Полицијски гласник

СТРАНА 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 7

пе«. »Храпи износе на човека какву потвору, на пример о потказивању, шпијунажи, у својој средини налазе сведоке, и наричу о потребној казни. А робијашница је неповерљива, и човек на кога је само пало подозрење да подказује, већ је у смртној опасности. И колико би живота, ни због шта сатрвених том ојађеном, незналачком и озлојеђеном робијашницом, пало на савест »Храпа«, кад би у ових несрећника било ма какве савости. Храпи имају два велика празника у години, — пролећем и с јесени, када приспева пароброд Јарослав, да истоварина Сахалин нов товар »друштвених отпадаКа <( . Тада Храпи делају међу новајлијама. Збуњене новајлије, немајући искуства, сматрају »Храпе 11 у истини за »прве људе у казамату", по навици, чак их мешају са »Ивапима® и труде се иомоћу новца да стекну њихову наклоност. У обично време »Храпи" живе па рачун „Шпанке". Та бедна, немоћна, безаштитна осуђеничка маса, трепти пред дрским »Храпима«. Махни га! још може таку попару да закува, — кости да не сачуваш! И откупљује се. К а р т а ш и У казамату, где се све продаје и купује, а при том продаје се и купује веома јевтино, човек који има новаца, па их при том још не штеди, мора бити од утицаја. Карташ, осем игре, ничим се више и не занима. Шулери (варалице на картама) — су све. И када играч игра са играчем, то је само утакмица у подваљивању. За време док један дели маркиране карте које је нодметуо, други хитро мења карту под којом је метут сец. Но сачувај вас Бог да приметите: „Да он краде!" Робијашница би вас иребила на мртво име: -— Не мешај се у туђа посла! — Ако је „играч« особито вешт шулер, он носи почасни назив „мастак." Карташ храни веома много њих, и мора имати значаја и утицаја. Пре свега карташ никада не одрађује задати посао, он најми место себе другога. Затим он увек има послушника, понеки пут неколико њих, који му успремају место на ногарима, простиру, доносе јело, заварују чај. Играч даје зараде Мајадану (собној механи), који добија 10 процената од банкара, и пет од сецера. Благодарећи карташу, зарађује и стражар који пази на врата, докле траје игра, и добија за то такође награду. Преко играча пуштају свој новац у обрт и »оци« — зајмодавци, када се појави какав невешт играч или новајлија — и карташ нема новаца, — они снабдевају банку, и добијају насигурно. Напослетку играч је човек »од среће к , њему су паре јевтине, и њему то није ништа да човеку тек онако по три па и пет копјејака да. И у тој гомили, карташ свагда има своју странку, која је готова да га помаже кад хоће и за шта хоће. Он може да мења одлуке казаматског скупа, — јер има масу присталица. С њим је опасно доћи у сукоб. Нареди да премлате — премлатиће. Њему се треба подвлачити: јер што он

нареди— испуњава се. Поред тога, од њега може увек да се дође до залогаја, што код беде и сиротиње игра знатну улогу. И зато се »шепуре и пуће" коцкари, док су у сили, и ругају над друговима. Какви им само чудновати прохтеви долазе на ум! Био је један веома чувен карташ, који ме веома занимао као интересантан тип. Сиромах, потерао га „малер,® и никако му није ишло. Играчи су увек кицоши, а он од муке и од тога дигао руке. Иде озлојеђен, раздражен и вечито натмуштен. Са себе је чак почео да проиграва — сребрни часовник је сћердао, предмет своје гордости. — Рђаво ! — ГПта брале, у „жигане" ћеш доћи? — На то је пошло. Кад долазим ја једногдана у казамат, — Господе Боже, дал је то он? Једва сам га познао. Разметнуо се на ногарима, и подвикује. »Послупшик« једва, успева да испуњава све његове захтеве. — Шта, — дере се, — хоће ли Матвеј Николајевић, — ручати данас?' Послушник подноси обичну порцију с чорбом. »Матвеј Николајевић," подиже се, иогледа и пљуну у чинију. | — Псе ти с тим храни. Лудачино једна коме ти то подносиш?.Зар ће још то Мавеј Николајевић јести? Даље, штаима? Послушник, ставља на ногаре исечен црни хлеб. Хоће те ли изволети чаја. Матвеје Николајевић ? »Матвеј Ннколајевић« сбаци ногом хлеб с ногара. — Зар је то храна за Матвеја Никоколајевића? Зар нема ко да вас научи будале једне? Матвеј Николајевић, да једе лудачку храну! Дај кобасице! Послушник даје му суве кобасице и бели хлеб. — Тако, то. Послушник прибирајући с пода комаде црнога хлеба, само се ос-мену на мене. — Шаљивчина! А около седе гладни људи. — Зашто му ти дајеш, чорбу,—кажем доцније ја послушнику, — да пљује у њу, и хлеб да га ваља по патосу! Кад знаш и сам, да се шепури кад има новаца, и осем свог ништа пе једе друго. Што му ниси одмах нринео хлеба и кобасице. — Зар је то могуће? — чисто се ноплаши бедник. Не дај Боже. Шта хоћеш ти? — одмах нита. Ко сам ја? Осуђеник или не? — Иа да, осуђеник. — зашто ти мени не доносиш осуђеничку храну ? А ? Ко зна, можда се ја и од ње не гадим, мои.да ћу је и јести. Од куд ти, оваки, онаки можеш знати шта један човек, као што је Матвеј Николајевић, мисли? Кобасицу дај кад ти се каже. Моје имање не чуваш! Шта ти знаш, можда ћу се ја заводском храном задовољити, а ти хоћеш моје добро да расипаш. А када му даш тајин с чорбом — видели сте! Њему се само хоће да своју власт покаже. То је јасно! Добио човек! А неком нриликом послалп су таквог једног играча, у тајгу на рад. Није му

било могуће да се извуче. Тада је он појахао једног од својнх другова »жигана® и читаву половпну врсте тако прошао. Најмио те нојахао. — Мене, — вели, — ноге боле. Ж и г а н и Но мука је, када какав играч профућка све, и постане „жиган.® „Жиганом" називају у казамату у опште сваког оног који нигде ништа нема. Но нарочито тим именом крсте играчи, који је све нроФућкао. Ето кад робијашница одмерава своју меру. Тада нема граница, нема краја поругама над човеком, који је лишен свих другова, поклоника, заштитника, и покорних својих слугу. Када је жиган сћердао већ све : новац, одело, свој труд за годину унанред, тајин за неколико месеци унапред — с њимиграју или у место на ногарима, или у чорбу. Ни једно ни друго није потребно никомо, — већ играју једино ради унижења. Нека те ђаво носи, играћу и с тобом нсето једно. Или три копјејке, или три ноћи да сиаваш под ногарима. Или: Имаш тројку (три копјејке) или да липсујеш три дана од глади и жеђи без чорбе. Улазим у казамат једног вечера, пошто су већ сви били полегали. Гледам један осуђеник лежи на под крај ногара. Опазившимене, скочиинођедалегне на ногаре. Сусед не пушта: — Стој! Куда се увлачиш! Недам ти, на поду лези! — Ђаволе! Несрећо! Бидиш господин! — Недам, и пред господином лези. Нека, нек види господин, какав си ти створ на свету. Лези! Осуђеник стао крај ногара. — Не. већ лези. Чује се посред смеја, са свију страна. Немаш због чега устајати. Господин је казао, да не чини ништа, да се пред њим може лежати! Зато лези, као што си и лежао. — Проиграо место, шта ли? — иитам. — Да боме, ирофућкао псина, иа му се сада не допада. — У колико је ишло место? —• Ишло у три копјејке, али ја сада ни рубљу не би примио. — Узми три! — Гле, сад, а зашто то! Мени је драже моје задовољство но ваше три рубље. Види се, да се заинатио, а у таком случају, ништа се с осуђеником неда учинити. (ИАСТАВИКЕ СЕ) У Д О В И Ц А ПРИПОВЕТЈ^А ИЗ ГРАДС^ОГ Ж ИВ ° ТА

(НАСТАВАК) 2 За време стричевог осуства, онај младић, што' дође у нашу кућу, и који се зваше Пера, ручавао је са мном и стрином заједно. Шта је пута било — ја и он ру-