Полицијски гласник

СТРАНА. 380

ПОЛИЦИЈСКИ ЛАСНИК

ВРОЈ 49

примера ради, треба применити принудно васпитаље под државном контролом у сопственој Фамилији, ако су само иначе домаћи одношаји иотпуно уређени и ако би такво васпитање погодно било. Из свега овога размишљања посталаје општа реченица: »Да се противу детета које је пре навршетка четрнаесте године какво кривично дело учинило, може употребити државно контролно васгштање. Државно контролно васпитање се од стране врховног поглаварства уређује и контролише: а) у сопственој Фамилији, б) у каквој страној за то погодној Фамилији, в) у каквом приватном заводу за васпитање. г) у каквом државном заводу за васпитање. Према ранијем излагању морају се овим општим наређењима додати и нека специјална, у којима мора бити позитивно опредељено, када и у којим случајевима мора да дође државно контролно васпитање. Случајеви у којима се може државно контролно васпитање применити, могу се поделити у четири групе, од којих прве три групе произлазе од начина извршења кривичних дела и броја истих, док међу тим последња група почива на својству Фамилијарних одношаја једнога таквог покваренога лица. Могло би се можда питање поставити, због чега се у овој расправи врло много спомињу индивидуалне делателности судије, док међу тим, у овим трима првим групама судија мора једино објективно државом контролисано васпитање да нареди. За индивидуално делање чиновиика, који државно контролно васпитање наређује, овде није никакав простор остављен па и поред тога, начин државног контролног васпитања треба индивидуално да је опредељен; ове прве три групе обухвагају кривична дела према начину извршења истих и према броју њиховом а која готово у сваком случају захтевају блажију Форму Фаспитања. Д-р Андра Гвозд. ЖивковиК (Наставиће се)

МОДЕРАН ЛОПОВ

Октав Мирбо, један од нејпопуларнијих данашњих Француских писаца, од кога смо једну приповетку и ми ту скоро донели, изнео је ово дана на позорницу, у особито занимљивом комаду од једиога чина, једну особу, која не оскудева ни мало оригиналношћу у наше са оригиналности сирото време. У одељење једнога париског приватјеа упадне лопов. То до душе не би била никаква реткост. Али лопов има све одличне особине. Он је без замерке исправно обучен — Фрак, лаковане ципеле, цилиндер и повео је са собом као помагача свога лакеја. Из једне елегантне торбице вади он свој алат, сасвам укусне калаузе и длета, китњасто израђене кл>учеве и друга помоћна оруђа и отпочне у три сахата ноћи

свој посао, пошто је дотле провео у ма каквом клубу. Што га при његовом занимању неочекивано узнемири газда свих тих красних и скупоцених ствари, које лакеј пакује у путничку торбу, даје му само прилике, да се са господином изговори о своме позиву. Овај забавни разговор је тако духовит, да се покрадени стиди, да елегантног лопова преда полицији, него хоће, кад је почело свитати да му још пошље по Фијакер, који ће га из туђега стана одвести кући. Али пошто овог модерног лонова очекује његов аутомобил на најблиасем углу, захваљује се за љубазну понуду и уверава још о своме изванредном задовољству, што му се дала прилика, да се упозна са тако љубазним домаћином. Ова амизаитна драмска шала дабоме да изгледа нешто претерана а ситуација у њој невероватна, али то је зато, што је писац оно, шго је хтео да каже, мало драстичније илустровао само да би главна ствар јаче пала у очи. Исти писац је о овој теми написао и приповетку. која се нешто мало разликује од позоришног комада, те ће, кад је већ о томе реч, вајбоље бити, да пустимо доброга домаћина, да нам сам исприча тај свој занимљиви доживљај: Једне ноћи — тако почиње приповетку — спавао сам чврсто, кад ме наједанпут пробуди неки јак шум. Било је, као да је у споредној соби оборено нешто од намештаја. Баш у тај пар изби на сахату четири, и моја мачка стаде ужасно маукати. Ја скочим из поотеље, отворим брзо и без икаквих мера опрезности врата са срчаношћу, која се оснива само на топлини мојих конзервативних убеђења, и уђем у побочну собу. Била је јасно осветљена, и, што ми је пре свега пало у очи, ту је био један врло отмено одевен господин, у Фраку, који је чак имао и орден на прсима, и трпао скупоцене предмете у лепу путничку торбу од жуте г.овеђе коже. КуФер није био мој, али су у толико више били скупоцени предмети моји, и због тога ми је све то изгледало као неприродан и неоправдан дога^ај (трпање мојих ствари у туђу торбу), противу којега сам имао намеру оградити се. Ма да овога госнодина нисам познадаао никако, имао је он једно од оних лица, која вам изгледају позната, која сте сретали на шеталишту, и у позоришту, по ноћним каФанама, једно од оних добро негованих лица без мане, која кад видите морате у себи рећи: »Овога мора бити да познајем из некога клуба." Било би претерано, кад бих хтео тврдити, да се нисам био ни мало зачудио, што у четири сахата зором видим код себе човека у Фраку којега нисам иикако био позвао. Али моје изнена^ење иије било помућено никаквим другим осећајем страха или срџбе, као што се при таквим ноћним походима по који пут обично дешава. На против, отмен изглед и непомућено расиоложење овога клупскога човека веома ме је пријатно изненадило, јер морам признати, да то не бејах очекивао, него сам шта више страховао, да ћу се наћи према обичном унадачу, лопужи, и да ће за моју

одбрану бити потребно да се према њему послужим суровом силом, за шта немам ни најман.е склоности и при чему је исход у сваком случају неизвестан. Кад сам се појавио, прекиде елегантни незнаник свој посао и ослови ме са снисходљивим, подругљивим осмејком : — Извините, поштовани господине, што сам вас овако неучтиво пробудио Али, верујте, није то само моја кривица.... Ваш је намештај веома осетљив, при додиру са најнежнијим гвожђем за обијање он се шумно распада.... Сад опазих, да је соба била сва испретурана. Фијоке орманске беху отворене и испражњене, стаклена окна исечена, мали старински писаћи сто, у којем сам чувао своје вредности и породични накит, лежао је бедно оборен на ћилиму.... Једном речи, права пљачка!... И док сам ја то све посматрао, рече мој нешто и сувише рани гост својим пријатно звонким гласом: — Ах, тај модерни намештај! Какве су вам то ломљиве душице, зар не ? Мени се чини, да су и оне савладане болешћу столећа и да су неврастеничке, као цео свет... Он се засмеја тихо, скромно и љубазно, што за мене не имађаше ничег увредљивог и што ми је доказало да имам посла са човеком изврснога васпитања. С тога сам се одлучио, да будем с њиме предусретљив. — С киме имам част говорити ? рекох и моји су погледи много умиреније пратили рад и кретање мога ноћњег посетиоца, док је отвореним вратима изазвата промаја лепршала моју кошуљу тамо амо. — Боже мој, одврати савршени џентлмен са љубазним нагласком, — моје би вас име можда за тренутак и сувише изненадило.... Па зар не мислите и сами, да би било боље, да вам се представим при каквој мање чудноватој прилици, што ће јамачно ускоро бити случај ? Исто вам тако морам отворено признати, да данас нисам ни најмање имао намеру, да вама лично учиним своју походу.... Мени би било милије, ако се с тим слажеге, да сачувам најстрожи инкогнито. — Како желите, господине.... али како да себи објасним.... — Што сам у тако необичан час и у таквом нереду овде присутан ? — Да, то је то... Ви би ме веома обвезали.... — 0, молим, прекиде ме елегантни непознати господин. — Ваша је радозналост сасвим оправдана, и ја не помишљам на то, да јој се извучем... Али, не замерите ми !... Ако вам изгледа вредно, да самном мало проћаскате, онда би можда од вас било опрезније, да се мало утоплите... Ваше ме недовољно одело баца у бригу... Овде је хладно, и у ово ћудљиво доба године може се веома лако навући какав назеб.... — Имате право.... Хоћете ли, да ме извините за тренутак... — Молим лепо, господине, немојте се ни мало стешњавати.... Уђох у спаваћу собу , где брзо бацих на себе горњу хаљину, те се опет вратим непознатоме, који је за време мога крат-