Полицијски гласник

ЛОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 83

Но наскоро, улове Терског да је узео мито од једног осуђеника, и да га је ишибао веома лако. Терскога осуде на 200 прута и даду га Комљеву, да му их он удари. — Ти си мене учио шта-се даде урадити камџијам, а ја ћу теби показати, шта се може учинити прућем. Терски још труне. То што је он урадио с Комљевом, — шала је на спрам оног шта је Комљев учинио с њим. По Мојсијеву закону: око за око и зуб за зуб ! — вели Комљев причајући то. — Ја умем да бијем: научили су ме на мојој кожи. Бегунац робијаш Губар, који је био осуђен на камџије за људоједство, после 45 комљевских камџија, однет је у болницу, и кроз три даиа не долазећи к себи умро је. И Комљев је то извршио, узевши мито од робијашнице, која је мрзела Губара. Доктори, који су присуствовали при казнама, које врши Комљев, говоре да је то нешто невероватно страшно. То није проста злоба Медведјева. То је раФинирано мучеље. Комљев слади своју моћ. Чак је и нарочити костим себи измислио: црвену кошуљу, црни нрслук и некакву црну високу шапку. И подвикнув. — Држи се ! Развлачи и чека, чисто уживајући, у грчевитом дрхтању мишића у жртве. Доктори су морали окретати се и викати: — Брже! Брже! Да би прекратили то мучење. — А зар они мене мало бију? Душу су ми извадили каже КомЛ)вв, када га питају, зашто се „расрђује," прилазећи, положеном по кобили, човеку. Нечим заиста страшним веје од тога човека, који срачунава на прсте, „колико их је свега било." — Нрво један у војеводској после још два у војеводској.... двојицу у александровској... на још два у војеводској... па још један... па још три... па један... и на послетку један... Свега сам обесио тринаест људи. И било је мучно, кад ми је причао потанко како је то вршио; нричао је монотоно, као да чита за упокој, не вели ни „осуђени" ни „злочинац," већ сниженим гласом: — »Он." — Ирви је био Кучерјавски. За то што је ранио надзорника Шишкова, њега су казнили у војводској тамници на дворишту. Извели на двориште 100 људи, и дотерали из александровског казамата још 25 да гледају. Нрви пут обузима човека страх, чисто се тресу руке. Попио сам две чаше вотке... Страшно и помало жалостивно када се копрца и кочи... Но страшније од свега је, када га још изводе , а напред свештеник у црној одежди, — тада страх човека обузима. — Ноћу је бивало необично страшно, излазиш, а све ти се »он" привиђа. После прве казне Комљев је гшо силно. ■— Страшно било.

Но после друге привикао је толико, да ие пије ни до казне, ни после казне. Моле једино то: »ако може без мучења." Бледе сви. Дрхте тихо. За плеће га држиш, када стоји на даску, а кроз кошуљу осећаш како му је тело хладно. Махнеш руком, помоћници извуку даску. — И ти си оиет сад дошао да то исто радиш? — Треба јести. »Како страшан и одвратан човек« рећи ће те ви. А ја знам жену чију је он љубав имао. И та жена имала је мужа, који ју је избио, и узео јој 2 копјејке, које јој је поклонио Комљев. Мене је интересовало, шта ће рећи он ако му кажем ову вест. А, знаш ли,, телесне ће казне ускоро да укину. — Дај Боже... Да нестане тога ! — рече Комљев и прекрсги се. Голински Када је 1897 године, у александровоком казамату, где је прикупљено „срце" робијашнице, све што је у њој најстрашнпје и најгнусније, остало празно место џелата, ни један од осуђеника није хтео да буде џелат. То је било први пут од како постоји робијашница. Чак није било могуће кога присилити, и беа икаква успеха су држали у ћелијама оне, на које је пао избор. Но робијашница, не може бити без џелата. И „цела команда« изабере Голинскога за тај посао. — Није ми се ишло, али „команда" наређује— нема се куд!—објашњава Голински. — Зашто сте ви њега изабрали? питам робијаше. — Красан човек. Добар предобар. Голинскоме је 47 годииа. Но по изгледу нема му више од тридесет и пет. За чудо младолико, простодушно и глупаво лице. Го ко соко, трчи у траљама, и по изгледу нико не би рекао да је то џелат. — Голински, колико си ти сам добио камџиј а ? — Сто. — Шиба? — Три хиљаде. И доброћудно се клиби. То је веома добар човек, но пргав, ватрен страшно, и када се наљути, зао невероватно. Као и Комл.ев, он је из духовног реда, учио се у камено - подољској оеминарији, и био је дан под пслициски надзор за нехотично убисгво друга у свађи. — Грозно сам се расрдио, треснуо сам га лењиром по глави — а он Богу душу. За тим је четири године служио војну службу, и унлео се у заверу: петорица војника, договорили се да убију наредника — „зао био." Голински је знао за то, иије проказао, и осудили су га на трииајест и но година робије. Но путем милости, њему је остало много мање да издржи робије: он је изашао на

насељење, добио право сеоско, данас сутра добио би дозволу да се исели са Сахалина у отаџбину, но: — Глад не могах издржати. Гладовање се и почело, од изласка на насељење. Погађао сам се као радегшк — но шта се да на Сахалину зарадити. Тако сам и живео: овде дан, онде ноћ. То се гладовање и завршило тиме, што је оп удвоје, с тако исто гладним насељеником убио имућног насељеника — кавкасца. Ја сам га убио. Био сам ослабио као сенка. Узмахнуо сам сикиром, ударио, па сам заједно са сикиром пао на њега. И устати нисам могао. Дигли су ме. За то убиство Голински је добио сто камџија и вечиту робију. Овог иута било му је тешко на робији. Голинекога су опали, какоје он потказао припреме за неко намеравано бегство. И њега су тако истукли да га и дан дани ноге боле." Но и то није озлоједило Голинскога. — Зашто, да се ја на све једим? А оне што су опадали, те увек својски млатим, и од сада ћу! Кажу да он те клеветнике бије смртним бојем, сваком нриликом, а остале жали. -— За то што сам својом кожом познао и шибу, и камџије и глад, •— све. — За ту његову сажаљивост изабрали су га... за џелата. Седим једном код куће, тек појави се Голински. Лице узнемирено: — Ваше високоблагородије, изволите сутра у казамат доћи, али на сваки начин. — Зашто? — Говоре, да ће бити батина. А кад сте ви ту, неће терати да се јако бије. При иогледу на тога ј ,џелата," који се стара са преплашеним лицем да не нареде да се јако бије, — тешко се било уздржати од смеха. — А чудан си ти човек, Голински! — Са свим тако, чудан сам ја у свом животу, ваше високоблагородије ! И доброћудно се сам над собом смеје. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

У Д О В И Ц А ЛРИПОВЕТ^А ИЗ ГРАДС^ОГ ^ИВОТА

(НАСТАВАК) 4 ч Јурила сам из собе у собу, али ни у једној ме беше ни стрине ни кога другог. Остала је још само спаваћа соба моје стрине. Иавикнута од првога дана, да у ову собу не улазим без претходног куцања, ја то инСтиктивно учиних и сада, али никаквог одговора не беше. Кад сам пробала да отворим , видела сам да је затворено. Из собе се не одазиваше нико, нити сам у опште могла чути какав шум унутра,