималне границе казнимости у погледу допуштења принудног васпитања мора одустати. Мора се нерешено оставити, од које ће се границе старости на једио дете које хрђаво васпитање од стране родитеља има, употребити принудно васпитање. Са врло много страна тврди се, да су ранији утисцн од предсудног значаја на будући живот једногз детета па због тога не могу никакав основ увидети, због чега се једно дете које је пре шеснаесте године учинило какво крив. дело, не треба утицајима једне иотпуно покварене и сасвим изгубљене Фамилије отргнути, међутим, с друге стране су нпр. дела горе поменуте девојчице од 5 3 Д год. старости свакојако толико тешка и опасна, да се иста и поред свега тога што је то можда последица њене неразвијености и неразумевања, мора узети у обзир од стране државних органа, који имају да поведу рачуна о томе, како иста у будуће да се развија. У овоме последњем примеру ја мислим на један школски случај, противу кога се,