Полицијски гласник

ГТОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

На колико си година осуђен на оков са колицима? — питам. — На две. А пре њега ту је спавао три године други један тачечник. Ја прилазим тој ностељи. На подглављу даска јако истрта од ланца. Пет година скоро таре ланац то дрво.... — Дрво, па и оно се истире! мрачно примећава један осуђеник. Казна тешка, — била би потпуно неиздржљива, када кажњени не би по кад када давали себи одмора. Тешко језаковати осуђеника „на глуво 8 . Помоћу другова, пошто намажу окове сапуном — истина с великим болом, они их по неки пут скидају бар за ту ноћ. а с њима се ослобађају и колица и одмарају се по неколико сати у месецу. Дешавају се чак и случајеви бегства тачечника! — Раде ли код вас тачечници? — Ја их натерујем, а по другим казаматима не пристају. Неда се с њима изаћи на крај: свет са свим откован. Около мрачна лица. У очима се светли безнадежност. Хладни; сурови, озлојеђни погледи. пуни злобе и страдања. Сад, сад, чини се, прекипеће стрпљење тих. Никада нећу заборавити једног погледа. Међу осуђеницима је и неки Козирев, из Москве, човек који припада интелигенцији, послан за дисциплинарни преступ на војничкој служби. Симпатично лице. А како чудноват,како страшан поглед има! ' Такав је, ваљда, поглед у дављеника, када последњи пут исплива над ^рдом и обазре се '—ничега, зашта би се могло ухватити, ни од куда помоћи, ничега осем таласа около. Безнадежно, с иредсмртном тугом погледа он око себе, и немо пусти се к дну, без борбе. — Да је што пре ! Тешко је гледати тај поглед, а како ли је тек њим гледати? Међу окованим се држе и бегунци. — Ти због чега си? — Због подозрења убиства. — Ти ? — За крађу. — Ти ? — Због подозрења убиства. »Због подозрења«... „због подозрења«... »због подозрења«... — Ти због чега си? —- Због убиства два човека! — Чује се искрен, оштар одговор. изречен иоузданим и одлучним гласом, — Насељеник је! — објашњава надзорник. Издржао робију и сад опет убио. — Кога то? — Сажитељку и надзорника. — Због чега је то било? — Лолати се почела, С надзорником се спанђала. »Идем па идем к надзорнику да живим, шта ми. је стало до тебе, робијаша — насељеника ? сс — „Лажеш, — кажем, нећеш отићи." Одвраћао сам је, молио, самим Господом Богом заклињао. И можда не би отишла, али надзорник дође за њу и узе је. — „Ја ћу је каже одвести у

завод. Ти с њом рђаво поступаш. Бијеш је. к — Лажеш — кажем — црна ти душа! Прстом је не дирам, а теби је недам. Немаш никаква права да. ми је отимаш!® Још ћу тебе — каже — питати! Облачи се, да идемо, — шта на њега обраћати пажњу". Опомињао сам: — „Не чини то, зло ће бити". — А ти, — каже — још и нретиш, у ћелију види се одавна ниси био. Док реч рекнем — обрести ћеш се тамо. Узе је и одведе.... Стреса се насељеник нри самом сећању. Одведе је, а мени се све преврте. Чекај — мислим се ја, па узмем пушку, а имао сам неку пушчицу. Они су ишли путем, а јаударим тајгом, пречадима, ирестигнем их, и притајим "се, чекам. Еидим иду смеју се. Она кези зубе с њим.... И завршим. Прво њега, а после тек њу да би видела! »Завршив® насељеник се грозно наругао над телима. Искомадао их ножем. Много нагомилане злобе и тешког уиижења огледа се у том зверском и циничком ругању над труповима. — Не сећам се шта сам чинио, био сам ван себе. Радовао сам се што није ни њему допала... Али и тешко ми је било. Насељеник — још млад човек, с добродушним лицем. Но у очима када прича блиста се много воље и одлучности. — Волео си је, шта ли ? — Свакако волео. Не би је ни убијао, да је нисам волео.... —• Ваше високоблагородије! —прилази управнику, док ја на страни разговарам, иоугодинама сељачић, кажите да ме из окованих пусте ! Шта сам ј$ ч урадио? Три дана свега сам био отишао. Туга обузела, — нанио се и ту је све. Набавио Флашу ракије, те се провеселио. Зашто ме држати? — Лажеш, момче, умаћи ћеш! — Господи, та зашто би бегао? Што, ваљда је у затвору рђаво? — пренемаже се „бегунац". — Сами знате, да ј.е зло, узео би »борца", 1 ) па крај. Познато вам је да ништа боље неможе ни бити. Борац је од робије најбољи лек. — Докле ће мене овде држати ? — пита мрачно други. — Докле, питам? — Ислеђење још траје. — Па већ је четврта година како ја овде седим, гушим се! Када ће мом. стрпљењу крај бити? Та видим ја.... — Мало ли ти: шта видиш момче, али ислеђење није још свршеио. — Та ја снаге више немам, кажем вам! — Ваше благородије! Какву су нам ^орбу дали! Јести се не може! Кромпир неочишћени ! На Ускрс да се омрсимо, рибу дали!... Ми излазимо. — Ја вам кажем пустите ви мене.... — Ваше високоблагоЈзодије, докле ?.... Ваше... Надзорник закључава врата огромним катанцем. Иза затворених врата доиире мукло брујање гласова.

') Кореном траве борцг, грују се осуђеНиДи обично. Расте по шундрама Сахалинским.

Корсаковски казамат окованих— то је један од најмрачнијих, најочајнијих на Сахалину. Можда су његови становници учинили на вас не само непријатан већ одвратан утисак ? Поштована господо, ви стојите пред људским јадом. А њега треба појимати срцем. Тада ћете открити у том „зверству" много и људс-ких мотива, у „злоби" много страдања, у циничком животу много очајања.... (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОЛИЦАЈАЦ (ие еаписника једног члана полиције)

(НАСТАВАК) 4 — Цео овај разговор причао му је доцније биров Стеван, и он се, ето, сада свега тако живо се.ћа. — За овим је дошла смрт мајчина, па онда удаје сестрине и иреговори о његовој женидби са ћерком председника Павла коју је омео пуки случај, или боље рећи његова судбина. Баш у времену када се он најозбиљније носио намером за женидбу, за писара у срезу би постављен један од његових најбољих школских другова. Већ и само ово поставлзање оживело је у њему масу лепих успомена из ђачког жимота. и учинило да у неколико зажали за проиалом будућношћу. Али, кад је још видео колика је огромна разлика између њега и његовог старог друга у сваком погледу, кад је чуо да је већина другова, ко.ји су куд и камо од њега били лошији, пре годину дана свршила Велику Школу, — није могао одолети, а да се искрено не изјада пред човеком који му је некада био најбољи друг и пр.ијатељ. Жалећи га искрено, а у уверењ>' да ће му учннити добро ако га отргне од села и увуче у ред чиновника, друг навали на њега да напусти село и општину, и потражи будућности у чиновничкој каријери. А о овоме није му требало тако много говорити. Довољно је било само иодсетити га на школу, другове, напуштене идеале, н ставити му у изглед могућност да својим радом и познатом својом вредноћом у току од неколико година надокнади све што је до сада изгубио, ш! је ствар била готова. На 2 месеца по доласку друга му у срез, он је већ увелико радио у среској канцеларији као практикант, а само после годину дана био је постављен за писара управе града Београда, захваљујући својој вредноћи и сродничким везама свога друга. — Четири године одушевљеиог и плодног рада, који се ширио и ван круга званичних послова, створили су од њега једног од најспособнијих и најинтелигентнијих чиновника у београдској полицији, и отворили му изглед за најсјајнију каријеру у иолици.јској струци. Али, баш кад је био на прагу да све своје раније успехе у служби крунише извођењем пред суд убице удове С.... десила се катастроФа