Полицијски гласник

СТРАНА 82

Као да је закован! Медведјевјеи џелатпостао „из страха«. Године 1893 осуђен је за убиство газде, једне путничке механе, код кога је служио као радник. Убиство ради пљачке. Газда му је, био, по речима Медведјева. дужан и није хтео да плати, — За подозрење у убиству! — како он вели. И тај човек, који се примио да буде целат, који је вешао, — упорно одриче да је убио газду. — Није мој грех, и то је све. После тога када смо се ми упознали боље, Медведјев ми је објаснио, зашто он тако упорно одриче своју кривицу. — Ни сам признао при суђењу. — Па? — Па, к осудили ме. А сад да кажем што, — то могу још казну иовећати. Не иде, да ја сада говорим. Џелат је постао из страха према робијашници: — Слушао сам, да у казаматима људе под земљу бацају. Бојао сам се ужасно. Због тога сам и у џелате отишао, мислио сам оставиће ме у Русији при казамату. У казамату, где је био иМедведјев, требали су да буду кажњени два кавкасца разбојника. 1,1елата није имало, Медведјев се јавио. 0 тој казни Медведјев казује са тупим и спокојним лицем, равнодушно, и до садажали што није добио све по обичају. — Кошулзу црвену требало је да добијем. Но нису усиели да је сашију тако сам остао без кошуље. Једино горњу хаљину што су ми нову дали. — Пред казном, јеси ли пио вотке? — Не, зашто. Бојао сам се да се не опијем. Био сам трезан. — И ништа? — Није ти страх било? — Ништа. Једино кад се закопрцао први страх ме подузео. Чисто ми душу иритисло. И Медведјев иоказа тамо негде ирема слезени. — Но ако би овде требало вешати ? — Што, нареде ли — обесићу. Нада се Медведјева није испунила; нису га оставили као џелата при казамату, већ иослали на Сахалин. — Но па добро. Тамо си отишао у џелате, што си се бојао да ће на робији под земљу да баце. А овде зашто си остао џелат ? Видео си да под земљу не меКу. и да су то све бајке. — А овде већ ми није могуће. Мене је више немогуће ићи у осуђеничко оделење: био џелат — одмах пришију (убију;. Меније саданемогуће престати бити џелат. И оп остаје џелат, из страха. Медведјев живи у ужасној беди: ничега нема. Ничега сем кобиле и камџије, — заводских ствари датих му на чување. Он из страха не узима чак ни мнто. Када долази нов одред, међу осуђеницима свагда се врши прилагање »за џелата," — за оне који су дошли на Сахалин са казном суда на извесан број камл •

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

џиија илн шиба. Ни један осућеник никада неће отказати последњу копјејку, када се купи ирилог »за џелата". То је редован приход џелата. Но Медведјев и од тога се отказује: — Не иде. Узмеш новац и полако шибаш, — из џелата ће да најуре. А узмеш новац и оштро шибаш, — робијашница ће да убије. И да он не прима, једногласно потвр^УЈУ сви робијаши. — Ма шта ти њему, он — бије! Бије он, заиста, грозно. — Псина, само надзорнику пиљи у очи. И само треба да му се намигне, душу је готов да убије. Зар он што осећа. А „осећа <( Медведјев по свој прилици много, када види поваљеног осуђеника пред собом. Тај страшљивац постаје за једну минуту сила. Све он тада свети и вечито понижење, и вечити животињски страх, и сиротињу своју. Свега се он сећа у моменту кад пред њим лежи човек, кога се он боји. Тада се нарачунава за цео свој паски живот. И што се раздражава, тим се више боји, што се више боји тим се више раздражава. Од страха Медведјев се чак не користи неким удобностима, које припадају џелату. Џелату припада засебна соба. Медведјев не живи у њој. Ноћу разбију врата и пришију. Он се прибија код хлебара. Њих не бију, јер од њих зависи колико се да уштедети на хлебу, зато они немају шта да мрзе на џелата, и Медведјев се тамо осећа заштићен. Хлебари га презиру , сматрају га као псето. Када се који од њих наније он се руга над њиме, натерује га на пример, да спава под клупом. — Иначе ћу најурити. Е овај се завлачи под клупу као исето. Ноћу се боји и на тренут изаћи! Медведјев са ужасом помишља на онај тренутак, коме се сваки робијаш радује: на тренутак изласка с робије. — Хтео сам нешто да вас молим, ваше високоблагородије ! — ионизно и плашљиво обрати се он једаред мени, а у гласу се осећало толико молбе: — Молите надзорника, када ми рок изађе, да ме задржи као џелата. Како ћу ја на насељење изаћи? Убиће ме, неиремено убиће! И он чак ноче да плаче, — тај човек чији је сан, остати целога живота џелатом, за кога је ужас изаћи у слободу. 0н паде пред ноге. — Молите! И хтеде да љуби руке. Комљев Према прозорима канцеларије александровског казамата шуња се мален, суморан човек са упалим грудима. И шуња се некако необично. Гладни иси које често бију, врзају се тако око прозора кухињских. Не спушта ока са прозора кухињских а боји се проћи близу: јер могу иосути врелом водом.

БРОЈ 10 и 11

То је—Комљев најстарији сахалински џелат. Сада у оставци. Он је начуо да ће у александровском казамату вешати скитницу Туманова, који је пуцао на чиновника, и дошао је с насеља, где живи као просјак. —• Без мене нема ко обесити. Он је обесио 13 људи на Сахалину. Специјалист у послу, а нада се да заради три рубље. Очекујући казну, он се најмио код једне робијашке , која живи са неким насељеником, да јој чува децу. Такав је сахалински живот. Комл>ев је дошао дапроњушка: »не чује ли се, а — и врза се супрот прозора канцеларијских, јер су у канцеларији надзорници. Комљева мрзи цео казамат. Где било да га срету, њега бију сви. Бију као псето, док не падне обамро у ендек какав. Освести ће се — и устаће. Шилав старац необично. Педесет му година, и груди упале и тело сво испребијано, и од силних батина кашље понегда крвљу, а руке има необично снажне. „Комљев" — то је његов џелатски псевдоним. Када бију прућем тањим крајем. то се зове: ударати лозом. — Када бију дебљим крајем, — то је ; — Ударати комљем. Отуда и назив „Комљев." Комљев — из Костроме родом, духовног чина, учио се у семинарији, и веома воле текстове, нарочито из Старога Завета. Био је осуђен за разбојништво са оружјем у руци надану, 20 год. робије. Године 1877 он је побегао са Сахалина, на најужем месту татарског канала, пошто је скоро дошао до копна, ухватио га је гиљак, добио је 96 камџија, и 20 година додатка к пређашњој осуди. У та сурова времена. џелати су имали много посла, и џелату сахалинском, такође чувеном Терском, затреба помоћник. У казамату баце коцку: ко да иде у џелате. И коцка падне на Комљева. Но Комљев је непрестано сањао о слободи, и 1689 године опет побегне, — ухватили суга на Сахалину, додаду мујош I 5 година робије. — II тако чистих 55 година робије с неким особнтим достојанством говори Комљев. И осудили на 45 камџија. Камџије је ударао »ученику« Терски. — Ну, лези, ђаче, да ти покажем како се бије. И »иоказао.« Годипе 1897 говорио ми је Комљев: — Још трунем. И разголитио се. Тело — као да је спржено усијаним гвожђем. Страшно је било погледати. Местима као бела платна, а местима место коже — танка црвена скрама; — Притиснеш и цури! Скрама прсие и покул.а нека сукрвица. Тако се ругао џелат џелату.