Полицијски гласник

ВРОЈ 7

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 53

чамо, а стрина би се наслонила на руку, па би гледала у њега по читаве сате. Свакн покрет његовог тела, изазивао је њено кретање, сваки осмех са његових усана пропраћала би она осмехом; а кад би угледала његово наоблачено чело, онда је севајућим очима гледала у мене, немо питајући: да ја својим понашањем нисам изазвала ту буру, на челу тога дошљака? Дуго нисам могла разумети ове погледе моје стрине, и у опште њено понашање нрема 11ери... За само пријатељство било је сувише нежности, а за друге осећаје код жене од 40 година, ја још нисам ни чула до тада. Али на зкалост, било је другчије. Баш се сећам као да је јуче било. Стриц беше некуда отпутовао, па смо зато рапије вечерали. Ја сам лежала на своме кревету, затворила очи, на онако жмурећи мислила — ко би знао о чему, без сумње, како ћу сутра продужити започети рад. По кад што отворим очи и погледам шта ради моја стрина, која лежаше на другом кревету и читаше неку књигу? Приметила сам да јој читање не иђаше од срца, јер би сваког часа бацала погледе на стаклена врата, која нас дељаху од собе, у којој је Пера спавао. Пије дуго било, па се у Иериној соби чу бат ногу око самих врата. Стрина упре поглед на мене, сигурно да се увери — да ли спавам. Не знам баш за што, али ја у овоме назирах неко узбуђење, неку намеру код стрине, па затворих очи, и чињах се да спавам. Чух најзад како она устаде, дође близу кревета мог и слушаше моје дисање; за тим чух како се врата отворише, и она уђе у собу Периву. Нека радозналост недаде ми да и даље лежим, но устадох из кревета, примакох се близу врата, и кроз иста онде где недопираху завесе, посматрах — шта се та ло ради. На столу гораше свећа; стрина лежаше у кревету са Пером. — Онако полунаслоњена загледала се у њега, па га гледа гутајућим погледом, а он би је чешће пути пољубио у чело. Мени свану пред очима! Беше ми сада јасно све—моју су стрину занеле рђаве страсти. Кад сам поново легла у кревет, сва сам дрхтала. Одмах се сетих стрица. Не знам, какво сам сажалење осећала према њему, онога тренутка. Онако у сумраку, изгледаше ми, као да видим, како он седи на неким рђавим колима; пут нераван, коњи јуре преко џомби, а њему се утроба стреса; али он опет задовољан, јер ради да устостручи свој.е имање, како би и највеће жеље своје жене подмирио, не знајући да верна жена лежи у кревету са љубазником, презирући доброту свога мужа. Врзла ми се мисао по глави, да оно што видох кажем стрицу чим дође. али не знам, за што ми је то изгледало тако страшно, те не могах учинити. Нри таквој помисли, ја већ гледах, како пестаје и њепог и његовог живота, а у његову кућу већ се доселила нека страна, мени непозната лица. И што је моја стрина више срљала у грех, бивала је ове љубазнија према стрицу. 0 како ми је ударала румен у образе,

кад видим, како му се обисне око врата, па му тепа тако слатке, тако миле речи. И он је сиромах веровао. Да би што боље сакрила свој грех са Пером, она га је чешће пута грдила у моме присуству, али у истини, страсти су код ње расле. из дана у дан све више и више. Већ је почела да узима из касе новце и давала их Пери, а он их је редовно трошио на хаљине и разне украсе. Тако су пролазили дани, недеље, па се наврши и неколико месеци. Прво суседи, па онда по целој вароши почели су говорити о мојој стрини. Нико се готово није варао у оцени, : — сви су праведно схватили боравак Перин у нашој кући. Варош је брујала, а моја стрина, знајући то пркосила јој је, возајући се сама еа Пером на колима, најживљим улицама ћ-ским Најближи најпосле чује — то је позната истина; и мој стриц, сазнао је за ово последњи. — Сећам се баш те вечери; као да га сада гледам. — Кад дође кући беше узбуђен, блед, без речи на устима, а очи му севаху као жива ватра. Мене је прву срео на вратима од собе. Гледао ме је читави четврт сата, немо, погледом изгубљена човека, и тек доцкан хукну као рањени лаФ : »зар и ти Милева, зар и ти животе мој не хте да кажеш, зар и ти у бруци мојој налазиш радости? Зар те ни моја нежност, ни доброта не обвезиваху да ми кажеш, шта се у мојој кући ради? Пије саслушао мој одговор, но је улетео у собу — ја мишљах мојој је стрини дошао последњи даи. Али за дивно чудо није тако било. .... На средини собе стајаше моја стрина, обучена у беле спаваће хаљине; дугу црну косу распустила низ леђа, а један прамен пребацила напред, па се разастро по полунагим прсмма. Она у овоме тренутку бејаше тако дивна, да ја, упоређујући њене године са својим, жаљах што нисамонаква. Свакако она је чула прекоре стричеве мени, и спремила се да стрица дочека, јер чим стриц ступи ногом у собу, она гледајући га право у очи викну : »зар и ти верујеш Павле? зар је мало што трпим од целе вароши, већ и ти хоћеш да ми душу мучиш; ти, који си и довео оног несретника у нашу кућу. Павле, Павле, сети се оних дана кад ја бејах цвет; не пупољак, роса, почетак дана — сети се моје младости и помисли: кад ти тада не бејах неверна, зар ћу сада? Сада у овим годинама, кад из дана у дан очекујем седе власи, тога весника наступајуће јесени живота! Грех ти на душу Павле, грех!! Мој стриц стаде; он је одмери од иете до главе, хтејући да прозре у њено срце, у њену душу, али она га гледаше некако презриво, сажаљевајући ; изгледаше ми у ономе тренутку као увређепа Богородица, ма да ја бејах давно на чисто са њом — она није лежала са Пером у кревету из материнске милоште, она за мене беше само препредена неваљалица, али стрица поколеба. Са његовог чела полагано нестајаше сакупљених бора, очп добијаху неку благост, цело лице обузимаше иеки мирни молећи облик, и он не рече ништа више до:

»опрости Јованка; мене је за тренут обузело љубоморство; мене су варали непоштени људи — ја никад више не ћу веровати никоме." И није заиста веровао, али тешко да му је ко више и казивао што. Свет после првог неуспеха постаје равнодушан, и што је до јуче грдио, што му је изгледало гнусно, одвратно, чудновато, за презирање, то му данас изгледа као да није ни могло бити друкчије, и не тиче га се више ништа. Да би стрина иотпуно уверила стрица, да јој је врло мало до тога: хоће ли Пера и даље остати у близини њеној или не, она је наваљивала на стрица да га отпусти, наравно, пошто је са Пером тако уговорила, али стриц је имао узрока да то не учини одмах — једно да не потврди све што је говорено, а друго што му је био подесан за радњу. Од овог догађаја, стрииа је према мени постала још нежнија. Не би се тако љутила ако не погледам Перу, већ би, више у шали, рекла: „е дете, кајаћеш се ти. к Једне вечери уђе стрина у моју собу; ја баш тада лежах на кревету. Она седе крај мојих ногу, па се наслони главом на моја преа. Дојке ми беху — извините господине, али ја казујем све — доста велике, и тетка их притискиваше образима. »Видиш душо к рече ми, „ти си већ велика, већ ти је осамнаеста година, а ти као да си у дванаестој. Још ми никад ие рече да желиш да се удомиш, да једном будеш сама газдарица. — Ја се не могу начудити твојој хладноћи ирема мушкима. Ето, у нашој је кући Пера, скоро годину дана; ви се сретате дневно по неколико нута, и ја никад не опазих какву промену на лицу твом, никад да задрхтиш у близини •гако леиог младића. Само га ногледај добро довече; ох како су лепе оне црие очи. Да сам у твојим годинама ја бих лудовла за њим, а ти? ти си хладна, ледена, као санта леда. У твојим жилама као да не тече крв — твоје срце као да је од камена! Зар ти не би желела да будеш његова жена — а? <( Из првог краја ја не схватах намеру њену, па за то јој и рекох: да ја своју судбину остављам њој. Али што она више изношаше Периних врлина спољних, а мање причаше о души и карактеру његовом, мени биваше све сумњивија, и ја дођох до тога уверења, да је она, занета страстима, изабрала меие да јој будем заклон за њена рђава дела, а средство да их безбрижно продужи — и ја јој одлучно одговорих: да ћу за сваког другог поћи за кога ми она каже, али само за Перу не!... »А за што рано не, а тепаше ми она. »Ето од оца ти је остало грдно имање, а и ја ћу ти дати половину свога имања, па ћеш бити срећна, пресрећна. Кола, коње, слуге слушкиње, свега ћеш имати доста; све ће те дворити као гроФицу. Шељна си света, жељна си пута — све ће ти се тада остварити. Беч, Париз, Лондон куда хоћеш, тамо ће те водити. Па помисли само: после године, ти ћеш бити мати. Мати.... ха.ј моје жалости, што ја не бејах сретна ено, јеси ли вндела јуче, како Јула Каприћка води собом оно анђелче, зар би ти могла што више желети?!