Полицијски гласник

СТРАНА 4

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 1

оружају г-ђу Ларипиди, која се трзала и рикала као дивљи звер. Кад је на послетку увидела да је све то узалуд, она се стиша и рекне Емилију Онореу, кога су такође ухапсили: — Све је проиало. Узбуђење, које је било изазвано огкрићем многобројних превара Јелисавете Ларипиди, било је ванредно велико; јавно мњење приписивало је њој иницијативу многобројних крађа на јавним местима, које су извршене у многим градовима Италије. Најзад се проносио глас, да је и чувена г-ђа Ембер нрипадала том великом удружењу, чије су се гране шириле по целом свету. Ако је веровати гласовима, та је компанија Фабриковала и вештачке процентне хартије и банкноте. То исто удружење, пре четири године, почело је било своју радљивост у Бриселу; његов иредставник подигао је био велики дом, који је требао да служи за индустријске и трговинске изложбе, и Фантастичке дипломе служиле су као награде за излагаче. Али бриселска полиција била је на опрезу услед жалби које су јој долазиле, и најпосле организаторима тих изложаба била је забрањена даља радња, и пошто су били сви странци, то их све протерају ван Белгије.

С А X А Л И Н

Пола века је веК прошло, од појаве Мртвога Дома, чувеног дела Достојевскога, у коме је тако живо, верно, а са тако много психодошког познавања изнет живот руских осуђеника у Сибиру. За то време живот је претрпео свуда многе измене па и у казаматима. Чак ни место није оно. Сибир је нашао себи достојног заменика у острву Сахалину. Све то нобудило је знаменитог руског нублицисту В. М. Дорошевича, да оде на Сахалин, ида пажљиво и савесно се уиозна са садашњим животом руских казамата. Благодарећи свом великом лсихолошком посматрачком дару, својој хладнокрвноСти и свом умешном и човечном опхођењу, он је успео да се приближи осуђеницима, да задобије њихово иоверење и иоштовање, и да уђе у њихов најинтимнији душевни живот, побуде и мотиве, и да упозна и најскривеније друштвене односе, уређења и законе робијашница. Многи појави и карактери, који би изгледали тако неразумљиви, тамни и нелогични, необично су јасно и вешто расветљени. Резултате својих проучавања и својих опажања, изнео је у једном низу необично живих и еФектних сцена, слика и портрета, израђених правом уметничком руком. Свака та сличица, епизода, раскрива нам унутарптњи живот тих бедника. Писац нас је поштедео од свог личног резоновања, и као ирави уметник само је сликао. А те слике тако речито говоре и тако много казују! Због тога је појава „Сахалина" тако топло поздрављена не само од руске него

и од стране стручие криминалне критике, која га поздравља као дело које може достојно статп напоредо са Мртвим Домом. Ми ћемо читаоцима „Полициског Гласника, 1< донети из првог општег дела све оно, што је важније и што је потребно ради разумевања другог дела, у коме су поједини, специјални престуинички типови, са својим најистакнутијим преставиицима. Преводилац

СДХАДИН од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени нравник

ТатареКИ мореуз. — Климат. — Пр^рода. Сезерни, ереднзи и |ужни Са^алин. Се^алииеки пут. — Оетрво. Казамат. Било је то шеснаестог априла. Дувао је на махове хладпи северозападни ветар, који је чисто кроз кости продирао, а пароброд се прекретао с бока на бок. Ја сам стајао на горњој палуби и загледао се у сурове, негостољубиве, и стеновите брегове, покривене још с.негом, што су се откривали пред нама. Први утисак је био неисказано тежак и мучан. Изгледало је као какво чудовиште са храпавим леђима да се пружило, притајало и очекује лов. Ено места где је пропала »Кострома, с( показује ми капетан. Ја сиђох на доњу палубу. Око Фењера промичу лица осуђеничка. Гледају, чпсто се упијају очима у обале острва где ће проводити остатак живота. Примедбе кратке и мрачне: — Сахалин! — Још зима! — Чекај да видим! Нема се шта видети. Све под снегом. Колебање се појачава. Ми идемо Лаперузовим каналом. Лево је — Криљонска кула оветиља. Десно — киие и пенуше се валови покривајући »Камен Опасности." Напред се дижу масе леда. Ледене стене заклањају цео хоризонат. Иризнати се мора, да то звони горком подсмевком. Провести људе скоро око целог света. Показивати им тренутно крајичак земаљског раја — бујни и расцветани Цејлои, дати им ирилике да бар мало, из далека виде Сингаиур тај раскошни, тај дивни као из какве бајке врт, што се расцветао на полутару, дати им да се нагледају и надиве ретким и живописним обалама Јапоније при улазу у Нагасаки, од којих је тешко ока одвојити, — само ради тога да би их после свега тога довели ка стеновитим, суровим обалама покривеним снегом и ледом у половини априла, у предео, вихора, мећава и леда, — и рекли: — Шивите: Сахалин — »Около — вода, а у средн — беда!"

»Около море а у среди — горе !•" како га зову заточеници. — Острво очајања. Острво бесправности. Мртво острово ! — како га називају они који служе на Сахалину. Острво — казамат. Ако ви погледате на карту Азије, то ћете видети у десном углу нешто што заиета личи на чудовиште са разјапљеним чељустима, као да је спремно да прогута Мацмај, која лежи против њега. И оштре и сгрме литице угљених брегова, и кривудаве линије откривеног каменог угља — све то јасно казује, да се овде десила некад велика револуција. Извијала се леђа чудовишта. Гигантским валима колебала се земља. Таласи су ишли са северо-истока на југо-запад. Нису узалуд сахалински брегови тако слични на огромне замрле таласе, а долине, или »падови® како их овде по сибирски називају, опомињу на бездане што се међу таласима отварају за време урагана. Ураган је прошао. Чудовиште се утајало, и само по некад задрхће мало — по где, где. То је одљуд — острво. Оно је одвојено од земље татарским мореузом, једним од најплаховитијих, најбујнијих, најћудљивијих, најпакоснијих мореуза на свету. Мореузом, где се зими не може ни прст пред оком видети у снежној мећави, а лети, за вихорима долазе магле тако густе да се једва као у белом платну назире врх своје катарке. Иловећи тим мореузом, дежурни ОФИЦир спава у прекидима почетврт часа не свлачећи се. Овде за тишином наступа грозан вихор за пет, десет минута. Потпуна тишина, — одједарад заФијуче — вади, а често и одсецај ленгере, и бежи на море, ако не желиш да те у парампарче разбије о стење. Овде је море — издајица, а обала не пријатељ, но крвник морнара. Сахалин не воли да се заустављају на његовим отсечним и каменитим обалама. На целом западном прибрежју — ни једног пристаништа. Дно — равна и глатка плоча, на коју се не може прикачити никакав ленгер. И колико је само пароброда отишло на дно и сахрањено у том мореузу! Сахалин — сурови и хладни острв. Његове стеновите обале омива северна струја, која је у незаиамћена времена иробила Татарски Канал. Овде је сурова и љута зима. Недељама траје мећава, савија огромпе снежне смрче, и до крова засипа домове. Безрадосна зима, слична јесени. Кратко, хладно и магловито лето. И једино јесен личи чему. Двадесетог маја ја сам приспео у Онор — удаљено насеље у среди острва, — а двадесет првог кад сам се пробудио изјутра, угледао сам јасно свеже и предивно зимско јутро. За ноћ је снег нападао. Снежни покров за по метра дебљине покривао је све —