Полицијски гласник

БРОЈ 7

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 51

димо све док се депеша не исцрпи ; за тим се конац савије и пошаље, те прималац депешу премерава на свом штапу. Он не мора безусловно имати штап, већ га може сваког тренутка нацртати на столу, на патосу, зиду и т. д., само кад је уговорено, да су дистанције од једног слова до другог толике и толике, н. пр. пречннк некогновца, дужинажижице, ширинапалца и т. д. По том методу могу се доносити вести у затвор и износити из њега, пошто ником неће ни пасти на ум, да спречи уношење конца н. пр. за шивење, увезивање неке повреде и т. д. Дакле пазимо! в) ШиФра на меру. Бацрта ли се иа каквом дугачком парчету хартије, на столу, на зиду и т. д. једна линија, ова се подели у сантиметре, а за тим се на сваки други или трећи или четврти сантиметар напише по једно слово из азбуке. Сад кад хоћемо да пишемо, онда узмемо обичну меру на сантиметре, и меримо од почетка линије до првог слова депеше; број нађеног сантиметра рецимо 17, прво је слово шифриране депеше. За тим се мери од првог слова до другог, те се нађе дистанција 6 см., и онда је 6 друго слово; дистанција од другог слова до трећег износи 10 см., и онда је 10 треће слово. Тако даље цела шифрирана депеша састоји се из бројева. Али овде се морају бројеви, који су постали мерењем с лева на десно, по нечем разликовати од бројева, који су добијени од десна на лево. Рецимо да се задржи обичан ред у азбуци и да депеша почиње с речју „АЊег^, к онда се наравно мора од А ка |_ мерити с лева на десно, од 1_ ка В опет натраг с десна на лево, од В на Е оиет с лева на десно и т. д. Дакле бројеви, који су мерењем нађени с лева на десно, могу се оставити неозпачени, а они који су добијени мерењем с десна на лево, могу се обележити једном тачком, подвући или написати црвеним маотилом. Услед овог потребног разликовања та се шифраиздаје, да није обична шифра на број. Ову шифру нисам нашао још нигде описану; једнога дана донесе ми апсанџија једну цедуљу с бројевима, који су измењивани између два ухапшена међународна лопова. Одмах сам предузео преглед над дописницима и код сваког од њих нашао сам по једну дугу, уску пантљику, која је била подељена на сантиметре. Увидео сам, да је то било у вези с шифром, али тек после дужег труда и муке испало ми је за руком, да откријем тај одиста оригинални метод. (СВРШИЋЕ СЕ)

САХНДЦр од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени правник (нАСТАВАк) 7 То су најцрњи, најодвратнији непријатељи сваког чуварног осуђеника, сваког ма и најнезнатнијег »благостања«. УправЛ)ајући се према приликама, час отворено очима, час лоповски измамљује

или просто краде од осуђеника и иоследњу тешким трудом стечену копјејку. Но времена се мењају. Заједно с наступањем бољих времена за цео казамат, наступају лошија за „Иване". Више нема оних страшних казни. И с „Ивана" спао је њихов ореол мучеништва за општу ствар. Они се постепено лишавају у очима осуђеника свега свог престижа. Њихова ужасна тиранска власт је на издисају, „Ивани" изумиру. И што је мекша, човечнија управа, тим је слабији и мање штетан утицај »Ивана® на осуђенике. У александровском казамату, једном од највећих на Сахалину, тамо где је срце робијашнице, најтежи и највнше осуђени престунници, и где поред тога, тслесне се казне, врше једино по осуди суда, утицај »Ивана« је безначајан. Они немају иикаква значаја. »Ивани« се још држе тамо, где управници казамата прпдржавају се телесне казне. Тамо је још „Иван" окружен неким ореолом, ма да на сваки начин, далеко не таквим, као у Разгилдијевска времена. Власт и значење „Ивана« јако су потресли.... немири за време колере, у овом случају вреди оно в не би било среће да несрећа није помогла®. У атмосФеру у ту атмосФеру отпадака и крви, продрла је струја чистог ваздуха. Сахалииски казамати напунили су се људма, које је довела у казамат зла судба. Људима. који су починили ужасе, због тога што је њих саме обузео ужас. Људима који нису знали шта чине. Људима простим, незналицама, несретни ^Ј и бедним, али не и преступницима. И ти свежи, честити и вредин људи нису пристали да се покоравају законима и уређењима, које су створиле убице. И како их је било много, они су иставили према „Иванима" најбољи казаматски разлог песницу. Осетив у њима другове и савезнике, бедна, опљачкана и угњетена „шпанка 1< подигла је главу, сјединила се с новодошлим и против »Ивана« образовала се маса. Ствар је дошла до тога, да су неке од »Ивана« испребијали. »Ивани« бијени — то је дотле био непознат случај у историји казамата. То им је страшно подрило углед. Но главни удар јс био за њих, ублажење телесне казне. То им је сдерало ореол мучеништва. Узимајући сада од осуђеника и последње, није могао рећи : — Зар ја не плаћам то крвљу и телом својим ? И као што сам напоменуо, Ивани се само још држе у казаматима, у којим управитељи воле телесне казне. Но и тамо није вигие њихова власт она која је била до скоро. Често ће те чути увек, у каквом углу затвора окованих, како скупљени у гомилу „Ивани" сећају се старих добрих времена, неповратних више, када је робијашница поштовала »Иване®, и о њиховим јунаштвима, и о томе како су они господарили робијашницом. Но у тим причама чује се елегична нота, осећа се туга о неповратном прошлом времену. Пређашња власт, пређашњи положај не поврати се.

»Ивани,,, ти племићи робијашнице родили су се под Фијуком шибе, камџије и кнуте. Заједно с њима и умиру. X р а п и »Храпи« то је — друга каста казамата. Њима би се хтело бити »Иванима" али недостаје им смелости. По кукавичлуку они би требали да припадају „ПГпанки«, али им не допушта самољубље." „Храпи® не вреде толико, да се треба њима много забављати. То су „лармаџије« сеоског сбора. Када се у казамату деси какав догађај, каква било смутња, »храпи« се увек протурају напред, лармају више од свију, деру се, протествују, речима готови су све тумбе да преокрену; но када ствар дође до „густа", и појави се управа „Храпи" нечујно исчезавају у последњим редовима. ■— Шта хоћеш ти рђо? — полети робијашница после В расправе. к — Смутио па ухватио тутањ. А ти шта би хтео? Ја. сам за све да се умешам, шта ли? Сви ћуте, па и ја ћутим. И »Храп« почиње да изврће, за то што је умукао при појави власти. »Но само нек се још једаред тако што деси, а он ће већ показати ко је он! (( Назив „Храп« помало је поруга. Оно је дошло од врчати. И тим се опредељује главна особина »храпа 1( . Они врче на све. Нема такве наредбе, коју би они огласили за правилну. Они су вечита опозиција. Све је њима неправилно незаконито. неправедно. Ништа их не задовољава. Дали човеку рад у задатак, баш и не тежак, метули у ћелију макар и заслужно, не задржали у болницу, макар и здравога, Храпи се свакада деру (наразно иза леђа управи). Неправда! Робијашници. која и живи и дише озлојеђењем — то се допада. Тамо где је много немаштине, увек имају успеха говорљивци. А робијашница ужива да чује кад ко складно и слатко говори. Тамо се та способност цени високо. Међу »Храпима« има доста не бант лоших говорника. Ја сам их сам слушао са великим интересовањем, и дивио се њиховом познавању својих слушалаца. Какво само познавање, меких и осетљивих струна своје публике и каква умешност, затреперити њима! Благодарећи томе »Храпи (( понегда — када се робијашница узбурка силно, — дочепају се извесног утицаја на дела. Они »распаљују (( . И не мало казаматских »историја« које после телом и крвљу плаћа бедна »Шпанка« ностакнуто је од »Храпа«. »Шпанка (( се по обичају уплела а »Храпи (( се повукли и згодан час. »Храпи® су већином делом и »глоти«, т. ј. људи, који у споровима стају на страну онога, ко више да. Они се примају и да бране и да оптужују, — понегда и на емрт — за новац. — Ухваћен човеку каквој подлости против другова — »храпи® ће за новац јавити се као његови заштитници, и на казаматском скупу, клеће се и преклињати, да другог таквог друга осуђеника није могуће наћи. Прохте се коме да. натруни другоме, он поткупљује »Хра-