Полицијски гласник

СТРАНА 54

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 7

Па ја, ја, колико бих била тиме сретна зар не жалиш мене кћери моја? Још она не беше ни свршила последњу реч , а Пера уђе такође у собу. Видећи мене онако полу-нагу у кревету, он стукну мало натраг, али га стрина позва и он уђе унутра. На њему беху црне хаљине. Капут закопчан скоро до грла, само се види бела, свилена машиа. Косу расчешљао, па онако немарно пуштио да му покрије половину чела. Не знам за што, али он ми се у овом тренутку учиеи много лепши, много друкчији — први нут ми тада није изгледао као обично, и ја осетих да ми кроз цело тело прође нека мала, мени до тада непозната дрхтавица.... »Кола, коњи, слуге, слушкиње, Веч, Лондон, Париз," све ми то брујаше по глави, и моја стрина не беше више тако рђава жена у мојим очима; ја тога часа нађох оправдања за њу, и то једино у оном њеном уздаху : »Мати.... хај моје жалости, што ја не бејах сретна." Да, она је жудила да буде мати, и та неодољива жудња натерала је да склизне у грех, и кад онет није била сретна да буде мати, она се покајала, и то је било први и носледњи пут. Сирота моја стрина, како сам је неправедно осуђивала — мишљах ја. »Баш добро што си дошао Перо," рече моја стрина. ,,Сад сам о-теби говорила Милеви, говорила сам доста, али колико је ти љубаш, то сам оставила теби, да јој кажеш сам." Он је почео говорити. Говорио је много и дуго; ја се не сећам појединости, али само памтим да то беше уверавање о љубави, — насликан цео будући живот тако лепим. тако примамљивим и разиоврсним бојама, да се ја себи чуђах: како су скромне биле моје жеље, а шта ми се све сада пружа. Ох, и не сећам се, како ми се обрете његов прстен на руци — ја. бејах заручена. ...До дана свадбе није се ништа необично догодило, само што је овај случај још једном уверио мога стрица, да је његова жена поштена и чиста као злато! Сиромах мој стриц!! После прстеновања, 11ера би долазио често у моју собу, али више није било разговора о љубави — све се сводило на то, што би по каткад похвалио мој рад, или нричао о каквој новини у вароши. Стрина је у побочној соби седела, и кроз стаклена врата, мотрила на сваки иокрет наш, и ја се не чуђах томе ни мало; та за Бога ја сам девојка. Дошао је и дан венчања. Сећам се, јутро беше лепо само како може бити пролетних дана. У нашој кући врева од људи; скуиила се родбина, скупили суседи. сваки гледа да помогне да свадба буде што свечанија — та удаје се тако богаташка кћи. Стрину нисам виђала тога целога јутра. Што се мене тиче ја бејах пресретна. Другарице ме облачише, намешташе скупоцени бисерни тепелук и дијамантске гране, а ја мишлЈах, о Бечу, Паризу, о Пери. Да, мишљах, одмах ћемо на пут по венчању, на пут. »Али где је Јованка, к чух крупни глас свога стрица — »целог је јутра нисам видео. (< Ја рекох сгрицу да ћу је одмах наћи,

па онако обучена утрчах у спаваћу собу стринину. Близу прозора, који гледа на улицу, стајаше Пера, а стрина сеђаше за столом. У руци јој беше бела марама, а очи крваве од плача. Кад уђох, она свршаваше речи: »закуни се, Перо, закуни," па онда додаде: да ћеш је чувати.® Поглед очију, држање гласа, покрет тела, све то казиваше необичну узбуђеност моје стрине — такву узбућеност, да сам се одмах сетила једне глумице, која је, у једном комаду, заносила своје гледаоце, кад моли драгана да је не изневери... Пера не одговори ништа, и мени беше криво на њега. А и како не би; та гле како га стрина моли да јој чува дете њено, мене, зеницу очију њених, и он ћути. Да ли није у опште вољан да то чини, шта ли је?! Не имађах када да себи дам одговора. јер се опет зачу стричев глас: „Јованка." Она пође а за њом пођох и ја, и сретосмо се са стрицем на вратима од собе. Он примети да је стрина плакала и пита је: шта јој је? „Шта ми је", говораше стрина; »тако ми је добро, као да гледам на самртном столу своју рођену мајку; не знаш како ми се тешко растаје са Милевом. Не могу да будем у цркви, да присуствујем оном чину, кад ми је свештеник истрже из наручја; кад ми односи оно, што ми је најмилије — Милева чедо моје, иди сама, буди сретна, буди с њим (( .... и стрина опет зајеца, а сузе јој грунуше из очију. »Па добро" рече јој стриц. „Не мој ни ићи у цркву кад ти је тешко. У осталом то је будалаштина, та Милева ће и далл остати у нашој кући Још су ми другарице намештале по што шта од хаљина, још сам ја трчала од једног до другог огледала гледајући: које лепше гледа, док виолине зајечаше српски сватовац те ми морадосмо поседати у кола, и за неколико минута бесмо код цркве. Уђосмо у цркву. Свештеник изађе из олтара и нас приведоше столу, који беше иред олтаром. Свештеник је читао, а ја сам стајала онако у неком полусну; сетих се детињства, сетих се оца и матере, сетих се материних суза кад умираше и стрининих кад на венчање нођох, и сама не умем да кажем, од куда опажах неку разлику у тим сузама. Као да материне сузе _беху израз искреног жаљења, израз туге материне за дететом, које остаје саморано у свету. А стринине.... хм, не знам како да кажем, те сузе беху сузе зависти, сузе које су текле из рђави.х побуда. Све ово, велим, беше у неком полусну; али кад ме стадоше окретати са Пером око стола, уз песму „Исаије ликуј," ја се освестих, и сваки круг око стола, чињаше ми се као да је по један нови повој отровне гује. Душу ми тако притискаше нека непозната слутња, да ја хтедох викати да ме пуштају те, тако тешке везе , али да, то баш беше свршетак онога обреда црквеног, којим смо ја и Пера везани ве-

чито, и ја не имађах снаге да то прекинем, ни иредупредим. Кад смо се вратили кући. стрина нас пресрете на авлијским вратима са благословом. Беше мирна и упита ме: јесам ли сретна? После је настало весеље, које је трајалодо мрклога мрака. Мој грешни стриц, скакао је од радости као мало дете. Прошла је недеља дана од свадбе. Ја сам већ неколико пути помињала Пери да се кренемо на пут, те да задовољим своју давнашњу жељу, а он све одбијаше то из ових, то из оних узрока. (НАСТАВИТ.Е СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињеиа су нам ова питања : I. Суд општине ландодске , у срезу подунавском, актом својим од 6. ов. м-ца Бр. 220, пита: „Општина дандолска има кппитада преко 3 000 динара, који је раздат под интерес појединим грађанима. Капитал овај вуче 1 0°/ о интереса годишње, и та се сума сваке године уноси у буџет као приход, а у толико мање разрезује прирез на подмирење општинских нотреба. До некле су дужници редовно плаћали овај интерес, али од неколико година на овамо то ие чине, јер је ова општина силом гурана да се групише са другом , па председници нису били интересовани, или оу чак и намерно пропуштали наплату интереоа, да би па тај начин придобили дужнике за себе, те је интерес нарастао скоро на 2 000 динара. Моли се уредништво да објасни : равња ли се овај интерес обичном општинском прирезу, и може ли се он наплатити од дужника као порез и остали прирези, не обзирући се на 5. 471. грађ. суд. поступка, пошто ое он сваке године редовно уноси у буџет, и општина у толико стоји задужена другоме?" — На ово питање одговарамо: И ако се овај интерео уноси сваке године у буџет као приход, опет он нема пичега сличног ни заједничког са општинским прирезом. Јер, докле се овај последњи купи без пресуде (§. 40 5. грађ. суд. поступка), дотле ое интерео, ако га дужник драговољно не плати на време, мора тражити судским иутем, и тек се по нресуди може иаплаћивати, водећи рачуна о наређењима §. 471. грађ. суд. пост. Према томе, треба ставити у дужноот оиштинском пуномоћнику, да редовним путем тражи наплату интереса од овију оних дужника, који се не би скдониди да на први иозив општине драговољно плате неплаћене интересе, па ће се тако заштитити општински интереси и у касу унети предвиђени приходи. II. дНошто се прибдижује пролеће, кад настају пољски радови, те ће наш сељачки свет бити заузет и тешко долазити на нозив вдасти, а код општинског суда, опет, има много кривичних предмета, по којима би се имали неки испитивати као кривци а неки као сведоци, то